Записи - Глава 23
У пролеће 1959. године, Лијам и ја смо се договорили да обилазимо манастире. Замолили смо Тату да нам се придружи. Много сам се томе радовала. Лутала по граду да нађем подесне ципеле, и наравно нисам их могла наћи. И овог пута као и толико пута раније и касније у животу, било је то узалудно надање и јалова потрага. И као и увек, тешила сам се уверењем да не смем да дозволим да ми невоље угасе нагон за срећом. На пут кренух у ципелама које сам имала.
Тата се одазвао мојој молби да иде с нама да би мени омогућио драгоцено пропутовање. Обишли смо незаборавне: Раваницу, Манасију, предивне Сопоћане и Студеницу. Обишли Жичу и возили даље до Милешева, и чак до Богородице Љевишке.
Тата и Лијам се успут нису најбоље слагали. Лијам се љутио што сам била исувише послушна ћерка и кад би Тата рекао да не могу некуд, нисам ишла. Кад стигосмо до Дечана, толико се наљутио да је некуд нестао као у земљу пропао. Чинило се да је прошла читава вечност пре него што се изнова појавио. На срећу духови су се потом мало примирили па смо возили даље, све до Призрена. Нелагодно сам се осећала између Тате и Лијама. Нити више послушна ћерка, нити још жена. Између мени блиска и неисказиво драга два човека јаке воље кад је сваки полагао право на мене а ја недовољно умешна била да се поставим према једном и другом. Каткада ми се чинило да све потиче услед моје несигурности на ногама. Ломатали смо се по грдурама и камењарима. Много је помагало што је пред нама вазда лебдела доживљена лепота древних манастира којима смо сви троје били снажно опчињени.
Лијам никад није дозвољавао да га сликам. Успевала бих једино изненадним снимком али зато често нефокусирано а он намрштен, као и овог пута испред Раванице.
Нисам у стању да се присетим свакодневних догодовштина. Памтим да сам се трудила да сваку од малих непријатности свесно потиснем у свести и посветим се доживљавању лепог. Данас се благодарношћу присећам како су и Тата и Лијам трпели због мене.
Но, необична тројка је ипак прешла планирани пут заједно и много видела. Кад смо доспели натраг до Љубе Јовановића 7, и Лијам жустро из пртљажника истоваривао наше кофере и ствари, треснуо је торбу на калдрму и размрскао наш термус. Као за себе, Тата је прошаптао: Погрешио сам што сам пристао да кренем.
Нешто касније, Лијам ме је позвао код њега на парти и кад ја опет нисам пристала, наљутио се. Сада мислим да је очекивао да не пристанем како би могао да се наљути и себи да времена да о свему добро размисли, јер је често и касније у животу тако чинио кад је требало донети важну одлуку. Сећам се живо како га тог дана посматрам с леђа како одлази низ Љубе Јовановића улицу и како потом у сузама улазим у кућу. Дуго сам плакала. Мама је села уз мене и само ћутала.
Уследио је дуги, веома дуги период невиђања. Временом сам, као и увек, лагано почела да се мирим са судбином, било шта да ми се догоди. У дубини душе сам ипак више веровала него што сам се надала да ће ми се вратити. Памтим да сам га једном видела на улици са плавушом (по мом мишљењу коњастом), колегиницом Американком из конзулата. И поново са том истом плавушом у његовим колима уз Булевар војводе Путника. Јесам, била сам љубоморна али непоколебана у свом фатализму.
Присећала сам се лепих дана заједно и среће што сам их доживела. Тешила се и награђивала одласком у Југословенску књигу, у велику књижару која се налазила у згради Албанија. И ту куповала, једну по једну из низа малих књижица са репродукцијама посвећеним великим сликарима. Просвећивала се, жељна да останем што ближе његовом свету, да откривам и знам оно што он зна и воли.
