Записи - Глава 25
Из Будве смо се вратили у Београд на неколико дана пред напуштање земље. Лијам је продао Мерцедес и план је био да путујемо возом до Штутгарта како би директно из фабрике подигао нови.
Лијам у својој кући а ја опет у Љубе Јовановића 7. Захуктало као навијена обављала сам последње припреме за пут. Мало памтим те дане осим да ме је негде у граду службеница у банци тргла и веома узнемирила, узвикнувши: „Американка!“
13 XI 1959
Једног прохладног јесењег дана у кишним мантилима Тата, Мама и Гоца нас испратише на Жељезничку станицу. Имам фотографију. Снимила сам је са прозора у возу. Мама испружила руку ка мени као да има још нешто да ми каже. Тата ћути рекло би се помало забринут а Гоца умусана и смрзнута. Што је воз даље одмицао, мноме је све болније овладавала тешка туга растајања. Напуштала сам их зарад сопствене среће. Напуштала све што сам безмерно волела и једино познавала. Плакала сам, плакала дуго, посве неспособна да имам обзира према Лијаму који је седео прекопута и ћутао. Није ми помогло ни што сам се присетила Татине памтљиве и посве уверљиве опомене да нисам нимало лепа кад плачем.
Приспели смо у Штутгарт у касно поподне. Било је облачно и хладно, осећао се снег у ваздуху. Лијаму је Штутгарт био познат из студентских дана, тек што је изашао из војске и интензивно учио немачки. За мене је све било ново и туђе. Доспели смо до једне лепе стамбеном четврти, завидно лепо одржаване зграде. Добили собу на спрату. Одушевиле су ме дебеле и меке перине у бљештаво белој и беспрекорно испегланој постељини. Почела сам да се радујем што је напољу било суморно и хладно. Укључили смо малу пећ на гас. Много нам је лепо и топло било.
За нас су уприличили туру Мерцедес-Бенц фабрике. Приповедали нам о младој девојци чије име ауто носи. Напослетку довезоше Лијаму ауто и предадоше му кључеве и документе. Исто тамно плав само већи [more likely both were a 180 (W120)]. Дивно изгланцан. Јако мирише на нови ауто, тек изашао из фабрике. Боже, наше радости и благодарности на великом преимућству.
Лијаму је било стало да одведе у нову Штутгартску оперу. Ако се не варам, на извођење Дон Карлоса. Много сам узбуђена и раздрагана била. Све ми се допадало: извођење у блиставо новој дворани, седишта пресвучена у тамно плаво као наш нови ауто и лепо одевена пристојна публика израђених трезвених физиономија.
У паузи неодољиво ме је привукао велики стаклени бокал пун сока од поморанџе. Ево, и сад ми је пре очима: висок и узак. Тако нешто никад дотад нисам видела. У магновењу ми искрсну Тата како нам у годинама ратног гладовања, свагда изнова приповеда како су му у Америци на врата испоручивали сандуке помораџи. И како га ја слушам свагда изнова, занешена прелепом бајком. Повукла сам Лијама за рукав да му првучем пажњу и одмах ми би јасно да му не пада на памет да ми купи сок што ме је погодило и можда чак и ојадило. Касније сам се стидела што сам себи дозволила таква осећања. Тек сам касније у животу открила да је сок од поморанџе увек далеко скупљи на јавном месту и да разумним људима којима је наранџин сок у свако доба приступачан, само у изузетно ретким приликама пожеле да га пију у опери.
Обишли смо прелепи Хајделберг где је Лијам боравио као студент и запутили се ка југу. Много сам желела да обиђемо Италију и у току нашег вереништва Лијаму о томе сигурно много пута говорила и сад је њему било стало да ми испуни ту јаку жељу. Предвече смо прешли француску границу и одлучили да заноћимо у једном малом месту. Одсели смо у приватној кући са собом за издавање и газдарица нас је оберучке примила. Припремила нам је баснословну вечеру и веома нам је елегантно послужила у чинијама. Сећам се особитих печених младих кромпирића и црног вина. Пријала нам је топлина њена дома и пажња коју нам је указала. Пред одлазак на починак, на том сам путу сваке вечери прала Лијамову кошуљу и доњи веш и исушивала их уз радијатор.
