Записи - Глава 34
Ускоро по повратку из Београда [September, 1966], предузела сам кораке да примим америчко држављанство. Осећала сам да ме је Мама ослободила њене посве разумљиве жеље да то не учиним. На свечаном полагању заклетве било нас је око двадесетак тог дана. Знала сам засигурно да ми тако ваља чинити али сам тек неку годину потом кад су Константин и Стефан поодрасли почела да осећам да сам одистински постала Американка као мајка два скроз наскроз Американца.
Лијам је докторирао дисертацијом о Стевану Сремцу. Боже мој како сам поносна и срећна била. Његов докторат сам доживела као прелепи поклон за мене. Збиља је заслужује честитање што је у том раду истрајао и поред бројних обавеза према мени и деци, и поред проблема које сам му ја и даље стварала. Срећна сам била додатно што је сада имао разлога да буде задовољан собом и за цео живот.
Некако у то време почео је да ради на преводу књиге „Башта пепео“ од Данила Киша. На интернету сазнајем да је превод штампан 1975. године кад смо ми већ увелико живели у Вашингтону. Још један његов успешан подухват на који сам поносна и благодарна уз уверење да га је делом и мене ради остварио.
Са постигнутим докторатом Лијам је слао молбе многим универзитетима у потрази за запослењем. Међутим, било је то у време кад је на том пољу настао такозвани glut in the market. Израз који сам тада први пут чула и испрве добро запамтила. Међутим и поред огромног труда у том правцу, Лијаму није било суђено да нађе ухлебље на неком од универзитета. Живели смо и даље од данас до сутра. Преводе је Богу хвала примао и радио код куће што нам је свима омогућавало дивну слободу у потрази лепоте живљења.
Константин је кренуо у основну школу, ПС 144, која се налазила северно од Метрополитен Авеније [he returned for first grade, already in progress]. Испраћала сам га и дочекивала на углу наше улице и Метрополитен авеније, места са којег га је изјутра одвозио и на које га је поподне довозио жути школски аутобус који је на мене веома весело деловао. Чинило ми се као да га исцртаног видим на корицама неке прелепе бајке за децу. Константин је сладак дечкић био и увек добар ђак. Спремала сам му да понесе ручак у школу у малом жутом и ишараном металном куферчету налик н оне велике и махом црне у којома су мануални радници носили ручак на грађевину или на поса у фабрици. Знајући да никад није много марио за јело, једног дана сам отишла до школе у паузи за ручак да проверим да ли он тај ручак заиста поједе. Присећам се себе како га тражим погледом у жагору многе деце. Нашла сам га, сунце моје, у првом реду пред бином и села до њега. Куверче му је билко испражњено, али кад сам га упитала шта је тог дана имао за ручак није умео да ми одговори. Зато сам од тада у једносатној паузи за ручак свакодневно ходала четири пута до школе и натраг. Остајало нам је таман времена да му у нашој кујни сервирам ручак. Срећна што је на овај начин могао да поједе и загрејану супицу. Веровала сам да је то било здраво за њега. И дан-дањи ме радује присећање на те наше давне и много лепе дане.
Лијам нас је повремено возио на Медвед планину, у прелепи национални парк на западној обали реке Хадсон у држави Њујорк где бисмо пикниковали и проводилии већи део дана у нетакнутој природи [Bear Mountain State Park]. Волела сам кад смо залазили у то пространство, упијала лепоту шума, брда и камењара. Доживљавала их блиско, чинило се очима и душом свих нас четворо. Ту у изванредној лепоти нама окренуте природе, играли смо и уживали вазда у непосредној близини неба и Бога. Не памтим да смо сусретали и друге посетиоце, а сигурно јесмо. Мора бити да су били ретки.
У зиму кад је Медвед планина била под снегом носили смо санке. Константин се спуштао падином и видећи да се устремио правао на једно дебело стабло, уплашено сам га упозоравала да управи санке даље од дрвета а он ми је одлучно и чини се уз пркос довикивао: „Не може!“ И ударио је о дрво.
„Не може“, управо као кад сам лета 1966, на доњој тераси у Београду покушавала да научим да веже пертлу.
Са Медвед планине бисмо у касно поподне кретали кући и успут обилазили трговинске центре где су ме радовале распродаје јер смо тада увек потребити били да купујемо што за кућу што за децу. Био је то тек почетак наших бројних и много лепих пропутовања и излета учетворо. У блаженом одсуству сваке свести о пролазности свега једноставно сам волела све што нам се догађало.
Већ би се спустила ноћ кад смо прелазили мост за Квинс и Константин би угледавши осветљену неонску рекламу на хоризонту увек весело најављивао његовим слађаним детињим гласом: “Silvercup Bread, Silvercup Bread!”
