Записи - Глава 31
Шкрипну капија и ми уђосмо у башту, мимо дуда па дубоким степеницима према улазу и старим храстовим вратима иза гвоздене капије која се прва отворила, угледах Тату. Не знам сигурно да ли сам Маму тада или при посети неколико година касније, нашла у башти како у кецељи опкопава воћке. Гоца је убрзо дошла са Растком.
Горњи спрат су издавали неком немачком или аустријском брачном пару док смо били у Риму. Преселили су се у приземље. Међутим, кад се Гордана удала и отишла од куће, Мама као да је једва дочекала, казала је Тати да сада кад су обе ћерке удате, нема више ни потребе ни оправдања да и даље издају кућу. И Тата се повиновао њеној жељи, мада су том одлуком себе лишили већине прихода и себе свели на веома скромну Татину пензију. Дивила се Маминој урођеној потреби и снази да господствено подноси лишавања не би ли остала верна промишљеном животном ставу и својим вредностима. Срећна била што је и ово Татино прихватање потврђивало велику љубав и разумевање. Мамин душевни мир му је од свега био важнији.
Сада је Мама спавала сама у великој спаваћој соби, а Тата у некадањој дечијој соби. Мислим да ми је Мама у то време рекла да је казала Тати да не би било природно, ни Богу угодно да у старости наставе као пре. Примила сам ту њену одлуку к знању, и сматрала је исувише интимном да бих могла о њој да судим. Чак се и сада питам да ли је с моје стране индискретно што сам је овде забележила.
Доњу трпезарију су користили као собу за дневни боравак. И зими је грејали каљевом пећи. Мене и Константина су сместили горе у соби на ћошку. Мама је за Константина припремила некадањи дечији креветац а мени лежај на поду. Све је импровизовала како је знала и умела: кројила и брижно састављала не би ли искористила свако парче материјала које је имала на располагању. Осећала сам јој се благодарном на постојаној љубави и бризи, и као и увек, волела њену сналажљивост.
Враћају ми се у свест благе и јесење ноћи уз отворени велики прозор према горњој тераси. Патос ми није био тврд. Све је било као и пре. Лице куће Драгише Стојадиновића још увек изровашено шрапнелима од бомби које су током рата попадале унаоколо. Два мала прозорчета Милкиног стана јако осветљена и без завеса уз Драгишину застакљену терасу већма у тами. Дотад и годинама касније, кадгод бих помислила на Драгишу и његову породицу коју је рат међусобно отуђио, увек ми се у свести јављало лице те куће.
Волела сам горњу терасу, „на крову света“, са видиковцем на блиски комшилук и питому Саву. Једино је Бела кућа у Сувоборској 3, за делић прекидала дуги хоризонт од Аде Циганлије па све до и укључујући Калемгегданску терасу.
Једног дана ускоро по доласку, Тата ме је позвао да изађем с њим на горњу терасу да видим Нови Београд. И кад је на моје изнанеђење са искреним поносом указивао на новоградњу преко Саве, била сам веома дирнута и присећала се деке из воза и његовог скоро истоветног родољубивог поноса.
За два-три дана, све ми се чинило као и пре, као да никада нисам никуда одлазила. Гоца је са Растком долазила сваки дан. Обично после ручка који је Мама кувала у доњој кујни и служила у трпезарији, на једној половини великог стола стилу Марије Терезије. Остајала је с нама у разговору до пред вече кад смо се договарале да сутрадан заједно кренемо на пијацу. Волела сам наше заједничке на Сењачку пијацу. Волела да чујем српски жагор свуд око мене. Кад нам је један пиљар нудио фине паприке Американке, помислила сам да се можда пијацом пронео глас да је Гордани дошла сестра из Америке.
Константин се брзо одомаћио. Много је сладак био и вазда се играо са Зухром у башти. Чинило се да прија промена и стална игра на чистом ваздуху. Деда би о њему водио рачуна кад бих са Горданом одлазила било на пијацу, било у град. Свакодневно сам очекивала вести од Лијама. Напослетку би стигла лепа разгледница са његовим правилним и толико драгим рукописом из мало својственог хумора. Сваким даном ми је све више недостајао мада сам од првих дана једва чекала да му се вратим.
Једном ме је позвала Тијана и код ње сам затекла Целета и Сашу и Милета Нецу. Распитивали су се о Лијаму и животу у Америци. Миле Неца ми је искрено рекао да сам га разочарала јер сам се из Америке вратила иста онаква каква сам била кад сам отишла. Тражила сам да ми тај коментар појасни, и ако добро памтим, рекао ми је да сам га разочарала тоалетом и понашањем у којима није могао да уочи ама баш никакве промене. Његово разочарање сам тада схватила као комплимент и била задовољна собом.
