Записи - Глава 26
Свакодневно смо посећивали по неки знаменити споменик или цркву. У више наврата смо посећивали Ватикан. Дивили се Систинској капели. Ходали Форумом. Седели на Шпанским степеницама. Боже како ми ово набрајање сада делује банално. После толико година, нисам више у стању да се присетим појединости које удахњују непосредност доживљеног. Памтим да сам ходала задивљена. Свагда срећна што смо заједно. Свесна свог безмерног незнања што ме није обесхрабривало. Напротив, радовала сам се дивној прилици да научим што више. Редовно смо пешице одлазили до Британског савета где смо у хладовитој читаоници могли да прегледамо америчку дневну штампу а ја учим енглески. На путу у Савет, пролазили смо кроз дивну катедралу Санта Марија Мађоре. Улазили на једном крају и излазили на другом.
Повремено смо одлазили у Базилику Светог Петра. Једном је велики број кардинала продефиловао такорећи пред нама. Увек сам волела да одем до Мајке Божије Микеланђела. Још памтим себе како стојим усхићена пред прелепом скулптуром од белог мрамора која ме плени префињеном лепотом и причињавало ми се доступном у својој благој једноставности.
Прославили смо Божић у Риму као гости наших скромних домаћина. Сећам се мимозе на улицама.
Посебно се живо сећам једног дана пред вече кад је у близини зграде у којој смо становали, надомак УПИМ продавнице на углу, Лијам био пријатно изненађен чинијом црних бомбона ликериш које је волео у детињству. Ушли смо у бомбоњеру, купили кесицу и још на улици ставили по једну бомбону у уста. И мени је одједном позлило. Нешто потом, сећам се себе на кревету у нашој соби и како се газдарица смеши нагађајући да сам у благословеном стању.
И одиста, престала ми је менструација. Радовала сам се, силно радовала и желела сина. Нисам могла да одолим жељи да се породим у Београду. Штавише, то ми је изгледало најприродније. Жељно сам очекивала Мамино писмо у поштанском сандучету иза старе и тешке дрвене капије. Одлучили смо да сачекамо пролеће у Риму и онда кренемо. Нисам ишла код лекара, израчунала сам да ћу се породити у септембру.
Присећам се како смо једном у залазак сунца седели на полукружним степеницама катедрале Марија Мађоре и читали о предизборној председничкој кампањи у Сједињеним Државама. И тадасам по први пут прочитала име Џона Кенедија. Допао ми се на фотографији.
Шетали смо свакодневно. Најчешће до једног парка на узвишењу изнад Капије Константина Великог близу Колосеума где смо дуго седели на клупи и премишљали о могућим именима која постоје и у српском и у енглеском. У том паркићу, уз Лијама доживљавала сам благословену нежност и бескрајну захвалност. У паркић смо одлазили у радно време па смо већма били сами, заокупљени најинтимнијим мислима пред будућношћу која нам се напослетку јасно оцртавала.
Купила сам веома леп летњи матерјал и шнит да сама себи сашијем хаљину за труднице. Светло модра уска сукња са отвором за стомак и одгоре блуза бела са штрафтама у тону са сукњом и укусном крагницом. Договарали смо се да на путу за Београд купимо ћебенце и све што је за одојче потребно. Да Лијам сачека порођај па онда да пре мене крене за Њујорк где је желео да се настанимо.
Не могу јасно да се присетим у којим местима смо се задржали дуже при повратку. Памтим да смо у Безансону купили карирано вунено ћебенце у пастелним бојама. Верујем да смо ишли преко Венеције, па онда аутопутем Загреб-Београд, заобишавши Загреб. Радовала сам се повратку у Београд, много радовала.
Сви су нас срећни дочекали. Сместили смо се у некадању дечију собу. Купила сам колевку и почела да је опремам са белим тилом. Сашила себи хаљину за труднице. Лијам се радо играо са Зухром, немачким овчаром којег је Гордана желела да има. Зуки је била много паметна и лепа. Раздрагана и незасита игре. Тата нам се хвалио да разуме кад јој усред разговора с пријатељима, тихо каже: „Е сад изађи!” Одмах би устала и упутила се ка вратима која је умела сама да отвори ако би их нашла затворена. Првих дана сам им много причала о утисцима са пропутовања и остављала Лијама самог а он се сналазио усавршавајући се у немачком. Обома нам се чинило да време веома споро протиче. Мама ме једног дана повела до Мостара да купим материјал себи да сашијем кецељу. Био је црвене боје са белим туфнама и деловао весело. Чинило ми се да је желела да ми омили вођење сопственог домаћинства и поверила ми је своју бојазан да не паднем под Татин утицај коме је очигледно тешко да се одвоји од ћерке. И ја сам осећала да Лијам броји дане до одласка. Прво је марљиво куцао Татину књигу и како је Тата настављао да је преправља, лагано је нарастала нелагода и неразумевање између њих двојице. Лијам је мислио да Тата прецењује вредност својих стихова и да је све мање способан да говори о било чему другом. У овом последњем је био у праву. И ја сам почињала то да осећам. А Тата је у дну душе осећао да лагано губи самопоштовање па је радом на књизи (Србинова душа) покушавао да надокнади непродуктивне године. Притом је чини се био мало свестан да је бивао све опседнутији. Колико књигом и оним што је желео њоме да постигне, већ и жељом да он сам, макар само у својим очима, утекне од скрајнутости и духовног и материјалног сиромаштва. Каткада је говорио да верује да ће се његова књига радо читати и продавати, не само у земљи већ и у иностранству. Читати и волети јер ће падати као мелем на рањиве напаћене душе. У тим надама су га подржавали доктор Филиповић посебно, чика Рада и други пријатељи. Сви ти радни и мислени људи који су веома тешко подносили потцењивање српске прошлости и српских вредности. Проф. Костић, супруг наше докторке Смиље Јоксић Костић, причао је Тати како је на потезу од Калемегдана до Славије улазио у сваку продавницу и нигде није могао да купи ћириличну писаћу машину.
