Записи - Глава 33
[A second child, another son, was born in 1964. They moved to another part of “Forest Hills” later in the year. Slobodan visited for Christmas. The World's Fair came to Flushing Meadows in 1965. Kindergarten for Constantine. The great blackout of November 9th got Stephen walking at 15 months, towards lit candles. The premiere episode of Batman on ABC was January 12, 1966. Svetlana, Constantine, and Stephen traveled by ship (SS United States) to France and by train to Belgrade in March. The children experienced mumps and chicken pox and endured other indignities until the off-season for that transatlantic passenger liner came around again in the fall.]
Мама је испразнила спаваћу собу и под изрибала. Нама је израдила постеље, што значи шила душеке и јастуке од материјала који јој је био на рсполагању. И све нас сместила на поду. Лепо је све смислила и израдила, било нам је свима удобно. Збиља је пронашла најбоље решење и урадила најбоље што је могла. По уложеној домишљатости и труду лако се дало уочити да је све то с љубављу израдила и све време се много радовала нашем доласку.
Себе је сместила у соби на ћошку а Тата је остао у дечијој соби која је сада била његова. Живели су у целој кући, без станара. Доле је било мало ороноуло али намештено као уочи рата.
Мама нас је много срећна дочекала. Било јој је тада 54 године. Никад је срећнју нисам видела, ни пре ни после. Кад је од мене добио потврдан одговор да ме је Мама молила да дођемо, Тата ми је дао осетити да Мами пребацује на томе.
Велика спаваћа соба је била светла и удобна. Пролеће овладало на брду, воћке цветале у башти, али су се и Константин и Стефан ускоро разболели и забринули ме. Звали смо лекаре који су ми објаснили да у Америци деца нису била изложена београдским бактеријама. Није ми било лако, мада су ми сви помагали. Гоца је доносила са пијаце, Мама кувала у доњој кујни а ја прала и била око деце. Прегрмесмо и то.
Пренебрегла сам раније да поменем да смо сви троје добили визе на мом југословенском пасошу. Пред пут смо их добавили у Југословенском конзулату у Њујорку. Присећам се само да су се службеници конзулата мало чудно понашали али нису ништа рекли. Поступила сам тако јер Мама никако није могла да се помири са мишљу да одбацим своје родно држављанство зарад америчког. Лијам ми је рекао да је њему свеједно а ја нисам имала срца да Маму још и више растужујем.
Лазареву суботу смо те године с мојима прославили. Мама је припремила жито и колаче и много, много весела и блага била. Госте су примали доле у холу и салону, као некада. Сећам се Драгише Стојадиновића и како Маму припитује да сазна више о њеним тумачењима утицаја кајсије из баште на климатске промене у кући. Кад би се заморила, Мама је умела веома озбиљно да повезује такве потуно несхватљиве ствари. Мени се чинило да Мама доживљава и тумачи све што јој се догађа на веома поетичан и личан начин. У природи, посебно у њеној башти, тражила је и налазила одговоре на своја животна питања. Видела је свет испуњен лепотом и веровала да једино посвећеност врлинама и духовним вредностима снажи и развија умеће човека да истинску лепоту открива и ствара. Веровала је да скромност, радиност и истрајност награђују труд. Размишљала је о свему дубоко и интимно. Чинило ми се потпуно независно од сваког спољњег утицаја. Веровала је у надземаљску правду која на у крајњој линији сустиже сваког.
Константин и Стефан су проводили читаве дане у башти у игри са Растком. Маскирали су се у Бетмена и Робина. Весело је било на сунцу. Јели су пуно воћа и имали добар апетит.
Ухватила сам Тату како крије подеротине на пеленама које сам изнела да се суше. Исцепаним старим пеленама желела сам баш њега да ослободим од погрешне представе о Америци као земљи у којој свакоме све увек пада с неба. Желела да му покажем да обични људи у Америци живе мање више као и свуда у свету.