Неколико година касније, од Гордане сам сазнала да је завршио медицину и потом се декларисао геј.
Тата је и даље састављао стихове. И та активност га је крепила. Помагала му да одржи веру у себе. Чинило се да је упоредо нарастала његова нада у будућност, па је и даље смишљао како своју књигу да оштампа, како да је растура.
Блиски пријатељи су га у томе подржавали. Чика Рада Стојић га је неуморно храбрио. Доктор Филиповић му је говорио како се он и жена радују сваком новом спеваном стиху. И Тата би Мами преносио кадгод би му људи говорили да плачу кад читају Србинову душу. Мама је све помно слушала и ћутала, била је свом душом уз њега. А ја нисам знала колико се Мама била саживела са Татиним надањима, све док ми после Татине смрти (1984. године), није рекла да ми неће дозволити да собом понесем једну књигу из библиотеке (Увод у филозофију коју је Тата својевремено сву исподвукао оловком) јер треба да остане „у кући у којој је он живео“. Тада сам схватила да је Мама била дубоко уверена да ће Татина књига бити читана. Живела је у уверењу да ће народ занавек волети и поживети Татине стихове о српској Голготи које је спевао занет родољубљем у свеколиком јаду душе своје.
Датум нашег повратка у Њујорк био је одређен при куповини повратне карте за два месеца након доласка у Београд. Требало је да посетим родбину па сам их са Горданом редом обилазила али се данас више не сећам тих сусрета. Тетка Љубица и тетка Јелка су нас посећивале. Још увек су израђивале ширмове и радовале се заједничким пропутовањима по Европи. Стрина Зора је једном дошла са Јешком. Сећам је се како се благо и меланхолично смеши на сунцу, уз дуд испред куће. Било је то последњи пут. Већ је при мом следећем доласку у Београд, четири године касније, била је изгубила осећај за шта јој се догађа.
Једном сам на повратку са пијаце, на углу наше улице и Васе Пелагића, сусрела Олгу Стојадиновић. Поздравиле смо се али нисмо застале. Чинило ми се да јој се на лицу оцртава некакво ликовање. Прошло ми је кроз свест да је можда у себи мислила: А ево је, утекла из свирепе Америке. Један господин из Горданиног суседства ми је тих дана пророковао да ме у Америци очекује црна судбина јер се тамо породичне и родбинске везе не поштују, те се у старости живи веома осамљено.
Константин се једном разболео па смо позвали докторку Смиљу Костић која нас је лечила као децу. Лечила је и Бекину децу. Надалеко позната добра лекарка али и она и муж непоћудни режиму и зато одстрањени са универзитета. Била сам срећна и благодарна што нам је дошла. И сад ово с поносом исписујем. Син Војкан им се прославио као композитор и дуго година се борио док није успео да му се родитељи рехабилитују. Из тих времена се сећам да нам је Тата једном причао како је на улици сусрео професора Костића који му је узрујан и љут приповедао да је био заређао од продавнице до продавнице на потезу од Славије до Калемегдана и ни у једној није било могуће купити ћириличну писаћу машину.
Једном је Тату посетио елегантни и витак професор Арсенијевић кога је Тата изузетно волео. Примио га је у салону и само чух како Тату пита. „Да ли је још онако очарана?“ Сад је Мамин портрет и једна фотеља из салона овде уз мене. Боже мој како се времена мењају. Растко ми је остварио велику жељу пошиљком ствари из куће. Откако су уз мене, осећам како ме дашак минулих времена милује и снажи.
Жао ми је што ми Гордана није са стварима послала и моја писма која је Тата сва чувао у једној од фијоци у свом писаћем столу. О свему сам им из душе писала. После Мамине смрти сам је молила да ми их пошаље и она је пропустила прилику.
Једног дана нам је дошао чика Рада сав весео, и с врата узвикнуо обраћајући се Тати: „Бодо, по свему изгледа да ће нам Светлана остати дуже“.
Како нисам пратила шта се у свету догађа, објашњено ми је да је избила Кубанска криза [October 16-28, 1962]. Чика Рада нам је усхићен приповедао како је уочио велику промену у Сарајевској улици. Наједном су трговци из суседних дућана почели да га поздрављају дубоким поклоном, као и пре. Оптимиста као и увек, надао се брзој промени на боље и стварно уочавао промену понашања или му се то само чинило. Мени је ова вест пресекла дах. Боже, како сам силно желела да му се вратим!
