Записи - Глава 32
Лијам је једно време предавао српски на Колумбији. Мислим да је било под краткотрајним уговором. Поштом му је повремено стизао и материјал за превођење. Надала сам се да ћу моћи да му олакшам посао, и покушавала сам али нисам била успешна. Жалио ми се да много времена проводи исправљајући свој рад. Разумела сам да никад нећу моћи да се усавршим до његовог нивоа и схватила да смо џабе купили магнетофон [see chapter 28].
Константин је дивно напредовао. Лијам му је купио много леп дрвени воз на точкиће са којим се те зиме радо играо у стану. Лијамови родитељи су нам послали 500 долара као венчани поклон, и Лијам је купио ванредно леп телевизор са грамофоном у француском провансалском стилу. Сећам се нашег узбуђења на дан кад нам је стигао, радници су га с муком донели уз уске степенице на трећи спрат. Велики екран, али кад смо га укључили добили смо само снег. Сећам се и нашег разочарања и мог нестрпљења док нисмо добавили и инсталирали антену. Родитељи су желели и успели да нам подигну дух. Разумела сам и била им благодарна. Нешто касније су нам послали 25 долара и ми смо отишли у једну антикварну радњу и купили стару “шпанску” ште лампу која нам и дан данас служи мало измењена изгледа.
Служи до дан-дањи и провансалски оквир првог телевизора: као постоље за грамофон. Кад смо се преселили у Вашингтон, десет година касније, телевизор је требало заменити и Лијам је тада дао столару да преради оклоп у веома лепо и нама драго парче намештаја.
Лијама је Беца инспирисала да иде на лицитације и тако је једном донео француску наслоњачу. Била је у злато офарбана, ја сам је огулила, поново лакирала (истина не много вешто али служи до данас) и пресвукла у зелени сомот. Лијам се том мом раду радовао што ми је много годило. Омалала сам и дневну собу у боју коју је он одабрао.
Пресвукла једну софу коју смо или нашли на улици или купили за мале паре, не сећам се више. Лијам је у једној старинарници нашао ванредно леп писаћи сто кинеског порекла. Стварно трувај, што би рекла Мама. Кућили смо се лагано што нам је причињавало велике радости.
Пред Божић нам је стигао пакет из Морхеда са поклонима за сваког понаособ и за кућу. Лијам је унео јелку и окитио је. Много смо срећни били. Док пишем, посматрам фотографије из тог времена и све ми је слатко. Фотке још увек црнобеле ал’ их ја видим у боји. Константин у топлој и мекој жутој пижамици. Те зиме сам му купила браон фатирано оделце. И како је веома брзо растао, купила сам му два или три броја веће, па сам подавијала и пришивала ногавице и рукаве изнутра како би могао да га дуже носи.
На зелене маркице које смо добијали уз набавке у самопослузи и Лијам их ревносно лепио, добавили смо Константину диван црвени трицикл. Волео је да га вози на стазама око наше зграде. Добар део дана смо Константин и ја проводили напољу.
Константинов црвени трицикл је био збиља леп. Нисам могла да га остављам доле, у складишту, па сам га у рукама сваки пут носила на наш трећи спрат. Лијаму се није допадало да га стално има пред очима у нашем стану али се повиновао мојим молбама и жељи да га дете не изгуби и да га сачувам чистог.
За Ускрс сам му у Александерсу купила тегет оделце са првом лептим машницом. Лијам би нас каткада повезао до Колумбија универзитета па смо га чекали напољу. Сећам се да смо фотографски апарат (бокс) [the Kodak Hawkeye Flashfun of 1961] набавили уз купоне које смо скидали са конзерви.
Како посао није искрсавало, Лијам је одлучио да спреми докторат. Професор Ружичић му је помогао у одабиру теме о Стевану Сремцу. Надао се да ће са докторатом моћи да добије место на неком универзитету. Боже моје радости и превеликог поноса! И један и други смо се крепили том одлуком и његовим радом који није био мали.
Свагда предан раду и постизању циља, Лијам се свагда трудио да издвоји време да би мене и Константина водио у варош, Зоолошки врт или на плаже на Дугом отоку што сам ја много волела и ценила. Осећала сам да поновним одласцима у пребогате Метрополитен музеј, Фрикову галерију и Морганову задужбину, лагано и непрестано обогаћујем и одомаћујем у тим прелепим објектима, ако смем тако да кажем и на томе превасходно била благодарна Лијаму.
Лијам је Константина у почетку свуд носио у рукама. Још у браон фатираној врећици коју ја Мама смислила за Константина и дала израдити.
Подједнако сам волела одласке на море, у природу где сам се свакад много уживала.
У нашем албуму видим једну малу црну мацу. Јесам, желела сам да је усвојимо јер ме је подсетила на нашег Санета, али је то збиља било немогуће у мањем стану на трећем спрату. Била нам је у гостима неколико дана па сам морала поново да је изнесем на улицу, тим пре што смо се спремали да одемо до Вашингтона па ни онако не би могла да остане у стану.
Наш први пут у Вашингтон остао ми је у бајковитом сећању. Једноставно, била сам као опијена лепотом овог града. Константин је добро издржао дуго ходање. Тако се добро сећам да ми се, све у непрестаном ходу пожалио: „Мама, ја сам још уморан“.
Много је златан био. Водили смо га и у Филипсову збирку где је Лијам често одлазио пре женидбе. Испрва сам се задивила и заволела слике које је Лијам од раније знао. Посебно Бонара. Чинило ми се да ми тај музеј помаже да га макар мало осетим Лијамове млађане дане кад је био без нас.
