Записи - Глава 30
Верујем да сам започела исписивање тридесете главе и описала укрцавање на брод и шта је уследило али ми се то загубило. Данас Константин каже да сам вероватно нешто погрешно укуцала. И тако је започињем поново након пар месеци.
По повратку са првог пута у Минесоту тужила сам све више за мојима, све силније желела да их видим. У комшилуку је становала једна Шпанкиња чији муж је био запослен у Иберија авио-компанији. Како је имала малу децу, свакодневно смо се виђале у дворишту између наших стамбених зграда. Причала ми је да јева чека да се врати у Шпанију. Амерички хлеб ју је подсећао на папир, ни налик на прелепи шпански хлеб. Имигранткиња, рођена Францускиња, стално је критиковала Америку. А ја волела Америку као да је одувек била моја и занешено се радовала сваком дану са Лијамом и пресрећна била са Константином.
Питам се данас шта су оне мислиле о мени. Највероватније да сам мало глупа, и можда утекла из тешке беде.
. . . . .
Ето, баш сам разговарала са Константином који је данас поподне узео слободно поподне и идмах изразио жељу да се довезе и помогне ми са компјутером који сам забрљала.. Кроз отворен прозор, ослушкујем звуке с поља и очекујем га. У овом трену се појавио, скоро сам засузила од среће.
Чврсто сам одлучила да одсада пишем свакодневно почевши од пола два до пола четири и онда тек да излазим у башту где могу да радим до пет, пет и петнаест. Лијам је данас покосио траву, дивно мирише.
Ево ме, у понедељак 7. маја [2007] у пола два. У овом часу дође Лијам да ме позове на минут два у башту ради договора о сечењу сувих грана. Ипак, вратила сам се за 15 минута и настављам.
. . . . .
Лијам ме са Константином често возио у град: у Метрополитен музеј, до Колумбија универзитета, у велике радње. Претходила би дуга вожња кроз неугледни Квинс. Мада смо по приходима и друштвеном положају припадали масама безимених у огромним деловим града, ја бих се осећала пријатно не би било претерано рећи: у свом амбијенту кадгод бисмо доспели у срце Манхатн, у авеније пребогатих али и прелепих здања која су ме пријатељсјки привлачила. Повремено смо посећивали Морганов музеј и раскошну Фрикову галерију и чинило ми се, одомаћили се у њима и са свим што је било изложено. Све ми се чинило блиско у предратним приватним одајама пребогатих колекционара уметничких предмета. Привиђала ми се чика Љубина кућа, па и родитељска. Потпомугнута јаком уобразиљом, ходала сам тим одајама у безмерно пријатном распложењу, каткада исзпуњена поносом. Баш као и кад смо обилазили најлуксузније робне куће које по префињеном укусу и изгледу нису заостајале за чувеним музејима.
Оронули, прљави и запуштени делови града такође су на мене остављали снажан утисак. Наравно, у супротном смеру. Да би се некуд доспело, у Њујорку се такви успони и падови нису могли избећи. Тај град садржи све и свакога. Најмоћнија светска изложба успеха и промашаја човека. Једно смењује друго, на вртешки, вечно у покрету. Захваљујући Лијамовој енергији и радозналости, током десет година живота у том магичном граду, ми смо много тога видели и по мало искусили што је од нас заувек учинило грађане тог града.
Волела сам недељна издања Њујорк Тајмса у великим пакетима у касне суботње сате истоварена пред уличним киосцима. Мало сам читала у то време, али сам осећала Лијамову радост кад би га гломазног понео кући да га чита у мирне недељне сате.
Мислим да се у тој новини, у разноврсности и многобројности интересовања које задовољава, добро огледа несамерљивост и огромна енергија града из којег потиче, и истовремено одсликава потребе и жеђ за знањем Њујорчана који је редовно купују незастрашени огромним форматом.
. . . . .
Ових дана сам телефоном разговарала са Даницом Аџемовић која је била приморана да се исели из великог заштићеног стана на Riverside Drive, у којем је деценијама живела. По пресељењу Вилијамзбург код сестре, одмах се претплатила на Њу Јорк Тајмс. Упитала сам колико времена свакодневно посвети читању.
Као дугогодишњи увежбани читалац, одговорила ми је: Око сат времена пре подне, и сат и по подне. Једном Њујорчанин, свагда Њујорчанин.
Са том новином, и дан-данас (у интернетском издању), и мени започиње сваки дан. Само што услед многих интересовања и пријатних занимација, нисам у стању да му посветим ни приближно толико времена колико Даница. Колико стигнем пред доручак, зависно од колико рано устанем јер у девет састи почиње Дневник из Мадрида који Лијам и ја заједно одгледамо уз доручак.
Ево ме сутрадан у пола два, мада бих радије читала Пруста. Утолико пре што сам у заостатку од прошли пут. Дошла је маца, сместила се у својуомиљену столицу (некадању Константинову) уз мене и већ је пролетело више од десет минута од одређеног времена за писање.
У Србији, Томислав Николић изабран за председника Скупштине. Коштуница га је подржао. Озбиљна политичка запетљанција која највероватније води новим изборима.
