Записи - Глава 28
У току зиме, Лијаму је пошло за руком да контактира неког посредника за превођење. Слали су му обично техничке или привредне преводе са српскохрватског преко поште, и веома га мало плаћали. Било нам је јасно да профитирају од његовог рада. Хтела сам да му помогнем, да и сама будем корисна, па сам га наговорила да купи магнетофон уверавајући га да ћу бити способна да куцам његов рад а можда и преводим сама. И Лијам је попустио и купио магнетофон али сам се ја прописно обрукала. Нисам умела, ишло је споро. Било је скоро немогуће улазити у посао превођења уз мало захтевно дете, и Лијам је захтевао да дефинитивно одустанем од те намере.
У згради су зидови били веома танки, па смо ноћу каткада били приморани да слушамо гласове и клаћење кревета у спаваћој соби испод наше. Басамке је брисао запуштени руски емигрант који је замакао прљаву крпару на дршку у чини се увек исту канту воде. Кад је требало да се са Константином сама спустим са трећег спрата до улазних врата: несигурна на ногама, премирала сам да се не скризнем и испустим га из руку, па сам се досетила да га стављам у путну платнену торбу са дршком коју сам носила у једној руци док би се другом држала за гелендер.
Лијамови родитељи су нас повремено звали на телефон. Послали су нам 500 долара као свадбени поклон и Лијам је купио најмодернији и луксузан Магнавокс телевизор-грамофон. Веома лепо парче намештаја, са ногицама које подсећају на француски провенсалски стил. И сад га имамо, само што га је Лијам много година потом дао мајстору-столару да извади дотрајали телевизор и угради вратанца иза којих држи плоче. Још увек Long Play, мада се већ више од деценије могу набавити једино у библиотекама, на повременим распродајама донација у добротворне сврхе.
Још памтим како су се људи натоварени нашим новим телевизором с муком успињали уз уске и окомите степенице у нашој згради. Консол је био несхватљиво тежак. Присећам се и разочарања због такозваног снега првих дана, и узбуђење кад смо прикључењем антене успели да добијемо слику. Био је то много пријатан, узбудљив и памтљив догађај. Лијам нас је сликао пред екраном и ја сам ту фотографију срећна послала у Београд. Мама ми је потом писала да је Татин коментар био: два детета. Данас сам у стању да га савршено разумем.
Кад нас је Лијам по први пут извезао на друмове према Long Island-у, код Игора и Руже, била сам веома пренеражена ширином путева и многобројношћу аутомобила. Кад сада зажмурим, у стању сам да их још видим унутарњим оком, и да закључим да су моји тадањи први утисци о Америци били у сваком погледу предимензионирани као у каквом надреалистичном филму. Била сам задивљена колико и заплашена многољудношћу, насељеним пространствима, огромним раздаљинама, богатством, разнородношћу. Лијам ме је водио у Метрополитен музеј који, независно од уметности која се у њему налази, већ сам по себи представља најраскошнији споменик отмености и префињеног укуса. Засенила ме је лепота огромних букета свежег цвећа који красе улазну дворану и одржавају се свежи захваљујући фонду који је основала једна богата Американка. У споју са Петом и Парк авенијом и шта сам наслућивала да се иза њихових зидова и прозора скрива, Метрополитен музеј сам доживела као оличење енергије, и јединствене господске лепоте којој су најуспешнији моћници врхунске епохе овог града стремили и савршено остварили. Упоредо са снажним осећајем сопствене безначајности и наивности што, веровала сам, и многи други доживљавају у Њујорку, привлачило ме је и опчињавало ово стециште строге лепоте и отмене рафинираности која се потекавши из старе Европе, саображавала са карактером овог вечно новог и моћног града.
У нашем насељу, које је само адресом било свезано са пребогатом четврти Forest Hills у Queens-у на коју се директно надовезивало, живео је скроман, радан свет, већином у печалби или смештен овде до зелене траве као и ми. Једна млада Шпанкиња, супруга административног службеника у Иберија авиоагенцији са двоје мале деце. Туговала је за родним крајем и бројала дане до повратка. Жалила се на амерички хлеб који јој је понајвише личио на папир и није био ни принети хлебу у завичају. Госпођа Видал, Францускиња измучена израза лица која је много држала до своје „културе“ и згражала се над неотесаношћу „Американаца“ које је притом волела све да стрпа у једну кесу.
Дружили смо се са једним бледим младим човеком, службеником на берзи у Вол Стриту, руског порекла који се још увек надао да ће му се осмехнути срећа. Звао се Шаламов. Партнерка Патриција, рођена Американка ирског порекла, радила је као секретарица негде и одлазила као и Лијам на јавне лицитације покућства и кад би открила неко лепо парче стилског намештаја и добила га по ниској цени која јој је једино и била приступачна, успех ју је чинио срећном. Памтим да је с огорченошћу у много прилика понављала како америчка администрација расипа њене паре (као пореског обвезника) и по Америци и по целом свету. Осећала сам да јој тај начин размишљања годио и увиђала да јој увеличава осећај важности у сопственим очима.
Дружили смо се и са једним Лијамовим познаником из студентских дана на Колумбија универзитету. Звао се Фридман јеврејског порекла. Касније је добио место професора на Универзитету Индијане. Био је гојазан и комичан. Док би он непрестано говорио о дијети и пазио да не добије шећер у кафи, његова супруга га је описивала у самоуслузи и како гура испред себе колица и у њих трпа све више ђаконија којима никада није био у стању да одоли.
Лијам ме је покаткад возио у српску цркву Свети Сава на 27ој улици у Манхатну [Trinity Chapel spanned the block between West 25th Street and West 26th Street, the building burned extensively in 2016]. Тамо смо упознали Владимира Аџемовића и супругу Воју. Сина Целетове тетка Спасе о којој ми је Целе толико приповедала током Другог светског рата.
Тетка Спасин супруг је био посланик на страни. Мислим да их је рат затекао у Египту па су потом прешли у Америку. Владимир је био банкарси чиновник а Воја гајила децу. Воја ми је много година потом причала да смо се упознали у време кад је она очајавала па се осећала мање усамљеном у граду од осам милиона душа.
Једна некадања Београђанка коју смо сусрели у цркви, жалила нам се што у Америци није у стању по спољашњем изгледу да одреди статус човека у друштву што јој је у Београду било и лако и корисно. Овде су јој и богати и сиромашни изгледали мање-вишеједнако.