На лето смо опет кренули на дуги пут у Минесоту. Лијам је посебно волео планирање тих наших пропутовања. Испуњавало га је радошћу да савесно до најмање појединости, изучи мапе како би открио занимљива и лепа места које можемо посетити успут. На писаћој машини је уредно исписивао листе ствари које треба понети, и листу друмова којима треба возити. И мене је све то подједнко радовало. Целог живота сам се грдно радовала нашим многобројним пропутовањима. Понајвише зато што сам осећала да пропутовања Лијама радују и крепе што је значило срећне и много лепе дане за нас заједно.
Жао ми је што нисам бележила шта сам све током тих пропутовања доживљавала. Можда би ме белешке сада подсећале на неке од безброј пријатних тренутака које знам да сам доживљавала. Међутим, знам такође да се мора мирити са заборавом, и превасходно Богу благодарити за обиља среће која сам доживела и барем понешто успела да сачувам у сећању и сада на хартији, што ће рећи на компјутерској дискети. Радује ме помисао да Константину и Стефану оставим редове за када мене ме буде више било. Два сата писања ми прође неосетно. Волим да се присећам прошлих времена и све сагледам из садање призме размишљања и разумевања.
У Минесоти смо све затекли у добром расположењу. Мајка и Триса су се утркивале у раду не би ли нам боравак учиниле што пријатнијим. Грендпа је већма био заокупљен неким корисним радом, у кући и у башти. Једног дана смо возили до Lake Itasca, до извора Мисисипија . Била сам веома импресионирана скромним почецима те моћне реке.
Током година које су уследиле, свакад ми је причињавало радост кад сам наилазила на светле примере скромних почетака појединаца који су у овој земљи много радили и имали среће да остваре врхунска постигнућа. Бодрила ме је вера, нада и љубав за рад. Тим пре што се у Америци сваки рад, па и најобичнији, поштује и цени.
Док је Лијам остајао за нама да ради своје преводе, Триса је возила мене и Константина да нас разоноди у малом Луна парку за децу, на животињску фарму.
Свратили би у мали ресторан крај пута на лаки ручак. И кад сам јој искрено рекла да пај не може да се мери са њеним, домаћим, није хтела да се сложи са мојом примедбом. Задивила ме је жељом да похвали и призна туђи труд.
Волела сам савршени мир и богату лепоту минесотанског лета око Трисиног језера. Волела реску свежину језера у које бисмо Лијам и ја храбро закорачили, и бацивши у хитро воду, запливали лако узбурканом површином, опијени мирисима фарми, поља и ливади који су до нас са свих страна окруживали.
Једног сунчаног јутра Триса нас је возила до оближње фарме да беремо крупне малине са високих џбунова у дугим редовима. ТП и његови су имали своју вилу на другом језеру. Ретко су свраћали кад бисмо ми били код Трисе. Није било потребе, ми смо је пазили. Триси је наша посета причињавала велику срећу, она је при куповини и опремању много лепе кућице на језеру управо сневала да ће сестрини унуци у њој лети уживати. Међутим, појавиле су се алге које су се обавијале око мотора брзог моторног чамца који ту ТП-ови волели да користе. Старом, много пута премазиваном чамцу са слабим мотором, Грендпа и Трисе алге нису могле да нашкоде. И они би каткада одлазили у риболов заједно. Једном су и мене повели, али на моју удицу су се хватали неки црни бркати сомчићи које је Грендпа враћао у воду. Нису се пржили за јело.
Вратила сам се кући орна да је дотерам. У Минесоти сам увек добијала вољу за рад у кући.
Мислим да сам те године наишла на један оглас у новинама да траже помоћ у књиговодству и рачуноводству. И како је Лијам радио код куће, оставила сам му Константина и отишла у ту канцеларију. Заинтересовали су се за мене и дали ми адресе у “downtown”. Нису ме одбили што сам можда очекивала, већ показали, бар се мени учинило, стварни интерес да ме запосле. И ја се одједном уплаших свега Уплаших се од остављања Константина без мене током целог дана. Уплаших се одлазака у град Њујорк сама, аутобусима и подземним железницама, Уплаши се непознатог downtown који сам ја у незнању замишљала као неки опасни ћумез јер ваљда нисам очекивала да ма шта боље мени понуде. И закључих да му време још није.
Онда сам помишљала да би боље било док је Константин још мали да се упишем на неки курс, у неку школу, како бих се оспособила за некакво привређивање једног дана кад Константин крене у школу. Писала о томе Мами и она ме строго одвраћала од тога. Добила сам утисак да ми је стављала до знања да сам се повела за грешном мисли.
Двадесет другог новембра 1963. године, после одласка у Flushing Meadow Park са Константином, Лијам нас је чекао у ауту, а ми у самопослузи са купљеном ћурком за Дан захвалности, у реду пред касом, кад чусмо како се проноси глас да је председник Кенеди убијен.
Силно нас је то погодило, и мене и Лијама подједнако, као и читаву земљу уосталом. Три дана смо провели пред телевизором и дубоко потрешени доживљавали ту трагедију која нам се пред очима одвијала. Само би ми понекад пролазило кроз главу да не би требало претерано да се узрујавам јер би могло да нашкоди детету које носим.
Памтим један диван тренутак и до дан-данас живим у чврстом уверењу да сам тада затруднела. Или је стварно тада било или бих ја желела да је било. За увек ће остати непознаница [it is likely Svetlana was pregnant about a month].