Радовала се кад бих угледала осветљене прозоре и плави ауто паркиран пред његовом кућом. Свако вече сам Гоцу питала је ли био код куће кад је она туда пролазила и боље се осећала кад би ми одговарала потврдно. Боже мој, како сам наивна била.
Тог лета сам у Сави лечила бол у леђима. Стегло ме али и пролазило кад бих запливала.
Једног дана посве неочекивано пришао ми је с леђа по изласку из амбасаде и започео разговор предложивши да одемо некуд заједно. Од узбуђења нисам знала да ли ми се то стварно догађа.
Неколико дана потом, у његовом ауту, усред саобраћаја, преко волана ми је предложио да проведемо цео живот заједно. Опет нисам била сигурна да ли сам добро чула, добро разумела или ми се само причињава. Нисам била начисто ни сама са собом, осим да је на другој страни зјапила грозна празнина.
Сећам се себе у светло жутој хаљини, позајмљеној од Гоце, и много се пријатно осећам. У парку на клупи, руке му хладне. Потом се опраштамо на углу Сувоборске и Кабларске. Не знам да ли сањам или ми стварно у заносу шапће о мојој нежности према њему.
Устрептала стојим уз њега у Маминој и Татиној загрејаној спаваћој соби и одједном као да се утапам у бескрајно миље.
У ноћи, у колима код Цареве ћуприје, говори да ћемо живети усамљени, далеко од свију. Нисам се плашила.
На Дивчибарама, на трави у хладу старог храста, радост што ћу бити уз њега за читав век још увек неспособна да у то стварно поверујем.
Држећи са правила службе, Лијам је од Стејт департмента затражио одобрење за женидбу. Није га добио, већ су му предложили да се врати у Вашингтон и тамо изнова уложи молбу. Наговарала сам га да тако и поступи али он то није хтео да учини. Повређеног поноса, једноставно је дао оставку на дипломатску службу. Био је то одлучан корак са далекосежним последицама. Осећала сам да и ја носим терет одговорности.
Како је од тетке (очеве сестре која је имала кројачки салон) наследио нешто новца, одлучио је да годину дана проведемо на пропутовању по Европи и тек онда кренемо за Америку.
Родитељима је јавио датум венчања. Лако сам себи могла себи да представим колико их боли његов отказ на дипломатску службу и женидба с непознатом из белог света. И те сам мисли потискивала у вери да ће све ипак исходити срећним расплетом.
Рекао ми је да нешто од мојих ствари може бити транспортовано у Сједињене Државе са његовим стварима. Тата и Мама су одлучили да ми поклоне једну од две Узелчеве слике (у уљу). Обе су висиле у њиховој спаваћој соби. Тулон изнад Маминог кревета, и снежна улица у предграђу изнад Маминог секретера. Сећам се себе како стојим уз Тату и треба да се одлучим за једну што ми нимало није било тешко. Тулон сам волела јер сам га свагда сунчаног и тихог интимно повезивала са Мамом, док је снег био суморан и хладан. Поклонили су ми и две трпезаријске (од 12) столице и Татину црвену, добро очувану бухару коју је донео из Египта. Причао ми је да му је на врата закуцао продавац са бухаром пребаченом преко рамена. Хтео је да ми поклони и дрвени сточић из хола али се Мама успротивила.
Срећна, живела сам још увек у тренутку потискујући сваку помисао на сутра. А време одласка се неумитно ближило, Лијамово постављење у Београду се приводило крају.
Тата је више пута понављао: „Мораће много да те воли јер ти за њега остављаш све нас, све што је сачињавало твој свеколики живот.“ Уз снажан осећај да сам нераскидиво везана за све, напоредо сам се и неодољиво препуштала мисли о животу са Лијамом у непознатом свету.