Једном нас је Тата одвео у стан пријатеља, адвоката Момира Николића кога је веома ценио. Тамо смо имали част да упознамо Ксенију Атанасијевић и њеног мужа. Рекли су нам да су обоје плакали читајући Татине стихове. Била сам поносна. Веровала у моћ ванредно лепих мисли и стихова, веровала да ће облагородити и друге као што облагорођавају мене. Тата ми је каткада читао своје стихове на глас и дозвољавао ми замерке кад би биле примерене.
Мислим да се Гордана у јуну удала за школског друга Александра Мисирлића. Венчање је обављено у дивној Топчидерској цркви. И њен муж је убрзо потом морао да оде на одслужење војног рока од годину и по дана.
Запало нам је да се породим у Санаторијуму Врачар јер је био одређен за странце. У санаторијуму у којем је умрла Мамина Мама 1927. године. Не сећам се да сам у међувремену одлазила код лекара. Свакако нисмо знали хоћемо ли добити сина или ћерку. Непосредно пред одлазак у санаторијум, још памтим како сам дивно уснила уз Лијама. Кад смо приспели, сећам се себе како стојим уз прозор санаторијума и посматрам како ветрић поиграва сувим лишћем на тротуару. Убрзо ми је припала мука и Лијам ми је помагао, све сам исповратила. Све до вечери, сналазили смо се сами. А онда су ме одвели у салу где је требало да се породим. Уз мој уздигнути кревет, угледала сам креветац са новорођенчетом. Рекоше ми да се Оливере (звали смо је Олива) Богдановић породила дан раније. Много година потом, допрло је до нас да се у Београду говори да је Оливин син постао познати мафијаш и да га у једном покушају умало нису убили пред кућом на Сењаку.
И започео је природан порођај без медикамената. Лијам је морао да напусти одају. Трудови су се смењивали након кратких предаха. Две докторке су се бавиле мноме. Чинило ми се да је брзо дошло и да подуже траје. Одједном се породих и уз налет силне радости чух да је мушко. Упиташе ме колико је сати, а ја сам на руци имала сат Лијамовог оца па им рекох да је управо прошло девет (увече). Топила сам се у срећи што ми Бог даде да све успешно обавим, кад ми рекоше да предстоји чишћење материце итд. (ако сам их добро разумела), али да је анестетичар отишао кући да спава па од мене траже пристанак да наставе са тим интервенцијама без његове помоћи како га сад не би будили. Наравно да сам добре воље пристала, не могавши ни да наслутим да ми најтеже муке тек предстоје. Изненађена лежерним, скоро немарним понашањем докторки, издржах и то. Сина су Лијаму показали кроз отшкринута врата. Хтела сам да му причам. Хтела сам да их све видим, све загрлим поносна и пресрећна: али ми рекоше да ће најбоље бити да се претходно добро одморим.
Сутрадан ме је обишла Мама сама. С тугом сам уочавала колико је остарела. Константин је био здраво дете, спавао је већину времена. Посетила ме је католичка часна сестра у одежди од дивне плаве вунене чоје са уштирканим белим платном на глави. Крхка старица ми је уздржаним речима приповедала о Маминој Мами која је пре више од тридесет година лежала у санаторијуму и на издисају молила да јој чувају дете које ће за њом остати сироче. Њена прича ме је дубоко потресла. Доживљавала сам је као тајанствену везу са мртвима. У часу безмерне среће са сином првенцем, нисам умела да се отргнем од мисли о болу моје баке кад се заувек растајала од јединице ћерке.
Након два-три дана вратила сам се кући. Константин је смештен у колевку. Започињала је нова рутина дана сва посвећена одојчету. Плакао је повремено али не дуго. Родио се последњег дана у септембру (1960) и Лијам ми је рекао да ће у октобру кренути за Њујорк, наћи смештај за нас и послати ми карте да и ми дођемо.
