Записи - Глава 22
Не могу да се сетим зашто сам тог дана сишла до снек-бара. Био је то свакако изнимак од моје устаљене праксе да не траћим радно време. Сећам се себе како сам управо кренула уз степенице да се вратим у канцеларију, кад се појави Бил Ханахер, и изненади ме питањем да ли бих хтела да одемо заједно у биоскоп. Обрадовао ме је. Сад помишљам да му је мој израз лица то сигурно одао. Предложио ми је да одемо у бисокоп да видимо Тотоа, италијанског чувеног комичара. За кога ја, наравно, нисам раније чула. Договорисмо се за вечерњу представу у биоскопу Партизан, прекопута парка испред Железничке станице. Кад опет кренух уз степенице, Бил ноншалантно рече за мном да је то на Дан светог Валентина.
Никад раније нисам била чула за тог свеца нити схватила зашто је то споменуо. Примила сам његову примедбу к знању, навикнута, посебно са странцима, да много штошта укапирм тек касније, нисам застала нити затражила разјашњење.
Наслућивала сам да је тај позив на излазак био онај о којем сам тако дуго сневала. Испричала сам код куће и приметила да је Тата почео да преуређује ствари на свом столу у спаваћој соби. И мада разлог за то нисмо помињали, нагађала сам да се и Тата радовао заједно са мном, да је и он желео да остави добар утисак на младог америчког вице-конзула.
Тог дана је моја нова хаљина требало да буде готова. Кројачица је становала код Техничког факултета. И канцеларије сам назвала кућу да замолим Гоцу да ми хаљину донесе. Знала сам да ће ми то моја сестрица радо учинити. Истовремено сам се радовала да и ја њу обрадујем поклоном од тек примљеног новца за хонорарни посао који је после посла требало да одрадим. Не размишљајући и усплахирено стрпала сам новац у средњу фиоку канцеларијског писаћег стола. По истеку канцеларијског времена, угасила сам светлост и повеће паре заборавила у фиоци. Узбуђена, журила сам кући да стигнем да се освежим и пресвучем.
Нешто касније, хитала сам у пролетњој ноћи благог поветарца низ Булевар војводе Путника, петнаест минута у закашњењу. Гоца је стигла са хаљином. (Никад га нисам упитала, нити знам да ли би ми одговорио, али сад верујем да му се хаљина није допала јер је била оранжасте боје а он ту боју никад није волео ни на најлепшим женама, можда због Енглеза.) Дочекао ме је на углу испред своје кућице. У отвореном грао капуту, висок и веома танак.
У то време није било Мостарске петље. Могло се лепо отпешачити у варош. Ишли смо аутобусом 32 до Војне академије па се онда спустили пешке Немањином улицом до биоскопа. Тото нас је дивно засмејавао. Кад смо изашли из биоскопа, Бил је предложио да одемо у хотел Екселзиор да вечерамо. Ишли смо пешке и ја се нисам осећала много сигурна на ногама и стрепела сам да то њему не буде исувише видно. Мада сам била мртва гладна нисам могла да се помирим с мишљу да ме странац води на вечеру у хотелу, па сам му рекла да сам вечерала пред полазак. Сећам га се у црном вуненом џемперу са рол крагном како слатко куса примамљиву вечеру док ја криомице притискам стомак не би ли пригушила крчање црева, које од нервозе а које од глади.
Упознавали смо се у пријатном часкању и откривали да обоје посебно волимо књижевност, музику и филмску уметност. Моје знање о сликарству се показало оскудним у поређењу са његовим. После вечере смо отшетали до Лондона где смо сачекали аутобус 32 који нас је одвезао до Мостара где смо обоје изашли и наставили пешке узбрдо. Уживали смо у благој и светлој ноћи, посматрали далеке звезде. Пратио ме је до Субоборске улице, и даље. Све је толико лепо и пристојно било, као у некаквом прелепом сну.
Ушла сам кроз наш прозор на басамцима и затекла Маму и Тату већ у кревету али будне, чекали су ме. Села сам на крај Татиног кревета о срећна им приповедала. Памтим да сам моју причу завршила рекавши им да и ако се ништа даље међ нама не буде догађало, да ћу заувек памтити ово бајно вече.
