Записи - Глава 29
Почетком лета [1961 г.] кренули смо аутом у Минесоту. Константин у свом седишту од пластике али је добар део пута провео у мом крилу. Забављало га је моје лице, посебно нос који би понекад добро повукао. Кад би застали покрај пута, отимао се из руку жељан да сам истражује. На коленима јер још није био проходао. Чинило се да му није сметао штар шљунак покрај друмова.
Лијам се опредељивао за споредне путеве кроз живописне крајеве махом обрадивих површина шума, и пашњака. Возили смо дуге сате и много уживали. Богата пространства непрегледна. У пролазу кроз небројена мала насељена места, на махове ми се чинило да сам почињала боље да разумем Америку као земљу коју сачињава велико мноштво самосвојних егзистенција изаткану од мноштва малих снова, махом пристојних и радних људи.
Одседали смо у успутним скромним мотелима. Неосетно смо прелазили из једне државе у другу и да ја нисам уочавала разлике. Заобилазили смо веће градове. Била сам ошамућена као некада кад сам у Београду потпуно неупућена по први пут читала опис Манхатна.
С узбуђењем и зебњом ишчекивала сам сусрет са Лијамовим родитељима. Знајући да нису могли бити задовољни синовљевим избором. Нисам Лијама ништа питала а он ми је о родитељима ретко сам говорио. Само ми је пре удаје једном приликом поверио да је са мајком имао неслагања услед њене претеране строгости и снажној склоности за доминацијом. Знала сам да тетка Триса, мајчина сестра живи с родитељима у кући. Знала да шест година старији брат ТП (Томас Патрик) има петоро деце [his youngest was born May 2, 1961].
После неколико дана вожње коначно смо се приближавали Морхеду. Криомице бих осмотрила Лијамов израз лица у неутољеној жељи да проникнем у његове мисли и осећања. Прошавши поред мањих језера, пролазили смо покрај малих места које је Лијам памтио из раног детињства и напослетку ушли у улицу и стали пред кућу коју сам знала са фотографије. Дрвена, бело обојена, веома складна, на спрат, са великим оџаком од опеке уз главни улаз. Лијамова мајка промаче поред прозора у приземљу и већ се поздрављамо. Лијамов отац ми је при упознавању рекао: „Пред вама је шта је још остало од Томаса Ханахера“. Мио старац још снажне руке. Две сићушне старице, строга Лијамова мајка, и мека и повучена тетка Трис која као да се прикривала иза наочара и марамице јер је чини се у перманентном назебу. Константин привлачи општу пажњу.
Кућа је лепа, допала ми се на први поглед. Пало ми је у очи да нема ограде. Овде се травњаци надовезују један на други као у каквој великој башти. Успели смо се уз два степеника и кроз мало предсобље ушли у пространу и светлу одају са великим прозорима према башти иза куће. Падају уочи много лепе дрвене степенице које воде на горњи спрат. Камин и са стране полице за књиге. Украсне греде на таваници и балустрада дискретне зелене боје. Здесне стране пространа старинска трпезарија са два бифеа и старинским зидним часовником. С леве, мања одаја са великим прозорима (sun parlour). Ту је телевизор и писаћи сто Лијамовог оца (T.O.), на коме [стоји] Лијамова студентска браон метална лампа. Све ми се допада и чини лепо и ванредно складно у свеколикој једноставности.
Нас су сместили на спрату, у некадањој дечијој соби у којој сада спава Лијамова мајка. Све је ванредно чисто и одржавано мада старо. Лијамова мајка вазда строга израза, стално је у покрету и непрестано говори о раду и посебно свом. Не уме да се скраси нити да се дуже од пет минута преда разговору. Мени се чини да су тетка и отац зато савезници. Одахнем и ја с њима кад мајка није у близини.
Наша соба је, ако добро памтим, таман довољно велика да се уз кревет за двоје смести и Константинов креветац. На горњем спрату су још и мало већа некадања спаваћа соба Лијамових родитеља у којој отац сада спава сам. И соба тетке Трисе са шиваћом машином и витрином из које се цакле поређане старинске порцуланске шоље разног порекла. Тетка је у радном веку у основој школи предавала вођење домаћинства. Није се никад удавала. Доселила се код старије сестре са мајком, Лијамовом много вољеном баком која је до смрти са Трисом живела у тој соби.
Ни у чему не оскудевају. И осим неисправног старог радио-грамофона у сада очевој спаваћој соби, све је функционално и спартански на мене деловало. Сва врата стално широм отворена. На подовима таписони.