Не знам шта се догађа Гордани и њенима а вазда мислим на њих.
. . . . .
Сећам се да ми је у зиму 1961-1962 потреба за мојима грдно нарасла. Схватала сам да само онај ко је патио од акутне носталгије може бити у стању да у потпуности разуме каква је то мука. Мука моја је била утолико већа јер је изгледало да нећемо имати средстава да се тај велики трошак подмири. Лијам је бивао све ћутљвији и мрзовољнији. Док сам ја, малтене болесно, претраживала могућности. У то време је још увек најјефтинији прелазак преко океана био бродом ван сезоне. Наумила сам да путујем ујесен 1962. године. Дознала сам да Холанд-Американ линија нуди најјефтинију повратну карту. Лијам је новац зарадио и издвојио и ја купила повратну карту за себе и Константина. Није био расположен да прихвати моју захвалност, нити да поверује да ми је упркоз неуздрживе жеље да видим своје, растајање од њега много тешко падало. Памтим бол полуотуђености током летњих месеци. Самопрекор и стрепња гушили су у мени било какво радовање. Као и у ранијим приликама кад сам доносила тешке одлуке, осећала сам да, упркос свему, морам да следим унутарњи диктат.
[The s. s. Groote Beer is known for mass transport of Dutch emigrants in the post-war years.]
И дође дан кад нас је Лијам одвезао до њујоршког пристаништа. Памтим само да сам била престрављена кад сам видела да су бокови брода једва изнад водене површине. Сада помишљам да ми се тако причинило јер је брод био усидрен у дрвеном доку пристаништа. Био је то свакако мали и по свему судећи углавном теретни брод јер се уопште не сећам путника. Међутим, пре ће бити да ми је превелико узбуђење одузело моћ реалног опажања. Носила сам Константина у наручју, преслишавала се, свесна велике одговорности коју својевољно преузимам на себе, свесна необрањивости авантуре у коју сам и дете и мужа увукла својим посве неразумним нагоном.
Лијам ми је унео пртљаг у малу кабину и сувише брзо ишчезао. Тешко ми је било, много тешко.
Осим наше кабине и уског ходника испред ње где се светлост никад није гасила не памтим такорећи ништа. Можда сам се хранила у неком кутку и одмах повлачила у кабину. Прве ноћи сам била веома исцрпена. Ставила сам Константина према зиду и опружила се уз њега. Посве у страху да ми не испадне. Уз наш уски лежај, на под сам ставила јастук и путну торбу да ублажим могући пад и немирних мисли предала се Богу и сну. Пробудила сам се у великом страху да ми је испао, и престравила се кад га није било уз мене. Боже, превелике моје среће кад га угледах у светлости која је из ходника продирала испод врата наше кабине. На коленима, радознао је ослушкивао гласове споља.
У то време, брод је прелазио океан за шест дана. Страховала сам од изласка на палубу, јер је требало успети се уз уске вијугаве степенице са Константином у наручју. Проводили смо време у потпалубљу. Хранили смо се у неком кутку. Чак ми се сад чини, као у каквом прозраку сећања, да нам је униформисани члан посаде доносио храну у кабину. Једном приликом ми је уручио позив да вечерам код капетана. Осетила сам се поласканом, каква сам наивна била.
У пратњи истог члана посаде попела сам се уз уске вијугаве степенице на горњу палубу, односно директно на капетанов мост. Капетан ми се чинио постарији. Љубазно нас је дочекао, вечера је донешена. У залазак суна, било је заиста лепо усред океана. Капетан се заинтересовано распитивао о нама и ја му све поштено приповедала као да нам је пријатељ. И онда ме упита да ли бих могла да му учиним услугу и пришијем нешто за њега. Још увек не слутећи ништа показала сам добру вољу, а он донесе пар његових панталона на којима се био опарао шлиц. Би ми ужасно непријатно. Рекла му да то не умем да урадим, поздравила се и вратисмо се у нашу кабину. Без икакве кривице, осећала сам се постиђено до краја пута што сам се наивно обрадовала позиву. Капетана, на срећу, нисам више сусрела. Тек много касније, почела сам да схваћам до каквих је закључака капетан дошао на основу моје приче. „Удала се за Американца а да прстом није мрднула“, чудили су се у Београду они који су ме добро познавали. Док су други задржавали своје мишљење, а ја тек много касније почела да [разумем] шта су о мени мислили. По доласку у Америку, почела сам да примећујем да су се и овде неки сумњичаво односили према мени.
Искрцали смо се у Хавру и таксијем отишли до железничке станице где смо ушли у воз за Париз. Опет таксијем, одвезли се до La gare St. Lazare, и у улици према станици, у малом хотелу изнајмили собицу за ноћ. Сутрадан смо на станици извадили возне карте. Понешена радошћу блиског сусрета са мојима, израчунала сам да имам довољно новца, и веровала да имам и довољно времена да пошаљем телеграм пре поласка воза. У возном реду је било означено да наш Оријент експрес стиже у Београд након два дана и једне ноћи. Испоставило се, међутим, да се пошта налазила на крају веома дугог перона и како сам се у пошти предуго задржала, у страху сам са Константином у једној руци и путној торби у другој, морала да трчим пероном да не пропустим воз. Памтим да ми је душа била у носу. И све узалуд, јер је телеграм стигао до Василије Гаћеше 7, тек два дана по нашем доласку у Београд.