На срећу, криза је убрзо била повољно разрешена. Радовала сам се повратку у Америку, срећна била што сам видела, примећујући са задовољством да ми ће ми овог пута бити много мање тешко да се од њих растанем. Ослободила сам се ирационалних страховања.
Горданина свекрва нас је позвала на сарму. Купус је укиселила кад му време није јер је хтела да ми припреми моје омиљено јело. Одлично је кувала, Тата је посебно волео њен паприкаш од изнутрица који Мама никад није правила.
Мило се смешила. Кућни посао је на себе преузела како би Гордану и сину омогућила што више безбриге и слободног времена. Као и многе српске мајке. Фармацеуткиња по струци, провела је много година у служби те је сада примала заслужену лепу пензију.
Кренула смо одређеног дана и растајање овог пута ни мени ни мојима није ни близу тако тешко пало као у ранијим приликама. Тата и Гоца су нас испратили на Железничку станицу и сместили ме са Константином у воз за Париз. Воз је исклизнуо из станице у сумрак. Прву ноћ и следећи дан смо пријатно путовали али је последње ноћи било грдно захладнело. По свој прилици грејање је у нашем купеу било покварено, али мени није ни у једном трентку пало напамет да се пожалим кондуктеру и да тражим да нас преместе у други купе. Брижно сам утоплила Константина и на себе натронтала све што сам од одеће имала на располагању. Ипак ми је даље било много хладно. И како смо били сами у купеу, клекнула сам на седиште са рукама подамном, и тако склупчана цвокотала кроз ноћ.
Опет смо путовали преко Хавра. Опет Holland-America Line, али овог пута много већим, путничким бродом [SS Maasdam]. На броду је било и друге дечице, па је Константин стално имао друштва. Био је много сладак дечкић, паметно се и лепо понашао. Мама му је била иштрикала много леп тегет џемперчић који му је веома лепо пристајао.
Много су ми тешки били месеци који су претходили путу. Лијам се од мене отуђио, и због тога сам неисказиво патила и од душевеног бола често плакала. Каткада и са Константином у наручју. Ништа није могло да га омекша, присећам се и сада. Међутим, створио ми је средства за пут. Уместо да увидим његову бригу и велики уложени напор да удовољи мојој великој потреби у време кад смо дуго живели у потпуној неизвесности, од данас до сутра, што би ме примирило и улило ми снаге и веру у његову наклоност, мене је гушила патња. Болело ме је и што се жалио на мене у писмима родитељима. Зато што рачуна на њихово потпуно разумевање, мислила сам.
Мрцварила ме је беспомоћност односно неспособност да новац за пут сама створим. У уверењу да је Лијам далеко јачи од мене, у својој земљи и свакако способнији да новац заради. Да њега не мрцвари ужасна болест носталгије као мене, и да би требало да ме разуме. Усредсређена на себе, нисам била у стању да обухватим шта нам се обома догађало. Толико сигурна у своју љубав за Лијама нисам била у стању ни да наслутим његову муку. Његова страховања да је учинио погрешан корак, да се преварио у очекивањима и надањима, да се преварио у мени. Све ми је то сада јасно. Обоје смо таворили тешке дане.
Лијам је одувек имао снажан осећај одговорности и исправности што је наследио и од мајке и од оца. А ја сам тек много касније схватила колико му је морало бити тешко у материалној неизвесности у коју смо запали уз додатни стрес који сам му ја својим новонасталим потребама наметала, и да му је тадање дуровито понашање према мени служило за одбрану. Много година потом, под сличним околностима уочавала сам слична понашања и код Константина и Стефана који су му по затворености доста слични. Супротно њима ја сам посве отворена, изручим све, одмах и директно. Често сасвим непромишљено и себи на штету.
Стигавши у Београду гњавила сам Тату својим страховањима, а он би ме увек стрпљиво саслушао и потом уверавао да колико ја страхујем да не изгубим Лијама, толико и Лијам страхује да не изгуби мене. Успевао је да ме малко умири али само на кратко. Располућена, у Београду сам свагда патила због одсечености од Лијама и бројала дане до повратка њему.
Лијам нас је дочекао на пристаништу. Кажу да се у великој срећи не памти много па ми је можда зато немогуће да се сетим појединости.
Знам пак засигурно да сам се силно радовала да Лијама угледам и да сам свом душом желела да наставимо живот заједно.