Купатило обложено стариским плавим плочицама које блистају. Тоалет до прозора са затегнутом бљештаво белом непрозирном завесицом, и поред старомодне шоље два-три стара броја часописа Time. И мени би било пријатно, помислих, да неузнемиравана читам у изолацији. Као да ту видим Лијама као малог дечака.
Крепили су ме прозраци топлине коју сам осећала код оца и тетке. Можда утолико пре што сам од мајке зазирала махом услед недовољног сопственог самопоуздања. Била је коректна, ал’ ја сам слутила да прикрива незадовољство синовљевом изненадном женидбом у далекој земљи, слутила незадовољство можда и тугу при сваком уочавању мог дефекта и додатно се несигурнијом осећала на ногама. Сатима сам у тишини ноћи ослушкивала одбројавање старинског часовника уз тутњаву теретних возова који су се покрај Морхеда непрестано котрљали у даљ док ме је оптерећивао осећај да сам доласком довде отишла бесповратно далеко од свих и свега што ми је блиско. Лијам је уздржан, једва да бисмо разменили коју реч. У Њујорку, у непрегледном свету ми смо се осећали сами удвоје, а у близини његове мајке, ја сам се осећала осамљеном покрај њега. Затегнутих живаца, стално сам била преморена. Коса ми је опадала као никад пре тога ни после.
Пишем јер верујем да ће Константин и Стефан једног дана после моје смрти зажелети ове редове да читају. Самонаметнути задатак обављам несигурна у умеће да верно пренесем шта сам доживљавала. Не знам хоће ли бити времена да се вратим на почетак да дотерам ово што сам сада једино у стању да грубо набацам. Теши ме мисао да без напора и лутања не би уопште било изгледа да остварим ову намеру, потакнуту посве унутарњом потребом.
Мајци је приметно годило да уђе у своја огромна кола и повезе их. Ноге су јој једва досезале до педала. Тек сам много касније схватила да је имала разлога да буде поносна. Већ у подмаклим годинама, и она и сестра возиле су свака своја кола и биле активне. У то време много тога нисам разумевала. Кад су ми причали да никад не пропуштају да вежу сигурносне појасеве, чудила сам им се, и питала се зашто се у тако позним годинама плаше да не изгубе живот. Далеко, веома далеко сам тада била од помисли да су то чинили да не би другоме пали на терет.
Отац је, чинило ми се, уживао у задовољству које кола причињавају мајци.
Много је волела да вози своја велика кола градом до банке. Велика и веома удобна кола каква само добро стојећи возе. По повратку из града, спомињала је на кога је наишла успут: госпођа та и та која вози Шевроле. Кад би полазила у куповину, Лијамов отац би јој већ по навици довикнуо: „Купи ми нешто“.
Отац јој је кола редовно прао цревом и сваке две-три године замењивао новим. Возио их је сам једино недељом кад је одлазио у католичку цркву на богослужење. Мајка и сестра су биле протестанткиње. Тетка Трис је возила своја кола до Презветеријанске цркве сама. Мајка није хтела да промени вером кад се удала али је престала да одлази у своју цркву.
Неку годину потом, причала ми је да се очева родбина противила његовој женидби. Из више разлога: није била исте вере, већ је била превалила четрдесету, самохрана (радила је канцеларијске послове у очевом успешном бизнису трговине колонијалном робом), али понајвише стога што је Том (Лијамов отац) издржавао удовицу мајку и најмлађу сестру. Чак им и веома лепу кућу изградио, па су се плашиле да га она не удаљи од њих. Осетила сам колико ју је то много пекло. У очевој породици су углавном били високи растом па ју је то навело да поверује кад јој је неко рекао да су њу међу собом називали: закржљала (runt). Ко зна да ли је стварно тако било или је она била превише спремна да у то поверује, помислила сам. Схватила сам да јој никад није пошло за руком да превлада сопствене и туђе негативне пориве. Отац јој је био сиромашан фармер у држави Небраска. Након очеве смрти, трбухом за крухом, довела је остарелу мајку и сестру у Морхед где је добила запослење. На послу се много залагала и ослонљива и способна била. Имала је изванредно леп рукопис. До краја живота сигурном је руком исписивала слова налик на перле. У самом почетку сам је се плашила и клонила. Касније, много касније, била сам у стању да обухватим њену судбину, и издвојим и поштујем њене постојане вредности, и напослетку будем јој благодарна кад сам на исте могла да се ослоним код Лијама. Она је у радиности, строгости и дисциплини налазила ослонца. Одрасла је под суровим околностима на неплодној земљи и кад је сопсвеним напорима заједно са мужем тешким радом и понижавањима, умишљеним или не, стекла бољи живот постала је строги судија свих и свега око себе. Нисам била у стању да разумем све то у првим данима, па сам жаоке примала као да се односе на мене. У мени се нешто жестоко бунило кад би она говорила о некоме или нечему и започињала са: I approve of, или, I disapprove of.