Свештеник нам је дошао у кућу и обавио крштење. Одабрала сам Целета за куму. Донела му је веома лепо оделце од плаве вунице, руком исплетено за Народну радиност. Било је још лепих сунчаних дана па сам га изнашала на малу терасу према винограду.
Константин је од рођења имао озбиљан израз лица. Чинило се да је одувек тачно знао шта хоће. Сви смо били срећни и Богу благодарни. Мама и Тата су га даривали последњим сачуваним Милан d’or-ом и позвали родбину и пријатеље да прославе рођење унука. Сви су дошли са даровима. Мноштво играчака којима сам у октобру напунила читаву путну торбу како бих је понела у Америку. Као и годину дана раније, пред пут у Италију, раскошни јесењи дани су постепено али све осетније губили од прозрачности и топлоте. За разлику од претходне године нисам била сетна, преовлађивала је радост оснивања сопственог дома. Овог пута ми је тешко падао растанак са Лијамом мада је требало ускоро да сусретнем у Њујорку.
[Passport issued to son on October 31st. Visa(s) obtained.]
Две недеље по приспећу у Њујорк, Лијам ми је послао авионске карте Air France. Међутим, на неколико дана пред лет, објављен је штрајк француске авионске линије и сви летови су били обуствљени. Осећај да се штрајк отеже у недоглед, одагнао је сваку сету услед растанка са мојима. Сада помишљам да су они то морали осећати код мене и да је утолико и њима било лакше. На крају крајева, штрајк је окончан, срећом пре Божића, и Константин и ја смо могли да полетимо за Њујорк. Олга Стојић је желела да ме са Горданом отпрати до аеродрома.
[Departure from Belgrade on December 21st.]
Једног тмурног преподнева, растала сам се од мојих у кући и таксијем приспела на аеродром. Била сам изненађена кад сам открила да ћемо до Париза летети мајушним авионом, са чини ми се једним пропелером, до којег су биле прислоњене покретне степенице. Држећи умотаног Констанитна у једној руци, другом руком сам кроз мало округло прозорче отпоздрављала Олги и умусаној Гордани, веома свесна протока сваког трена. Мотор је забрујао. Осетих да смо узлетели. Лепо смо летели али сам на париском аеродрому сазнала да сам пропустила директну везу и да треба да чекам више сати на аеродрому. Отегли су ми се ти сати (мислим 9) и није ми баш било најлакше. Мењала сам пелене и дојила Константина у бризи да он што лакше поднесе пут. Мада сам се трудила да од погледа сакријем да дојим, једна путница је то ипак успела да види и са приметним гађењем је узвикнула: „Јак!“ Можда нисам успела да се снађем, мислила сам, можда је било неко место за то предвиђено, питала сам се. Данас мислим да можда и није јер је тада било веома уобичајено да се деца доје из боце, што би свакако било компликованије.
Коначно се укрцасмо у велики млазњак. Место нам је било до прозора. Дубоко у ноћи били из пилотове кабине објавише да смо на домаку Њујорка. Истовремено је из звучника забрујала америчка музика. Осетих свечано узбуђење и код путника који сви ућуташе у ишчекивању. Кроз прозор угледах величанствен, незабораван призор: Непрегледна мека тмина осветљена безбројим светлостима свих врста. Боже мој, опчињена сам мишљу да смо близу Лијама ту негде у непрегледном и сјајном америчком пространству. Авион се мало уздрма при слетању, стегох Константина и видех како ме продорно гледа широм отворених очију. Узбуђени заједно.
[Arrival in New York on December 22nd.]
На аеродрому, након граничних процедура, при сваком кораку сам очекивала да ћу угледати Лијама јер сам му била послала телеграм из Париза да наш лет касни много сати. Путници се разиђоше а Лијама нигде. Спетљала сам се са коферима пуним пелена и играчака и са Константином у једној руци. Замолила сам једног црнопутог носача да ми размени десет долара јер ми треба ситно за телефон, али он није имао времена за мене. Телефон је дуго звонио и кад сам зачула Лијамов глас, био је љутит. Послала сам му телеграм без прецизних података.
Једва сам чекала да га угледам и Лијам се коначно појавио намргођен и елегантан у црном капуту који сам знала од раније. Лакнуло ми је: нашли смо га. Мада сусрет није био романтичан како сам га ја замишљала у дугим сатима у авиону. Била сам претерано узбуђена и глупава, помислила сам. Возио нас је кроз ноћ, чинило ми се читаву вечност. Дугим булеварима и једва освељеним стамбеним четвртима. У Квинсу смо, рече напослетку. Последње што памтим тог веома заморног и предугог дана, било је како носим успаваног Константина и душа ми је у носу. Уз стрме степенице оивичене металом и прекривене исхабаним линолеумом. Иза Лијама претовареног нашим коферима: на трећи спрат. Из станова допире јак мирис кухиње. Лијам ми објашњава да је изнајмио стан на трећем спрату како нам нико не би тумбао над главом.