Мама ми је спремала вунене душеке, перину и јастуке. Довела је жену од заната да јој те ствари за мене изради у кући. Једна од Маминих сељанки ме је одвела у купатило да нас нико не чује па ме је забринуто упитала изразом лица који је одавао да мисли да сам малоумна: „Зашто идеш кад све имаш овде, овако лепу кућу и имућне и добре родитеље?“
Спремала се зимница па сам са Мамом отишла на пијацу да набавимо парадајз. Купиле смо пуну вешкорпу и заједно смо је, свака са једне стране, носиле уз нашу стрму калдрму у Љубе Јовановића (тада је била преименована у Васе Пелагића [Ulica Vase Pelagića named for a nineteenth century utopian socialist remains a cross-street to Ljube Jovanovića so Vasilije Gaćeše is probably meant here]). Застале смо да се одморимо испред Стојадиновићеве куће и ту нас је сустигла комшиница Милка која је припитивала Маму да ли је тужна што јој ћерка одлази у далеки свет. Мама јој је ведро одговорила да се радује што удаје ћерку. И потом покушала госпа Милки да објасни своју неспособност да у потпуности схвати шта нам се догађа. Слушала сам је и ту по први пут осетила налет бола. Мами сам свом душом благодарна била увидевши да ме храбри и подржава поистоветивши се са мном.
Гоца је једне вечери горко заплакала у купатилу и пребацивала ми што је тако свирепо остављам, своју једину сестру. Срце ми се цепало, била је то још увек моја дивна сестрица.
У Макензијевој улици сам једног дана сусрела Маминог даљњег рођака, чика Бору. Напао ме је веома грубо што се удајем за странца и напуштам земљу.
У амбасади сам имала посла преко главе. Ђура је отишао на дуги годишњи одмор и мени предао одговорност за вођење целокупне канцеларије. Храбрило ме је његово поверење. Поред Милице и мене била су још два службеника. Радуловић и Давинић. Годило ми је кад би од мене тражили инструкције, кад би ми се обраћали за савет или помоћ. Узајамно смо се поштовали и били наклоњени један другом. Добар смо тим били и све је ишло без проблема. Радуловић је имао само једно одело чију тамно зеленкасту боју још памтим. Причао нам је да га редовно носи на хемијско чишћење. Много година потом, дознала сам од некога да је отишао у Америку и отворио радионицу за хемијско чишћење. Давинић је био млађи са бркчићима, повучен и чинило ми се помало меланхоличан. Причао нам је о једном страшном догађају у близини манастира Дечани кад су неки људи злонамерно саветовали топле облоге политичком противнику који је пред њихови очима умирао од запаљења слепог црева.
Извадила сам пасош и још увек нисам била стварно свесна да одлазим, да све напуштам. Сећам се једног поподнева код куће кад се Мама после ручка повукла у своју собу, а ни Тата се није најбоље осећао кад сам одједном доживела суморну тугу, празнину и бол. Као да је у ведром дану сунце изненада зашло за облаке. Наговештај пресудне промене која је наступала.
Тата ме је и даље сачекивао да из града увече дођем кући па би заједно вечерали у доњој кујни и ја му приповедала о доживљеном, наравно прескачући интимности са Лијамом. Чинио се невешт, није ме питао ништа, није ми предочавао ништа. Није ме оптерећивао саветима. А ја сам веровала да је заједно са мном био спреман да се упусти у авантуру.
Лијам и ја смо добили свадбене поклоне од Американаца из мог одељења у амбасади: велику кожну ташну од гђице Калахан и бели столњак са шест салвета који су остали заједнички добавили у Трсту. У канцеларији сам стизала да копирам неке рецепте из Маминих кувара. Ништа из кувара Мамине Маме чије су торте захтевале по 30 јаја.
Мама је желела да се венчамо у цркви. Лијам није био загрејан за ту идеју јер је као дете био верни католик а у младости напустио цркву. Осећала сам се збуњеном, растрзана у жељи да задовољим и једног и другог. Још увек нисам ништа доживљавала као стварно. Упињала сам се да сваку помисао на одлазак потиснем и преко мере успевала у томе. Мама је почела да прети да ће ме се одрећи у супротном. Тата није изражавао своје мишљење. Једино сам знала да никад није имао много поштовања за попове.