Замерала сам јој што нас је дочекала у прастарој хаљини са посве отрцаним појасом, и дотрајалим ципелама. И била захвална што би се по завршеном послу у кући пресвлачила у нешто боље. У орману су јој висиле две лепе и нове хаљине за излазак. Неку годину касније поверила ми је да сваке године себи купи нову хаљину. При раду носи изношено и прикладно а остало поклања у добротворне сврхе јер не жели да јој неко треби ормане после смрти. Чини то вечно опседнута призором препуних ормана након смрти очевих сестара. Једна је водила успешан кројачки салон.
Живели су лепо и чуварно што ме је пријатно изненадило. Писала сам у Београд да сам се обрела међ посве нормалним светом и да Америка није уопште оно што сам ја пре доласка замишљала. У ствари ни дан дањи не знам шта сам замишљала, осим да је морало бити дијаметрално различито од свега што је мене окруживало.
Лијамовог старијег брата сам упознала пре осталих. Посетио нас је у Њујорку на шездесет и шестој авенији. У пролазу на пословном путу свратио је на кратко и донео нам кутију Whitney бомбона које је вероватно купио на аеродрому. Препознавала Лијамове црте на њему. Чинио ми се веома самозадовољан. Причао нам је о тек купљеној ванредно лепој кући са плавим кровом и како му посао добро иде. И стварно је тада био веома срећан. Касније ми је мајка показала фотографију њихове прве куће која је била приземна, веома мала и неугледна. Родитељи су га запослили код јувелира који је имао радњу до очевог стоваришта. У то време су му помогли да отпочне свој бизнис – трговину канцеларијских потребштина.
Посетили смо Мери са децом у кући са плавим кровом, која је већ била премала за нараслу породицу али збиља веома слатка. Мери је била мила, са децом у наручју и око ње. Прала је веш тог јутра, велике количине веша, и све време нас уверавала да одиста нема шта да ради а било је очигледно да је посла имала на претек. Лијамова мајка је то знала па нисмо дуго остали.
Тетка Триса је испекла диван пај од јабука а мајка припремила месо у Папиновом лонцу. Сто су веома лепо поставиле у трпезарији. Савршено испеглани бели столњак. Поносно је изнела стари сребрни прибор за јело. Сада је код нас у бифеу у истој кутији. Изнашам га на Божић и добро ми је дошло што нема кашика за супу, тако да сам ове године за Дан благодарности изнела Мамин и Татин прибор који ми је тек стигао из Београда. Немамо унука па ће Томови унуци наследити прибор од прабабе и прадеде [that didn’t happen].
Тетка Триса је за столом свагда пазила да ли су сви добро услужени. Ухватила сам себе више него једном у заборавности за друге, и би ме грдно срамота. Опет сам се сетила како ми је Тата говорио да је халапљивост ружна, и да је човек увек најружнији кад једе и како то не би требало никад да сметнем с ума. Снуждено сам себи пребацивала што сам се у халапљивости понашала тако дивље. Можда сам то тетка Триси и поверила мада не памтим, тек сећам се да нам је причала да је она живела у неком интернату где се увек пазило да ли ће бити доста за све. И да за њу каткад није преостајало.
Једном је мајка причала о њиховом повременом баштовану и више пута наглашавала да је он cripple (богаљ) што је већ само по себи на мене деловало непријатно. И још и више кад ми сину да је њена интензивност и одсуство сваког сажаљења највероватније било изазвано алузијом на моје ноге. Није било могуће да не помисли да је то могло да ме заболи. Касније, много касније, правдала сам је мишљу да је спознала суров живот и све примала реално без сентименталности. Никад није причала о себи, нити о било чему из своје прошлости. Можда је била чврстог уверења да то не ваља чинитим, а на мене је управо то деловало скоро страшно. Нигде да пробије макар мало љубави, мало нежности.
