Записи - Глава 35
Волела сам што сам са запослењем у својим очима стекла звање и статус. Понајвише зато што сам мислила да је имало одјека у Морхеду. Интересантно је како мало памтим свакодневницу у Институту. Кад сам имала студенте, радовала сам им се и временом успевала да плетем своју мрежу око књоиге господина Јанковића.
Једном кад сам се доследно држала веже, један симпатичан студент ми је рекао: “This is excruciating, Mrs. Hannaher.”
Од њега сам научила ту реч. Иначе су ме у Институту сви звали Мисис Ханахер. Данас ми је жао што сам се сувише дуго била окована том књигом. Нисам умела да од самог почетка, почнем да размишљам о систематском изграђивању нових метода. Могла сам бар део часа да одвојим за ту систематску изградњу новог система.
Јесам, трудила сам се да науче, трудила се да им буде забавно, да се одвојим од стеге крутих реченица у тој књизи и студенти су то волели, хвалили ме и храбрили. Говорили су понајвише о мом ентузијазму што би ме покаткад и постидело јер сам стварно много волела те часове. Ипак је све то било више моје копрцање него систематско осмишљавање потпуно новог прилаза предавању српског језика странцима. Данас кад је толико нових маштовитих приступа остварено на свим језицима, и ја их упознала на француском, немачком и шпанском које сам учила после пензионисања преко телевизијских програма и ових књига, данас ми се чини да сам ја осећала да ново време долази и много тога предвиђала али ето нисам умела да изнедрим и систематски остварим и спроведем. Чинила сам то на парче и била пресрећна ђто су студенти благодарни били.
Међ студентима које памтим били су Марк Палмер и његова супруга из Индије. Неуморно је учио српски и ја му у томе од свег срца помагала. Она је по занимању била nutritionist али би долазила преко ручка у Институт и доносила ручак. Ја би им се придружила па би паузу посветила њима. Много је лепо било подучавати интелигентне људе који су са много добре воље учили и и овлађивали српским језиком. Много сам то волела. Много. Мислим да је Марк Палмер касније постављен за амбасадора. И једном су нас позвали на вечеру у њиховој кући у Џорџтауну.
Онда се као гром из ведра неба појавио Велимир Јовановић који је раније радио у Институту и зато имао првенство у запошљавању иако је неко време провео на раду у Пентагону. Коски ми га уопште није помињао па ни оног дана ме је позвао да одслушам час повратника. Јовановић се стриктно држао наше књиге, односно уџбеника и у томе сам налазила неке предности и похвалила Коскију. Прећутала сам да је имао уочљиву говорну ману која је бар мени сметала. Није био у стању да изговори слово р.
Много ме је погодило кад су приликом новог и мањег прилива студената Јовановића запослили а мене нису. Болело ме је што сам остала напољу. Мислила сам да ме је толико погодило зато што је дошло изненада, нико ме на то није припремио. Нисам знала за постојање Велимира Јовановића. У ствари кад данас о томе размишљам, увиђам да би ме „отпуштање“ подједнако погодило да ми је било предочено при запошљавању да постоји иструктор који ће користити право првенства кад га буду поново запослили.
Велимир Јовановић је био један од браће Шишкића које сам знала још као дете у Београду. Мислим да су преко неке стрине били у сродству са Гођевцима. Памтим само да се говорило да су били стршно размажени и да се, примерице, никад није знало ко у чијем кревету спава. Велимир ми је иначе био симпатичан. Био је спортски тип. Волела сам његов младалачки став и смисао захумор. Памтим како смо једномводили студенте на излет и он је био стручњак за прављење ћевапчића. И док их је месио казао нам је: „Јесам, опрао сам руке. Још синоћ.“
Тек, ја сам се одјеном нашла напољу. Предала сам молбе за запослење другим школама у граду и повремено добијала краткотрајне ангажмане. Међутим, било је то сасвим другачије него у Институту. Тамо би ме упознали са оним који жели да упозна језик и дали ми кључ од слободне собе. Плаћали су ме по часу. Осећала сам се бедно. Уз то требало је ићи чак у варош.
Први пут сам провела неколико месеци напољу, а после су ти периоди били краћи и на срећу догодили се само пар пута. Велимир је и даље имао првенствно. При запошљавању и другим предностима као добијање лепше учионице са прозором. У обуци, добијање дозволе за давање испита, итд. Јовановић и Милошевић су били стално заједно. Као Пат и Паташон. Јовановић је према Милошевићу имао удворнички став, а Милошевићу је то наравно годило. Ја им се нисам удварала и осећала сам свагда присутну подвојеност. У ствари, у Институту су сваког инструктора појединачно подстицали да спроводи свој систем, што је било добро, мислила сам. Све укупно, били смо добро одељење. Наши студенти су невероватно добро савлађивали језик и на крају курса многи доста добро говорили.
Коски ме је често посећивао. Једном је изузетно дуго причао. Уочила сам да му је откопчано једно дугме на кошуљи, али ништа ми није давало наслутити шта ће уследиди. Петнаестак минута након његовог одласка из моје учионице, пронела се вест да је Коски у својој канцеларији доживео срчани удар и на месту умро.
Константина и Стефана сам можда мало занемаривала услед обавезаван куће. Они су брзо расли, развојали своја сопствена интересовања. Триса је сваком купила радио што им је отворило велике хоризонте и много допринело њиховом развоју. У тим годинама су они рапидно учили и сазнавали о много чему што је мени било непознато и да ље остаје непознато. Биле су то године неминовног удаљавања од мене која сам одрасла и школована у другој земљи.
Лијам нас је много пута водио на Кејп Хатерас и скоро сваке године у Минесоту. Лети смо се свакодневно купали у нашем базену. Много сам уживала да их посматрам. Обојица су добро пливали. Лијам је мало говорио о свом послу. Једном је пао у холу своје зграде и срећом није се много повредио. Обоје смо радили у Розлину.