. . . . .
Излазили смо, на концерте, ишли на изложбе, у позоришта. Живела сам свој прелепи сан и пресрећна била. Лијам је у то време богатио колекцију својих књига и редовно поручивао класике из иностранства. Радовала сам се и ја. Кад би књиге пристизале доносио их је да ми их радостан покаже. Каткад на Авали а каткад у Хајд парку, чини ми свагда на сунцу које нас је миловало.
Једном смо отишли у Америчку читаоницу да слушамо са плоча Дон Ђованија, мени дотад непознату оперу.
Тамо смо затекли Татиног брата од стрица, Драгана Гођевца. Седели смо нас троје на истој софи, занешени и сједињени слушали чинило ми се најлепшу оперу коју сам икад чула. Драган је са много слуха тихим звиждукањем пратио окретање плоче. Дивила сам се и њему и Лијаму што већ тако добро познају музику коју сам ја по први пут откривала.
Прва опера у Народном позоришта била је Травијата. Живела сам и ја у тренутку. Ни једна ми мисао није била окренута будућности. Волела сам кад би се по истеку канцеларијског времена нас двоје нашли да ми на благом пролећном сунцу покаже књиге које читао: класике светске књижевности. Волела кад смо се у сумрак састајали на Булевару војводе Путника и ходали лагано при светлости месечине и Лијам ме повремено позивао да уперим поглед према звездама. Говорили смо о Хопкинсу, о Рилкеу, о Џојсу, њему омиљеним писцима. Волела сам кад ми је причао о омиљеним сликарима. Никад дотле нисам била чула за Хијеронимуса Боша. Волела кад се једног дана уморан довезао у свом првом тамноплавом Мерцедесу 180 право из фабрике у Штутгарту. Волела кад ме је у том ауту први пут одвезао на Авалу, до терасе хотела са видиком на плодне њиве и ливаде које су се надалеко простирале унаоколо. Волела повратак у ноћи, кад само у светлости фарова угледали прелепу срну како нам претрчава пут.
Бринула сам кад се разболео па сам послала Тату да га обиђе и потом Тату усплахирено пропитивала и једино успела да дознам да је читао Џојса. Једном смо на Коларцу слушали Малера, још једно велико откровње за мене. Седели смо до старијег колеге из амбасаде, господина Андерсона и супруге коју је оженио неку годину раније у Румунији. И после била позвана заједно са њима код њега седељку. Отишла сам и осетила се постиђеном кад ме је Румунка упитала да ли сам прочитала све његове лепе књиге (наравно да нисам). Потом је добавио нови Грундинг грамофон у природном белом дрвету из Немачке и предлагао да дођем код њега да слушамо плоче заједно ал' ја никако нисам пристајала да га сама посећујем. Не само зато што ми је моје васпитање то налагало, већ и зато што сам бојала себе и одиста веровала да једино тако може бити и остати лепо.
Добих позив у Озну или Удбу, не памтим више како се тајна полиција тада звала [ОЗНА was reorganized into УДБА in 1946]. На „пријатељски разговор“ о дружењу са странцем. Нисам имала шта да кријем и наравно: цео ток разговора сам Лијаму после рапортирала.
Љуба ме је наговарала да тражим лека својим ногама. Одвела ме је код младог, обдареног хирурга који је хтео да ме оперише. Одлучих да затражим савет и страног стручњака и у ту сврху планирала сам пут у Париз. Предложио је да идемо заједно. И предочавао ми како би то могао да буде много леп доживљај. Мада сам заједнички пут и ја замишљала прелепим, никако нисам хтела да пристанем. Чак сам му стварно без предумишљаја рекла да можемо тај пут да остваримо једног дана будемо ли се одлучили да проведемо век заједно. Испало ми.
Тата је написао писмо једној познаници, предузимљивој госпођи Тодоровић која је живела у Паризу удата за Француза. И она је убрзо љубазно одговорила да има за мене собу на мансарди у непосредној билизини Триумфалне капије и да она и муж станују у близини. Да ће се распитати за лекара специјалисту. Кад сам у амбасади затражила вишенедељно одстуство, позвао ме је Контролор помоћи, господин Чевур на разговор и на моје изненађење, понудио ми запослење у амбасади у Паризу, будем ли желела да останем дуже или на стално што ми је тада било много далеко од памети.