Са Татом и Гоцом одлазили смо на Саву. Купали смо се на Ади према Бежаниској коси. Много је лепо било на песку. Једном ме је Гоца задужила да пазим на Растка и он је великом брзином почео да трчи све даље од мене. Нико да га стигне. Била сам очајна кад је потпуно нестао са видика. После се појавио преда мном у води па би се загњуио да мислим да се удавио. Много година касније се присећао свега тога, и признао ми да му је чинило задовољство да ме мучи. Упркос немирлуку био ми је драг као да је мој рођени. После купања смо се враћали кући по сунцу као некада кад смо и саме деца биле.
Ујутру би често са Горданом одлазила на пијацу. Тата је чувао унуке. Мењао пелене Стефану и испирао их па простирао на прозорским решеткама у његовом купатилу. Гоца је скоро свакодневно проводила поподнева са нама. Седели смо и причали за трпезаријским столом и Мама је много мила била. Посебно сам волела кад би после ручка скувала и донела кафу. Стефан је вазда умиљат био. Пред спавање би ишао од једног до другог и сваког пољубио. Првих неколико дана није ни реч прозборио. Само је помно слушао. А онда је проговорио на српском, сасвим спонтано.
Лијам се по неком разгледницом јављао повремено. Свакодневно сам жељно ишчекивала вести од њега. Умиривала ме је мисао да ће ослобођен обавеза према нама моћи на миру да доврши дисертацију. У лето је отишао да обиђе родитеље у Минесоти.
Тата је сада имао Кору, Зухрино штене израсло у велико псето много мање лепо и паметно од Зухре за којом смо сви туговали. Кад се Тата једном развикао на нас доле у холу, бранила нас је и жестоко лајала на њега. Мислила сам да га је мало збунила.
Тата је куповао воћне сокове које је мешао са раслађеном минералном водом Књаз Милош и тај веома освежавајући напитак звао Seven Up. Минералну воду је требало доносити из самоуслуге. Једног врелог дана смо сви седели у великом холу иза спуштених шалона кад нам је Тата објавио да је понестало минералне воде и рекао Растку да оде до самоуслуге и донесе две флаше. Као да га и сад видим Растка утонулог у велику црвенунаслоњачу у холу на Татином огромном грао перзијанеру, и чујем га како свом деди веома но-шалантно одговара: „Ја? Ни луд!“ На шта се Тата одједном грдно разоропадио па је Растко у том хитро шмугнуо својој кући. Кад су сви отишли да спавају тог истог врелог поподнева, зачула сам слабо гребање на храстовим вратима и кад сам их отворила угледала сам снужденог Растка са празним цегером о рамену. Рекао ми је да је вољан да оде по минералну воду. Никад га нећу заборавити, онако сићушног а мишићавог. Много је сладак био. И нешто раније кад се горопадном Тати мртво хладно успротивио, и сада кад је покуњено закуцао на врата да понуди своје услуге.
Растко нас је у то време задивљавао гипкошћу кад је усправно ходао низ улицу по уској шипци која је служила као ограда на ивици тротоара како би се деца заштитла од саобраћаја на коловозу.
Кад сам описујући Тату горе исписивала реч горопадан присетих се чика Раде који је Тати по први пут посве искрено и са најбољом намером рекао: „Ти си горопадан, Слободане!“
Много година касније Растко је с носталгијом Јелени спомињао време кад су Деда и Нана живели у кући. Волео је и њих и кућу управо као што сам их ја волела.
Једном сам се враћала кући и на углу Љубе Јовановића угледала Олгу Стојадиновић. Учинило ми се да ми је отпоздравила ликујујући јер је мислила да сам ја ето избегла из огавне капиталистичке Америке.
Посећивале су нас тетка Јелка и тетка Љубица и Константину и Стефану доносиле играчке.
Мама је купила дивну тамно плаву вуницу и мени хеклала авган да ме греје под старе дане. Сећам је се удубљене у рад и срећне што ће ми израдити трајан и користан поклон.
Мени је причињавало велику радост да од светло плаве вунице иштрикам Константину и Стефану истоветне џемпере.
