Записи - Глава 24
Лијам је дошао по мене у договорено време. Не сећам се више шта сам ја носила тог дана али живо памтим да је Лијам био у ситно пепита грао панталонама од лаког материјала и грао пешкирастој мајици кратких рукава. План нам је био да прво посетимо Плитвичка језера. И кад смо тамо стигли, Лијаму није било добро па није имао снаге да обилазимо језера. Легао је на дрвену клупу да му мука у стомаку умине. Памтим себе како седим уз њега збуњена и забринута, стрепим да није рђав предзнак. На срећу, би му боље и ми брже боље настависмо пут.
Возили смо сатима, дубоко у планинама и углавном ћутали. Доживљавала сам дивну срећу, у устрепталом ишчекивању великих непознаница којима хитамо у сусрет. Треће вечери, били смо на домаку Метковића где настаде велико невреме. Нисмо имали никакве резервације, памтим само да смо паркирали пред једном приватном кућом са собама за издавање. Лијам је уносио ствари. Киша је лила као из кабла. Кад сам из кола утрчавала кућу нисам ништа разазнавала у помрчини, Лијам ми тутну повећи свежањ новца. Нисам имала ни џеп ни ташну и једино памтим да сам свежањ заденула за појас и истовремено потпуно заборавила на њега. Те ноћи је у Метковићу и последња ограда одстрањена, постељину сам замрљала. И ујутро нисам могла Лијаму да дам свежањ новца јер ми је (глупаво заденут за појас) испао при улажењу у кућу.
На путу до мора, Лијам је одабрао стравични и веома памтљиве пут преко Чакора. Пред сваком окуком се чинило да ће ауто излетети у бездан.
Стигавши до мајушне и много драге Будве, паркирали смо на платоу пред зидинама на домаку Авала хотела. Љубазни домаћини су нас примили у стару камену кућу и дали нам мању собу која је излазила на повећи осунчани балкон изнад гвоздене капије према улици. Мада сунце није више било високо, горела сам од жеље да што пре одемо до плаже. Као и увек, море ме је силно привлачило. Радосна сам навукла купаћи костим и предложила Лијаму да учини исто. Сећала сам се одраније да на плажи нема кабина. Чим изађосмо из града зачусмо шум мора и угледасмо га како запљускује обалу. Испод хотела, кренусмо уском пошљунчаном стазом која је у подножју окомитог стења водила дуж мора до прве простране плаже. Вукла сам Лијама даље, да прођемо кроз уски пролаз у истуреном стењу и усхићено му говорила да је друга плажа још лепша. У ували и мања, ограђена истуреним делом обале који је штитио пливаче од неодољиве и опасне пучине.
Иза једног зида на узвишењу скинули смо ципеле. Хитала сам да се што пре бацим у воду. Хоћеш роткву! Сваки корак је био болан. Боса сам газила по оштром шљунку. Испрва нисам могла да схватим зашто шљунак нисам била запамтила од прошли пут и искрсну ми да се треба привићи па неће болети. И док се у мору у игри лоптом веселила младеж већ добро поцрнела од сунца, ми смо бели и незграпни набадали према мекој води која нас је мамила.
. . . . .
Синоћ сам рекла Лијаму докле сам стигла у бележењу сећања и говорила му о радости у поновном доживљавању давних дана. Подсетио ме је да сам на будванској плажи изгубила ручни сат и да смо га нашли вративши се на стазу којом смо до плаже дошли.
. . . . .
Као и са Татом, хранили смо се приватно. Изјута смо заједно одлазили на малу будванску пијацу и уживали у свежем приморском воћу и поврћу које су Будвљани износили на тезге поређане у хладу столетњег дрвећа. Петнаест дана нам је прошло као један дан. Осим осећаја дивне среће у заједништву коју обоје носимо у себи, ни Лијам ни ја данас више не памтимо друге појединости.
На повратку у Београд, возили смо дуж Јадранске магистрале: од Улциња, дуж Јадранске магистрале све до Ријеке, са задржавањем у Улцињу, Котору, Херег Новом, Дубровнику, Сплиту. Много лепо пропутовање, дани велике среће.