Записи - Глава 27
Осванули смо у Forest Hills-у, у предивном новом новцатом кревету (King size) који је Лијам неколико дана раније купио у једној од најлепших њујоршких продавница намештаја (Sloan [W. & J. Sloane was already in decline]). У пространом стану, пуном сунца са погледом на Flushing Meadow парк и језеро које је тог јутра било савршено плаво. Унаоколо једнообразне и посве једноставне троспратнице од цигле. Све са споља прикаченим противпожарним степеницама што ја никад дотле нисам била видела. Квадрат између зграда је потрављен измећу бетонираних стаза до дрвених, тамнозелено улазних врата зграда. Ми смо на шездесет шестој Авенији [111-19 66th Avenue, Apartment 3B, Forest Hills 75], каже ми Лијам, док ја уочавам по неко дрво и нагађам да је посађено неколико година раније.
Константин нам се смеши. Лијам му је купио много леп креветац са осликаним белим зеком и оградом која се спушта. Пресрећна сам. Под ми се још увек под ногама диже и спушта као да ходам по узбурканом мору. То је од авиона, проћи ће. Лијам ме уводи у белу кујницу коју је опремио белим столом и двема белим тапацираним столицама. У фрижидеру млеко у картонима и грејпфрут. Доручкујемо сереалије из шарених картонских кутија. Све ми се допада. У великој дневној соби нема намештаја осим двеју трпезаријских столица и бухаре из Београда. Лијам је за Константина купио веома елегантна и пространа тамно плава дубока колица. Лепша нисам могла да замислим. Уз колица добио је бонус за професионалну фотографију. Док ово исписујем, отворила сам албум који је Лијам годинама веома уредно сређивао. Осећам се разнеженом и њему изнова бескрајно захвална на правој љубави и непрестаним пажњама.
Радовали смо се нашем првом Божићу. Лијам је желео припремим традиционални ручак: ћуреће печење, сладак кромпир и пај од бундеве. Била је то једна од најжешћих зима које се памте. Огромни наноси снега.
Телефоном сам се јавила тетка Анки Суботић и Беци (њеној ћерки) и Ружи и Игору (другој ћерки и мужу које сам знала из Београда). Тетка Анка је са мужем Вањом и ћерком Ружицом и зетом Игором живела у Манхатну. Као заштићени станари на Парк Авенији, у згради са портиром у елегантном апартману на седмом спрату.
Лијам је журио да опреми стан и истовремено је тражио посао. Беца нам је излазила у сусрет. Чешће нас је звала телефоном. Једном нас је позвала на цео дан. Прва нас је посетила. Саветовала је Лијаму да тражи намештај на аукцијама и у антикварним радњама. Она је себи тако веома елегантно опремила целу кућу. Кад се после Другог светског рата придружила мајци у Манхатну није оклевала. Убрзо се запослила у текстилној индустрији и тешко радила дуге сате. Вредна била и способна па је временом почела и да стиче. Успела је себи да купи и опреми кућу у Квинсу.
Грдно сам се радовала великој јелци коју је Лијам донео на Бадњи дан. У Вулворту је купио украсне плаве, црвене и зелене кугле од којих сам до дан-дањи неке преостале. Мислим да сам ручак мање више добро припремила али нисам знала да на пај од бундеве не треба стављати горњу кору, и памтим да сам по Лијамовом изразу лица схватила да сам га сневеселила.
Лијам ми је за Божић поклонио диван зимски капут од тамнозеленољубичастог букле твида, који је купио код Сакса на Петој авенији. Збиља најелегантнијој радњи у срцу Манхатна. Мама је посопственој замисли и самоиницијативно Константину дала израдити код јорганџије топлу вунену врећу у којој му је било савршено топло и удобно и по највећим хладноћма прве љуте зиме. Лијам га је у току прве љуте зиме у тој врећи свуда по граду носио кад бисмо ишли заједно.
Међутим, ја сам већма проводила дане са Константином у стану или испред наше зграде, на свежем ваздуху. Док је Лијам обилазио радње и антикварнице и опремао кућу покућством. Све би ми се допало. Француска стилска софа за коју смо купили дебели старински сомот па сам је ја пресвукла а Беца израдила јастук. Кинески писаћи сто. Лампе за спаваћу собу чије сам ширмове пресвукла. Подстакнута примером наше тетка Јелке која је пре Другог светског рата радила као судија Касационог суда, а после рата се крпила крај с крајем превлачећи ширмове за махом неуку нову политичку елиту која ју је са осталим угледним људима Београда, без објашњења уз јасан презир уклонила са положаја и срозала за голо преживљавање.
Константин је био много добро дете. За потребне вакцине и инјекције, Лијам нас је возио код дечијег лекара Долина у Квинсу. Није волео да једе, па сам га хранила уз прозор и забављала како бих, да не примети, успела да му угурам кашику у уста.
Како је био преквалификован за многе обичне послове и без одређене професионалне спреме, Лијаму је веома тешко било да нађе запослење. Жацнуло нас је кад га је Игор Переплотчиков упитао зашто као Ирац не покуша да постане полицајац. Игор је био инжењер по струци и по свој прилици успешно запослен већ дужи низ година. Купили су кућу на Long Island-у коју су о викендима сами реновирали усавршивши се у многим занатима. Нисам ја тада знала како се хипотеком постаје власник куће у Америци, па онда година отплаћује дуг. Ружа и Игор су о празницима и викендима радили нон-стоп као радници и мајстори како би реновирану кућу скупље продали и на кући зарадили.
У радне дане Ружа је радила у Њујоршкој библиотеци на Петој Авенији. Игор нам је причао да би се по доласку с посла одмах сместила у кревет уз укључен телевизор. Његова је обавеза била да спрема вечеру: обично стејк. Ружа се придржавала строге дијете како би одржала линију. Импресионирали су ме позитивном дисциплином и неуморним напорним радом. Деце нису имали.
Жудела сам да и ми нађемо своје место под сунцем а то је изгледало да нам сваким даном све даље измиче. Мене је покаткад обузимало безнађе што ни у најтежим данима није био случај са Лијамом. Вероватно зато што сам ја у младости била сведок наглог материјалног пропадања, и лаганог тонућа у духовну беспомоћност и резигнираност.