Кад сам са Горданом по први пут отишла до нашег Манастира Ваведење и Гордана ми показала гроб нашег вољеног свештеника уз гроб главне игуманије из Русије, оба испред цркве и окићена свежим цвећем, мене је неочекивано обузела велика туга за прошлим, тегобним али и много лепим временима моје чедности и побожности.
Тата је много мање говорио о својој књизи. Чешће је увек изнова причао о својим подвизима у дипломатској служби. Осећала сам да му то прија и радовала се да га видим окрепљеног. Ја сам пак увек навраћала воденицу на причу о Лијаму. Тата је разумевао моју потребу па је моје помињање Лијама увек прихватао, и хвалио ми његове врлине. Једном ми је рекао: „Ти се бојиш да га не изгубиш а он се боји да га ти не напустиш“.
Тог лета су Константин и Стефан били здрави, весели и напредни, Мама и Тата срећни и увек пажљиви и спремни да помогну, Гордана вазда уз нас и Растко много, много драг. Уживали смо у целој кући која је још увек била очувана, лепа и елегантна. У башти обиља кајсија, јабука и крушака. Тата је воће у великим количинама уносио у трпезарију на тучаном округлом послужавнику.
Тата је љуштио читаве вешкорпе пуне кајсија и потом кувао. Прсти су му били побраунели од тог рада. Скувни пекмез је у високи стакленим теглама од десет кила односио у варош доктору Филиповићу. Свагда докторски чист и умивен, малени доктор Филиповић је узвраћао комплиментима да је код Тате све и свагда било у сразмери са изузетном висином и духовном снагом.
Присећајући се многих прелепих тренутака, чини ми се да се и поред скромности и оскудних прилика још увек живело и мислило господски.
Тетка Љубица је једном купила места у партеру Народног позоришта за Гоцу мене и децу за ипредставу „Слепи миш“ од Јохана Штрауса.
Тата је набавио телевизор. Браон, политиран био је смештен уз велики трпезаријски сто. Мислим да се у то време телевеизија у Београду могла гледати смо у вечерњим сатима. Изузетно и поподне кад би се вршио пренос уживо какве фудбалске утакмице. Било би то обично у недељу, кад би наша улица Љубе Јовановића оживела гласовима и мноштвом људи који су у хитали ка стадиону. Тата је у пријатном ишчекивању утакмице затварао шалоне и прозоре и нас упозоравао да га никако не узнемиравамо.
Мени је много симпатичан био тај његов новопробуђени интерес за фудбал у телевизијским преносима. Није тражио друштво, напротив желео је да утакмицу одгледа сам.
Не знам да ли је тог лета или неку годину раније био одлучио да офарба све шалоне. Међутим, сећам се да сам га гледла како скида једну по једну. И седи иза куће испред куњских прозора, пошто би шалону оставио испред себе на два сандука. Прво је шалону гулио и шмирглао и потом премазивао црвеном ростфрај фарбом па тек кад би се црвена фарба сасушила, премазивао је металну шалону зеленом фарбом. Био је то огроман и дуготрајан посао који је збиља лепим резултатима награђивао.
Маму је повремено посећивала госпођа Марица која јој није више прала веш али је волела Маму да обиђе. Никада није говорила о себи. Мислим да сам тог лета по последњи пут видела и мајстор Алексу. Нисам умела да му кажем колико је он свима нама био драг. Имала сам утисак да се у међувремену од мене отуђио, па сумњам и да би ме разумео. Говорило се да је побољевао, много је кашљао.
Ретко се кад говорило политици. Тата је радије говорио о популарним музичким емисијама на телевизији. Маме је и даље раније одлазила на починак. Телевизија је није занимала. Ја бих децу окупала или умила и ставила их да спавају, па би се онда каткада придружила Тати и телевизији. Ако би се на екрану појавила која шкакљива ситуација, Тата би телевизор одмах гасио уз коментар да то не вреди гледати. Сећам се да кад сам се у пар махова вратила у трпезарију ухватила бих га с укљученим телевизором како и даље гледа исти програм. И мени би било веома непријатно, у ствари немогуће да у његовом друштву гледам било шта што би садржало макар и благи наговештај еротике.