Изјутра је била густа магла и на путу се одједном пред нам појавила колона аутомобила, и ми из непосредне близине угледасмо Генерала Шарла де Гола, усправног у отвореним колима и тек тада постадох свесна да му отпоздрављају грађани окупљени са наших страна на ивици пута. На трен ми се причини као какво привиђење. Много је личио на Тату.
Лијама је веома занимала архитектура катедрала. Међ књигама које је поручио у току службовања у Београду биле су и три скупоцене књиге о катедралама. Из Стразбура сам само упатила дивну фасаду готске катедрале. Присећам се да смо задивљени дуго стојали испред ње. Куд год смо пристизали, водио ме је у катедрале и музеје. Заобилазили смо индустријска и стамбена насеља. И како сам једва понешто знала о свету, све сам доживљавала импресионистички и каткада као у каквом сну, подоста ирационално. Уводио ме је у свет лепоте и уметности. У срећи и љубави трагали смо за духовним обогаћивањем. Међутим, како сам ја у то време веома мало познавала историју, дивила сам се достигнућима човечанства свагда без резерве.
Како би наслеђени новац што дуже потрајао, хранили смо се у скромним ресторанима, и одседали у пристојним преноћиштима које је Лијам био вешт и искусан да пронађе.
Како је Лијам поседовао три тома писама Ван Гога брату Теу, желео ја да видимо Арл где смо се задржали неколико дана. Још ми је у свести треперење светлости на главном тргу у сенци разгранатих платана под средоземним сунцем. Заволела сам их још давно: на Узелчевј слици из Тулона.
Из Арла смо направили диван пут, прошавши кроз Aix en Provence, Фрежис, Ницу, Монте Карло. Присећала сам се Татиног пута возом у Ницу. Водио га је стриц, доктор Гођевац, отац тетка Анкице Субботић, чију је предузимљивост и родољубље Тата грдно ценио. И био веома поносан што је миљеник управо тог стрица. Приповедао ми је о свом узбуђењу кад ушао у коцкарницу, описивао ми како изгледа, и трипут поновио оно: «Riens ne vas plus!» Изгубио је уложено и зарекао се да се никад више не коцка. Сад не знам да ли је тако одистински било, али сам сигурна да је желео да ме унапред одагна од коцке и памтим да је био веома убедљив. Касније сам читала Коцкара од Достојевског, под сталним утицајем Татине опомене.
И пређосмо италијанску границу. Преноћили смо у Ђенови, у једној мистериозној старој згради са собама за издавање. Сиротињско купатило: инсталације, молерај, намештај – све дотрајало али трудом ипак одржавано у како-тако чистом стању. За мене таман довољно да се отрезним од бајних визија лепоте и уметности и вратим у реалност коју сам познавала још у Србији.
Мали италијански градови, уских улица начичканих мученичким људима свих узраста оживели су у мени присећања на Де Сикине послератне филмове дирљивих и тешких судбина. Само што сам сада и себе видела у њима. У Италији сам напослетку почела да сазревам и свеобухватно разумевам свет уопште. Огромну енергију у борбу коју живот изискује да би се могао савладати и можда каткада надвладати.
У Пизи нам је лепо било. Лијам је донео боцу Кјантија у хотелску собу. Стојим пред Дантеовом гробницом утонула у мисли. Задивљена посматрам мозаик Христа, рад из Јустинијановог времена ако се не варам. Жао ми је што ми је много лепога ишчилело из свести. Ал' верујем да је још у свести само га треба изчачкати.
Молила сам Лијама да не идемо у Фиренцу како не би сусрели једну удату жену у коју се на броду приликом преласка преко океана лудо заљубио. И тако смо је том приликом заобишли али смо посетили Арецо и ходали катедралом испред импозантних Ђотоових фресака. У граду ми се сачувао у свести један новински киоск где је Лијам ишчитавао наслове и рекао ми је да је совјетски премијер Хрушчов лупао ципелом у Уједињеним нацијама [unlikely, as the described incident happened on 12 October 1960]. Чудно ми је било да о томе слушам са Гвозденом завесом остављеном за собом. Замишњала сам како су те претње морале сасвим другачије деловати на моје који су се у Београду осећали као први на мети.