Кренух возом сама. Стрепела сам и надала се. Веома узбуђена била кад је пред зору воз лагано уклизио у станицу Сент Лазар. Узбуђивала ме је помисао што ћу убрзо угледати град светлости о коме су ми Тата и Мама причали. Што ћу откривати тај прелепи град и боравити у њему. Кад се врата вагона отворише и ја спустих ногу на папучицу, осетих се обасјаном бљештећом заслепљујућом светлости. Схватих да се снима филм, и мене су неким случајем укључили. Кренух платформом, нигде никога унаоколо. Још увек у блеску светлости чух од иза мене узвике: Калас, Калас, кад се одједном испред мене оцрта силуета даме на високим потпетицама. Брзо је одмицала од мене у раскошној бунди са подигнутом крагном. Присетих се тад да сам прочитала да ће Марија Калас гостовати у Паризу и зарадовах се што смо ненадмашна уметница и ја истим возом у цик зоре допутовале у Париз.
Веома радосна оставила сам пртљаг у сандучету на железничкој станици и ушетала у град. На сваком кораку ме је француски језик поздрављао драгом и милозвучном добродошлицом. Стигла сам у град Татине и Мамине прелепе младости о којој сам годинама сневала у ратом опустошеном и послератном окрутном Београду. Приспела сам у дуго сневани град замишљане слободе и просперитета.
Имала сам неколико сати на располагању до пристојног времена да се јавим госпођи Тодоровић. Ходала сам као опијена међ мноштвом журних, наизглед самоуверених и лепо одевених пролазника. Имала сам и ја циљ: да стигнем до Опере коју сам силно желела да видим и препознам. Дуго сам је знала само са слика. Ходала задивљена архитектуром, пространим булеварима, авенијама, па и тротуарима. И на тргу пред Опером пребогато се осећала.
Не памтим више повратак по ствари на жељезничкој станици, нит како сам се нашла са госпођом Тодоровић која ме је одвела до зграде на Авенији Фриедлан у непосредној близини Триумфалне капије. Зграда из деветнаестог века, без лифта са раскошним главним улазом. Ми смо ушле на споредни улаз иза угла и попеле се пет спратова до мрачне мансарде где је госпођа Тодоровић угурала кључ у свеже обојена врата која су белином одскакала од умусаног и оронулог дрвеног поткровља унаоколо. Увела ме је у веселим бојама опремљени собичак са високим прозорчетом у којем је било уоквирено парче сивог неба. Предузимљива госпођа Тодоровић је очигледно била мајстор свих заната, мислила сам. Имала сам све што је потребно за припрему хране. Тоалет је био заједнички насред мансардине мрачне утробе. Договориле смо се да ме гђа Тодоровић и муж, пошто се одморим и освежим, изведу на вечеру.
С њима сам се нашла испред зграде. Муж видно старији, ћутљив Француз. Госпођа Тодоровић пуна енергије и за једног и за другог. После скромне вечере у малом бистроу одвели су ме код њих. Живели су гарсонијери са балконом и раскошним непосредним погледом на Тријумфалну капију и зеленило дрвореда изблиза. Занешена својим успехом госпођа Тодоровић ми је причала да је захваљујући унутарњем дизајну који је израдила за ту гарсоњеру сусрела будућег мужа. Показала ми је како се на притисак на дугме један део зида отвара и спушта са намештеном постељом. Постала је француска грађанка и остала да живи на стално на том од најлепших места у Паризу. Имали су и ауто. У гаражи јер је у граду немогуће возити. О викенду би по каткада возили ван Париза да успут покупе опало грање и дрво за камин. Уз њих, у собичку до купатилца, сместила је мајку, стару Београђанку која се мени одиста од срца обрадовала, жељна додира са завичајем макар посредно. Нагађала сам да је морала патити што је силом прилика утамничена у туђини.