Онда ме је Лијам једног дана силно обрадовао предлогом да се венчамо у манастиру Студеница. Добио је потврдан одговор од тамошњег свештеника кога је упознао приликом ранијих посета манастиру. За венчаног кума је одабрао новостеченог београдског пријатеља Марка Маловразића кога ја нисам познавала. Венчање је уприличено за 3. септембар 1959. године.
Мама је била много радосна и желела да ме опреми како је најбоље знала и умела. Чинила је то са обиљем добре воље, довитљивости и смисла за лепо као и у свему чега би се у животу лаћала. Сећам се кад ме је одвела у један мајушни дућан тканина у улици која је водила према Маркарници на путу за Саву. Продавац је био крупан човек који је, чинило ми се запремао више од пола расположивог простора. Као и увек, Мама је веровала да ће наћи оно што тражи и стварно је имала среће. У том дућану смо за моју кућну хаљину нашле једну невероватно лагану материју нежне розе боје прошарану мајушним љубичастим цветовима. Материју која је на мене тада деловала одиста много лепо. За венчаницу смо у граду нашле белу, ситну швајцарску чипку. Како не би потрошиле огромне новце, купиле смо довољно за до испод колена верујући да ћу ту скупоцену хаљину касније моћи користити и у другим приликама које никада нису уследиле.
Живо се сећам Маминог блаженства и среће. Удавала је ћерку и радовала се једнодушно са мном.
Купила сам беле ципеле и белу ташну за уз венчаницу. Изнад свега сам се радовала венчању у Студеници.
С вечери, уочи венчања кад смо се Лијам и ја поздрављали код зелене гвоздене капије, обоје устрептали и свесни да непосредно предстоји велики преокрет. Опседале су нас нејасне мисли. Веома смо мало говорили. Једноставно смо се предавали догађајима који живот чине.
Трећи септембар, 1959. године освануо је облачан и прохладан. Лијам је дошао у назебу са шалом око врата у црном вуненом оделу. Браду је лепо поткресао. Тата је обукао своје једино свечано тегет одело и Мама елегантни тегет ансамбл од вунене тканине коју је изаткала супруга вајара Росандића. Не могу да се присетим шта је Гоца носила тог дана. Преокупирана нама двома и сама собом једва да сам била свесна њеног присуства. А Гордана се и сама држала по страни и ничим није привлачила на себе пажњу. Прво смо се одвезли до Општине Савски венац где је такорећи у трен склопљен грађански брак. Из општине се упутисмо ка Студеници Лијамовим аутом. Сваки од нас утонуо у сопствене мисли. Ћутке смо посматрали питоме брдовите пределе који су промицали око нас. Тата је седео напред поред Лијама. Не памтим колико смо дуго путовали, нити у које време смо стигли. Утапала сам се у окружење и доживљавала га нераздвојиво од нас самих. Пред прелепом Студеницом сачекао нас је свештеник у друштву нашег венчаног кума Маловразића и већ неколико тренутака потом стајали смо пред небески плавим сводом древног олтара. Свештеник нам је положио круне на главе и веома брзо обавио обредно венчање. Неисказив осећај среће и неизмерне благодарности што у узвишеној лепоти цркве српских праотаца примисмо благослов од Господа.
Кад смо изашли прену нас хладноћа и ветар. Мама ми је пришла и шапнула ми да сам исувише крута и да би требало да будем нежнија према Лијаму. Доживотно сам јој благодарна на тој примедби којом ми је збиља најлепше изразила своје одобравање.
Не памтим како смо се вратили кући. Верујем да смо убрзо кренули како би стигли у Београд пре мрака. Те ноћи сам још спавала у Љубе Јовановића 7. Планирали смо да сутрадан кренемо на свадбени пут до Будве где смо уговорили да одседнемо у кући чика Радиних пријатеља код којих смо Тата и ја летовали неку годину раније.