Отегао ми се пут возом али сам била Богу благодарна што је Константин лепо подносио пут. Ради њега и заплашена да ми не украду пасош, трудила сам се да не заспим дубоким сном. Кад је воз напослетку почео да клизи равницом, дуж обрађених поља, узбуђивао ме је осећај да сам се вратила на тло Србије која је све време била ту, подједнако драга као некада кад сам била потпуна незналица и веома детињаста. Узбуђивало ме је свест да док се много-штошта мени исподогађало, Србија је остала иста, вечна драга.
У наш купе прве класе са седиштима прекривеним црвеним сомотом ушао је један скроман дека са маленим унуком. Убрзо је отворио пртљаг и изнео хлеб и јабуке које је на распростртој марамици унуку требио. Нудио нам је хлеб и постављао питања не би ли о нама сазнао што више. Било ми је веома пријатно у разговору са драгим и блиским земљаком. У том су се врата од купеа бучно отворила и високи кондуктер нам је затражио возне карте. Испоставило се да дека и унук имају карте треће класе. Међутим, кондуктер је очигледно био наклоњен декином остајању у купеу првог разреда са картама трећег, разреда, тим пре што је у купеу било и више него довољно места. И мени су дека и унук били веома симпатични, али никако нисам могла да оправдам конудктерово понашање, јер је одсликавало самовољу појединца да дели правду по свом нахођењу, мимо општеприхваћених прописа. Мислила да је декино коришћење неплаћене прве класе морало да се негативно одрази на ментални одгој малишана. Мислила на Србију у којој је непоштење и непоштовање закона ухватило корена. Мислила тако и кривила штетан утицај комунистичке идеологије на осећај морала који је Србија вековима неговала.
Из тих мисли ме прекину лагани улазак у Нови Београд. Чинило ми се да је дека био пресрећан што му се указала прилика да ми покаже шта је све изграђено у току мог одсуствовања из Србије. Дирнута декиним поносом, гледала сам високоградњу која је мене подсећала на једноличне спаваонице у Њујоршком Квинсу поред које смо толико пута равнодушно возили на путу у Манхатан. Убрзо угледах Саву испод железничког моста, Боже мој, блиску и примамљиву као и увек. И док је воз клопарао лагано преко старог моста, погледом сам претраживала брдо при врху где сам разазнала тамно кубе нашег прелепог манастира Ваведење, и нешто ниже: делић родитељског дома. Навреше ми сузе.
А перону гужва. Мукотрпне свет, многе жене забрађене и ознојене. Сивило и јак мирис дувана. Киша пада и нема мојих: нису добили телеграм. Треба да се снађем сама. Узалудно узвикујем: „носач!“, присећајући да је г. Бенсон, аутор енглеско-српског речника у Америчкој читаоници једном изазвао смех кад је описивао свој долазак на Београдску железничку станицу где му је синула веза те речи са значењем две спојене енглеске речи. Следим гомилу према излазу. Носим Константина у једној руци и путну торбу у другој. Пред станицом неколико стационираних таксија који ми делују кљакаво и трошно. Мољакам једног таксисту за другим, али ниједан не може да ме вози на Топчидерско брдо. Натмурено се правдају се да је релација кратка, зарада премала. Испрва се изчуђавам забезекнута и потом ми лагано постаје све јасније да се подсмевају мом неискуству уз задовољство што по свој прилици надам милости. Одједном ми сину да се треба нагодити. И напослетку имадох среће, да ипак нађем поштеног и доброг човека који нас је уз пристојну награду повезао на брдо. Говорим му да треба да пређе Мостар и да се успне Булеваром војводе Мишића. Стари Булевар ми се чини сав утонуо у зеленило и коров. На углу Ситничке улице, промиче Лијамова кућица обрасла зимзеленом, као да се он никад из ње није иселио, па Козјачка улица са масивном гранитним улазом у вилу Сашиног деде на углу, па Тадићево имање на углу Сувоборске којом сам некада много пута скретала пешице у оба правца, па подужа узбрдица дуж Милишићевог винограда у којем се назиру мајушне виле новоподигнуте уметничке колоније. И најзад, до Порте Манастира Ваведење, помоли се Василије Гаћеша улица: пета од Мостара, на десно. Осећала сам са леве стране присуство Хајд парка али сам све време била окренута десној страни булевара.
Такси је зокренуо на турску калдрму (верујем још, треба да проверим), покрај некадашњих мајушних башти дуж винограда сада зараслих у високи коров. Ослоњена руком од лакта на предњем седишту, осећала сам претерану благодарност према возачу и доживљавала блискост земљака. Низбрдо, мах уз камену ограду, и ту. Ту пред старом гвозденом капијом некада зелено обојеној и сада добрим делом зарђалој.