Како је госпођа Тодоровић преузела на себе да закаже прегледе код два угледна париска лекара а на прегледе је требало чекати, то сам ја имала десетак дана на располагању да разгледам град. Користила сам Метро, студирала план Париза и обилазила град од јутра до мрака. Кувала себи у соби јер ми је тако било јефтиније. Ишла сам у Дом инвалида и од горе посматрала Наполеонов гроб. Више пута се враћала и бескрајни и пребогати Лувр. Ишла на Перлашез гробље и верујем нашла гроб вољеног Алфред де Мусе-а. Купила улазницу за Вердијевог Отела и добила место на четвртој галерији уз сам живописани плафон наспрам раскошног лустера. Било је то велико узбуђење за мене.
Читаво једно поподне ходала сам дуж Бул Миш и разгледала старе књиге на тезгама букиниста. Купила једну збирку приповедака да је читам у дугим вечерњим сатима кад нисам смела да провирим из моје замандаљене собице на мансарди.
Будила сам се рано свагда весела. Требало је само да се попнем на столицу и нагнувши се мало кроз прозорче посматрам Тријумфалну капију. Користила сам метро и била поносна што се сналазим у Паризу. Отишла сам у Латински кварт, требало је да пронађем стан Татиног пријатеља, старог професора универзитета. Љубазно су ме дочекали мада су се вероватно питали зашто сам дошла. А дошла сам зато што ми је Тата дао адресу мислећи да ми се могу наћи у невољи. Задржали су ме на вечери. Затекла сам код њих и један млађи брачни пар. Стари љубазан Србин професор и његова супруга Францускиња, у којој сам видела оличење одане жене и интелектуалке. Замолили су госте да мене одвезу до мог боравишта. Би ми мало непријатно кад млади људи рекоше да нису сигурни да ли ће моћи и почех себи да пребацујем што сам се свима њима наметнула. Кад смо изашли из куће угледала сам мала спортска кола, црвени двосед-конвертибилни. Метли су ме у средину и како сам витка тада била, нисам се осећала стешњеном.
Пронашла сам и другу адресу коју сам понела из Београда, и посетила једну млађу жену, више ружну него лепу, која је такође довела стару мајку и била удата за Француза.
Живели су у невероватно скученом простору, чинило се без прозора. Присећам се да ме је згрануо изглед престарог и отромбољеног мужа.
Обилазила сам и велике робне куће, и била изненађена кад сам осетила задах зноја код продавачица. Бесрајно наивна и још увек опчињена, питала сам се у чуду како то да говоре отменим француски језиком а не умеју да воде рачуна о личној хигијени.
На Бадње вече, госпођа Тодоровић ме је позвала да с њима одем на богослужење у Богородичној цркви. Радовала сам се томе, силно радовала, уобразивши да ћу се у цркви сусрести са Лијамом. И у снажном узбуђењу очекивала сам да се сваког часа појави. Халуцинирала на предугој удаљености од њега.
У величанственој катедрали, устрептала веровала сам да ћу га сигурно угледати и како ће све бити чисто и много, много лепо. Силно сам желела да се не одазове кукавичкој молби да ми се не придружи.
Из катедрале су ме гђа Тодоровић и супруг одвезли код њих на вечеру. Ћуреће печење пуњено кестењем и друге ђаконије. Старамајка ми је при поласку ћушнула поклончић који сам тек на мансарди стигла да отворим и била дирнута кад сам видела да је земљакињи за Божић поклонила оно што је могла да приушти: главицу белог лука, чоколадицу и једну малу поморанџу.
После Божића госпођа Тодоровић ме је упутила код млађег елегантног хирурга који је имао ординацију у приватном стану у једној раскошној палати. Појавила се и његова супруга у показала ми дрвене предмете из Народне радиности, поклоне од пацијената из Југославије. Доктор ме је прегледао и говорио о могућој операцији. Међутим, кад сам по други пут дошла на његов захтев, било је сасвим другачије. Имао је веома мало времена за мене, препустио ме асистенту који ми је рекао да ми не саветују операцију јер је веома неизвесна. Ризик је да се целог века нећу моћи ослободити болова. Нисам умела да проникнем у разлоге за неочекивану промену од 180 степени. Признајем да сам помислила да су можда закључили да нећу бити у стању да платим за операцију и за постоперативну негу. Поверовала им једино да ће резултат операције био посве неизвестан.