У Сијени смо се задржали више дана. Падала је киша, било је хладњикаво. Залазили смо у зиму. Купили малу металну лампу како би могли да читамо у хотелској соби. Опчинила ме је лепота великог трга поплочаног опеком до којег би се свакодневно дошетали. На најузвишенијем крају трга била је једна тезга са разноразном робом. Лијам је застаде и ускликну у радосном изненађењу. Угледао је теглицу путера од кикирикија који је у Минесоти тако радо јео у детињству. Терала сам га да je купи али није хтео да чује јер је цена била неколико пута виша него у Амeрици. Не би било разумно. Допала ми се дисцплина утолико пре што сам разумела носталгију. У Сијени сам постајала све свеснија протока времена које неминовно носи промене, каткада из основа. Доживљавала скученост изумрлог града. И нашу осаму осећајући да ми се лагано рађа у души трајна животна сета. Запутили смо се у Рим са намером да у њему презимимо.
Присећам се Орвијета успут, на врх брда куд смо се успентрали поподне и дуго седели сами на травњаку испред залазило јос ужарено, катедрале која нам се чинила чаробном у одблесцима сунца које је залазило ужарено.
Мада смо дуго путовали у правцу Рима, кад смо напослетку стигли, чинило ми се као да је било превише нагло и посве изненада. Лијам је паркирао под колонадом испред Базилике Светог Петра, па смо упркос киши, у одушевљењу ишетали на потпуно опустели величанствени трг и дивно се осећали. Чинило нам се као да се посебно за нас простро у знак присне добродошлице.
Лијаму је искуство налагало да је у близини железничке станице најједноставније наћи за нас подесно пребивалиште. Били смо у потрази за нечим лепим али приступачним. И имали смо среће да на тргу Piazza Vittorio нађемо намешетену собу са употребом кујне и купатила у једној старој згради баш као што је ова на слици коју сам управо скинула са Веб странице која рекламира приступачне апартмане за странце, на десет минута хода од Колосеума.
На првом спрату, имали смо баш такав прозор који је иза дебелих унутарњих дрвених шалона које су штитиле од јаког сунца, гледао на трг где би се од раног јутра формирала зелена пијаца, отворена до два поподне кад би је почистили и препустили разноразним мачкама луталицама да доврше посао.
Газдарица је водила главну реч, муж такорећи неприметан и нечујан и размажена ћерка коју је мајка рибајући камени под свакодневно опомињала да је време да устане: «Alza si, alza si, povera pazza!» Каткада: «povera bestia!» Радничка скромна породица, потпомагала сe издавањем једине предње собе. И кујна и купатило су биле мињатурне уске одаје са прастарим инсталацијама и свим осталим. Када је била у облику каменог казана у којем је било таман места да се седне. Породица се купала суботом и тада се мењао и доњи веш који се потом кувао на штедњаку у кујни. Куњски прозор је гледао на унутарње двориште са пуно сиротињских балкончића и прозора са саксијама биљака у свакојаком стању, углавном запуштеном. Наша соба је била пространа, није се грејала али је при сунцу била веома пријатна иза дебелих шалона.
Ми смо на сто ставили нашу лампицу из Сијене и ускоро смо на Piazza Navona купили веома леп Филипсов краткоталасни радио који још увек имамо. Са газдарицом сам се спријатељила и све се боље споразумевала на италијанском. Лијам је имао неки неспоразум с њом па је помишљао да му је из пакости огулила радио који смо једног дана затекли необјашњиво огуљеног. Можда и јесте, ал’ мени је било тешко да у то поверујем. Присећам се да је ћерци дозвољавала да уђе у нашу собу кад ју је поспремала али ју је стално опомињала: «Guardare ma non toccare!»
Снабдевали смо се на пијаци где је преподне врвело од народа. По затварању пијаце пресретали су нас препродавци ситних кућних потребштина. До у ноћ су се испред наше зграде разлегали узвици: «Agip gas, Agip gas!»