Остало ми је за навек у свести да сам тих дана у реду у самопослузи АП на Метрополитен авенији, уз прекорне мисли има слушала једну младу жену како се жали касирки на штедљиву мајку која не хаје за данас већ чува паре за сутра. Неколико дана касније пронела се вест да је та млада жена погинула на мотоциклу у саобраћајној несрећи и да су деца предата њеној мајци на старање.
Млада касирка је мене је и децу препознавала и увек нас са симпатијама поздрављала што је наравно било пријатно све док једног дана нисам утврдила да она мени и још некима редовно зарачунава јефтиније цене. И увидела да је она по свом нахођењу тако „чинила“ онима који су по њеном суду то заслуживали јер у то време још нису биле уведене компјутерски опремљене касе те јој је то омогућавало да спроводи своју сопствену кампању социјане правде. Пролетери свих земаља уједините се!, пада м на памет.
Лијам каже да је по први пут имао редовне приходе током целе 1967. године. Тог пролећа сам пожелела да позовемо госте на прославу Лазареве суботе. Лијам се на Колумбија универзитету сусрео са неким људима, не сећам се више њиховог имена али се сећам да су њему импоновали, посебно она и тим пре што је била лепа и елегантна. Желела сам да позовем тетка Анкицу са Вањом, Переплотчикове и Воју Адџемовић са Владимиром код којих смо једном били позвани. Прионула сам да за славу стан омалам и дотерам како најбоље умем и много уживала у планирању тог подухвата.
Памтим добро да нисасм хтела да обраћам пажњу на висину цене, купила сам Dutch Boy верујући да је то најквалитетнија фарба и брижљиво и са пуно љубави сам цео стан омалала. Таванице сам окречила у бело. У бело офарбала све украсне лајсне дуж пода. Врата и прозоре белом масном фарбом јер ми се све то у журналима много допадало. Наш стан је до тада био цео окречен цео беж бојом која је понегде била умусана. Боје сам одабирала са Лијамом који је посебно за боје одувек имао истанчан и рафинирани укус.
Кад је све било готово, позвала сам нашу газдарицу, госпођу Мијам да јој се весела похвалим. А она је била толико одушевљена новим изгледом стана да ми је на моје веома пријатно изненађење, на лицу места исплатила суму новца коју сам потрошила на фарбу и четке. Ни у једном тренутку нисам то очекивала па ми утолико више госпођа Мијам тада драга била.
Умесила сам колаче по Маминим рецептима које сам из Београда донела. Мамине торте: реформ, рум и моку које су биле увек изванредног укуса и мени дивно изгледале на Макиним сребрним чинијама у којима је Мама колаче о слави служила.
Сви су нам дошли. Переплотчикови су донели беле гладиоле у кутији из цвећарнице. Не сећам се једино Беце. Можда је била некуд на путу. Дошли су и и Вања и тетка Анкица. Сви заједно таксијем. Дошли су и господин и госпођа Живадиновић, чика Велизар, Воја и Владимир Аџемовић. Била сам усплахирена и осећала се несигурном, посебно кад су се појавиле и Лијамове званице. Лијам ми је помагао и уливао ми самоуверење.
Госпођа Живадиновић је дошла да ми јави да је чика Велизар сео на иглу на жутој софи. Чинило ми се да је због тога била претерано узрујана. Чика Велизар ми се није пожалио.
Неколико година касније сам од Целета дознала да ме је Воја после те славе свуда хвалила као мајстора у прављењу изванредних колача што ми је, наравно, много годило и уверило да се гостима ипак допало код нас на слави.
Лијам је од свог рада у Њујорку купио нови ауто, опет Мерцедес-Бенц, овог пута дизел тамно зелене боје [Liam bought a dark green MY1967 Mercedes-Benz 200D on July 26, 1967]. Прала сам га и лицкала, срећна што смо га стекли. У Њујорку су се аутомобили брзо прљали па и пропадали. Технологија боја је у међувремену много узнапредовала. До те мере, да збиља није више потребно прати ауто. Бар не овде у Вашингтону (ово исписујем 4. маја 2007. године).
Памтим да сам силно прижељкивала да опет купи Мерцедес. Кад се данас свега тога присећам помишљам да је заиста било за честитање да са релативно оскудним и неизвесним приходом од сопственог рада све то остваримо: и нови Мерцедес, и путовања у Европу и лепи стан у Форест Хилсу, и пропутовања колима по Америци. Кад сам се свим тим хвалила у писмима за Београд, разумљиво је било да им је веома тешко било да појме колико је Лијам много радио и опрезан и промишљен био са новцем.