Госпођа Тодоровић ме је одвела и код једног старог доктора чија је ординација такође била у његовом приватном апартману, раскошно опремљеном класичним француским намештајем. Обратила ми је пажњу на слике које је радио Дега.
Доктор-старац у црном оделу, одавао ми је снажан утисак чудака. Ђаволасто се смешио кад ми је рекао да се опружим на леђа на персијском ћилиму испред његових ногу и онда тражио да дигнем горњи део тела. И кад нисам могла, незадовољно је вртео главом без објашњења. Осећала сам се веома пониженом. Пошто сам устала, рекао ми је да дођем у болницу ван града (заборавила сам име) и дао адресу и који воз да узмем уз дијагнозу да патим од наследне болести Шарко-Мари-Тут. И узгред додао да би боље било да не рађам како не бих пренела болест на децу.
Вратила сам се на мансарду веома потиштена. У мрачној соби сам дуго плакала, повремено ридала обрхвана безнађем и тугом због деце коју нећу имати. Уз стално присутну мисао: Морам му рећи!
Требало је да останем још два дана како бих отишла до назначене болнице. Претужна мислила сам само на повратак у Београд. Не дижући главу лагано сам се пела уз степенице до петог спрата. Кад уз налет предивног узбуђења, на уском мрачном одмаралишту испред моје собице угледах Маму. Сузе захвалнице ми се сливају низ образе док ово исписујем.
Као да је и сад видим: прелепу, отмену и бескрајно драгу са новом црном пластичном ташном. Боже, моје велике радости! Богатства измешаног с тугом које душа до дан-данас доживљава при присећању на тај сусрет. Дошла ми је, дошла у тешком часу, дошла из бриге за мене, и радосна, много радосна била што ме је нашла.
Пресрећна сам је слушала. Причала ми је како је Тати рекла да јој хитно извади пасош, морала је да ме нађе, никако више није могла да ме остави саму. На малом и уском кревецу убрзо ју је потом свладао замор и ја је ућушках пуна лепих планова како да заједно проведемо време које нам остаје у Паризу.
Кад се пробудила, без туге јој испричах шта су ми лекари рекли. Није ми одала сопствена осећања ал' ја с болом уочих да је њена дотадања радост ишчезла. И док се у собици лагано смркавало, уочавала сам да Мамина слабост лагано овладава њоме.
Сутрадан смо заједно кренуле возом који нас је одвео ван града до назначене болнице. Мама је смркнута приметила да је то болница за нервне болести. Шарко-Мари-Тут јесте атрофија периферних нерава у спољној половини листова ногу. Отуд деформација пете: једна страна вуче а друга мирује.
Старог доктора сам затекла окруженог студентима у белим мантилима. Мене је ставио на сто и студентима говорио о болести. Обраћајући се мени казао је да је болест неизлечива и да ће ме пратити кроз читав живот, да је прогресивна али да се не може предвидети којом брзином ће напредовати. И једног дана кад не будем више могла да ходам да дођем код њих да ме ставе у ортозе које ће помоћи.
Одједном се осетих ободрена при помисли на дуги живот борбе макар и у опирању болести. „Једног дана“ било је далеко, несагледиво далеко, на крају животног пута. Видевши ме веселу и Мама се очевидно боље осећала и била вољна да последње поподне у Паризу проведемо у граду и пристала је да посетимо изложбу радова Тулуза Лотрека у једној прелепој згради у суседству моје мансарде. Грдно ме је радовало Мамино добро расположење. Како је изложба била отворена само од 3 до 5 поподне а ми изашле раније и разгледале смо излоге. Мама се најдуже задржала пред излогом једне раскошне цвећарнице, уживала је у прелепим ружама на дугу дршку које су је на мах вратиле у њихова давна времена од пре рата.
Улазнице за изложбу су за наш џеп биле скупе а Лотрекових радова је било премало али је вредело обрети се у салама прелепе париске палате из деветнаестог века.
Вратиле смо се у Београд само донекле обављеног посла. Знала сам на чему сам и одмах сам Лијаму све отворено испричала.