Грендпа би дошао да поприча самном. У подрум до веш-машине, или у башту до сандучета са песком који је пред наш долазак припремио са Константина. Распитивао се о мојима, о Београду. Једном ме је упитао да ли су све девојке високе као ја а ја му казала да само памтим да смо моја сестра и ја биле високе. Глупо, међутим сасвим спонтано јер сам памтила да сам само једну другарицу гледала одоле и да ми је то било веома необично. Пред њим се нисам устручавала, било ми је пријатно, осећала сам да ме прихвата, чак и да му се допадам. Занавек ме је придобио кад ми је једном чистио блато са ципела правећи се да не примећује ништа ван нормале.
Тетка Триса је с нежношћу и носталгијом приповедала је о својим родитељима и с љубављу о умрлој сестри. Волела сам је, малтене колико и Грендпа.
Кренули смо пут језера где је имала своју кућицу коју је много волела.
Осећала сам да се тетка Трис грдно радује што нас тамо вози. Радовао се и Грендпа. Имали су чамац и надали се риболову. С нама је пошла и мајка, Триса је предвиђала да ће мајка на језеру најдуже издржати један дан. Никад се не осећа добро ван своје куће и без рада у њој.
Боже мој лепи, тренутно не могу да се сетим имена језера [Sallie], а као да смо малопре стигли, и паркирали уз малу бело офарбану шупу здесне стране, и утабаном стазицом по реткој травици упутили се према застакљеној малој кућици иза које се на сунцу и дивном летњем поветарцу помаљала благо заталасана површина минесотанског језера и мамила ме. Мајка је донела ћурку коју се спремала одмах да надене како би било хране за три дана.
Предала сам им Константина на чување и у малој собици на тавану, са свеже намештеним меким креветом за нас двоје, у великој журби сам навукла костим за купање и кренула боса на трем па бетонираном стазом према свежини воде. Живо се присећам нестрпљења и дивне радости коју сам понела из раног детињства са обала Јадранског мора у Албанији, и потом свим бићем доживљавала на вољеној Сави. И сад сам исту радост осећала на језеру Минесоте. У то време нисам могла ни да замислим да ће ова моја острашћеност у старости моћи да умине.
Грендпа је већ грабуљао језерске алге које су се биле нагомилале на негованој обали до дека од дасака које сам осећала топле на сунцу. Спустила сам ноге уз црне аутомобилске гуме уз које се љуљушкао много пута фарбани чамац на чијем су се предњем боку светлуцали Т.О. иницијали од метала уз бројке регистрације. Спустила ноге у прохладну воду и одмах запливала. Пливала сам, одмицала од обале, и повремено се превртала на леђа да натенане осмотрим далеке пошумљене обале. Радосна, господар свеколиког свог тела, свој на своме.
Од првог трена ту за мене много драгу кућицу тетка Триса је купила са жељом да сестру и зета релаксира и сестриће у њој гости. Са много љубави ју је својом руком марљиво и умећем дотеривала и то се на сваком педљу очитовало. У својој кућици на језеру Сали, Триса је била свој на своме, ту је живела најлепше часове свог живота.
Као што је тетка Триса предвиђала, мајка је већ сутрадан кренула сама натраг у град. Осећала сам да нам је свима подједнако лакнуло. Као деца кад се удаље од непрестаног престрогог надзора.
На тавану смо Лијам и ја доживаљавали многе лепе ноћи. Константину је пријало. Пузећи је свуда достизао. Носила сам га и у воду. На језеру Сали, код Трисе, свагда смо срећни били. Грендпа ми је рекао да је Лијам оженивши мене повукао најбољи животни потез и ја му на тим речима доживотно благодарна остала.
Сећам се дана кад су Лијамови сестрићи и сестрица Мери Пет дошли код Ма и Грендпа у Четврту авенију број [609] да нас виде. Дивна, веома лепо васпитана плавокоса дечица. Том је био црвенокос. Од прве ми се чинио зрелим. Сећам се да је каснијих година, Мери говорила да је он интелект у породици и ја сам га отада увек кроз те наочаре видела.
Уз четири брата, најмлађа Мери Пет је била мезимица свију. Лијамова мајка ми је причала да су јој се сви грдно обрадовали. И да је Мери толико желела ћерку да је говорила да ће је волети макар се родила и са зеленом косом. Истина, не знам да ли сам ову причу добро или само делимично упамтила.
Лепа су била наша путовања од Њујорка то Морхеда. Временом су се лагано стапала једно у друго. Лијам би данима унапред планирао путни план са жељом да успут видимо што више нових, лепих и занимљивих места. Све би уредно откуцао машином, укључујући и шта треба понети. Сва је одговорност била на њему.