Стигли смо и до Минесоте нашим Бенцом. Сећам се да је Грендпа говорио Лијаму: “Your old bus.” На језеру, код Трисе учила сам Константина да плива. У почетку је било: „Не може“ али је на моју велику радост убрзо научио.
У Њујорку сам у почетку прала наш Бенц и гланцала га. Памтим међутим да је у то време у Њујорку било веома тешко, такорећи немогуће без гараже одржавати чиста кола. Сећам се замрљаних и зарђаних кола свуда око нас. Не да се успоредити са изгледом и сјајем већине кола данас у Вашингтону и околини где немогуће само по изгледу разликовати старија кола од нових новцатих. Константин је то увек могао ослањајући се на своје познавање модела уз годину израде.
Мислим да смо те године или следеће путовали по Канади. Обишли смо Кебек, Торонто, Отаву и стигли скоро до Манитобе. Сећам се веома тамних четинара око хладних и чинило се непомичних језера упрао у часу пред залеђивање.
Поврх свега, Лијам је успевао и да ме поврмено одведе у Метрополитен оперу. Сећам се дa тих година гледали Вердијеве Дон Карлоса и Бал под маскама и касније Моцартов Идономео.
Ишли смо и на представе на Бродвеју.
Нисмо куповали новине преко недеље, али би Лијам увек изашао на Метрополитен авенију да купи недељно издање Њујорк Тајмса и често би га донео кући са кутијом Danish pastry из оближње пекаре-посластичарнице. Ја сам у то време мало успевала да читам, мало знала и још мање пратила догађања у свету. У потпуности посвећеној деци и кући, било ми је довољно што је Лијам био добро обавештен.
Волела сам Константину и Стефану да поставим обед за нашим сточићем у дневној соби. Једног с једне и другог са друге стране на малим старинским столићим. Онај који смо добили од Порше сам а пресвукла и политирала. И сто сам изгулила и поново лакирала.
Деци сам каткада сама руком шила нове панталоне. Константин ми се много година потом жалио што сам га грдила кад би поцепао панталоне. Тек је много година потом схватио зашто би ме то толико фрустрирало. [Any frustration Constantine might have had in the first symptoms of the hereditary neurological disease he shared with his mother was not a concern.]
[The United Federation of Teachers struck in the fall of 1967.] Константина и Стефана су грдно узбуђивали летови свемирских клетилица Апола 7 и Апола 8, као и свенас уосталом.
Топле јунске ноћи 1968. године кад се пронела страшна вест да је убијен Роберт Кенеди, сећам се себе потрешене како стојим у нашој кујни у полумраку и са грозом пратим унутарњи филм тог стравичног убиства у далекој и мени дотада непознатој Калифорнији поимајући колико се моја свест о свету уопште тим чином изнова и надаље отрцава.
Уз повећану пажњу почела сам тада пратим превирања у Европи и Кини. Узнемиравала су ме. Осећала сам како почиње да ме мучи свест о сопственом превеликом незнању о историјским узроцима и непосредним поводима за догађања у свету. Свесна да сам почињала да се трезним са великим закашњењем жудела сам да почнем да читам више и сазнајем више како бих могла бар донекле могла са разумевањем да пратим догађања у свету.
Лијам нас је у дизелу по први пут одвезао на прелепе обале океана у Северној Каролини. Била сам као опијена океаном и дугим песковитим плажама. Све ме је одушевљавало. Из ове перспективе понајвише можда скромност малих рибарских насеља чија је једносгавносг у оквиру Националног парка остала сачувана од продора комерцијализованог пустошења.
[The United Federation of Teachers struck again in 1968. Liam and Svetlana were too isolated to know that some (white) teachers continued classes in unlocked schools. “On Sunday, February 9, 1969, fifteen inches of snow—the most since the blizzard of 1961—caught the city unprepared. For three days, the city was in a state of near paralysis. The city had to wait until Wednesday for its schools to reopen....” The Ungovernable City (2001). Svetlana sent her children to bed on July 20th before any astronaut left the lunar module on the moon. Svetlana, Constantine, and Stephen traveled by airplane and reached Belgrade on July 16, 1970 and stayed there for over a month. Liam’s pursuit of steady employment was successful and the family moved over the Thanksgiving Day weekend, taking up residence first in a motel in Falls Church, Virginia and then a rented townhouse in Fairfax County, Virginia. Liam unloaded the troublesome diesel and bought a MY1972 Dodge Dart in the fall of 1971. Liam’s father died at 90 on May 13, 1972. Tropical storm Agnes brought high water to the townhouse’s patio. Svetlana grew dissatisfied with the housewife role and followed her childhood friend into the Foreign Service Institute, where she taught Serbo-Croatian for 20 years.]