Записи - Глава 21
Љуба Антула ми је честитала на запослењу у амбасади дописницом на којој је исписала ону Лајбницову изреку: „Постојећи свет је најбољи од свих могућих светова”. Осетила сам да је била разочарана мојом одлуком. Да се надала да ћу одабрати нешто вредније. У дубини душе давала сам јој за право али како нисам нити имала икакве планове нити видела ма одкуд икакве перспективе, нисам дозволила да ме то онерасположи.
Насупрот Љубином мишљењу које ме јесте донекле отрезнило, желела сам да уживам у садашњости. Нисам мислила на сутра. У почетку ми је сваки дан био веома занимљив. Од следеће плате сам обогатила гардеробу што ми је причињавало не мало задовољство.
Била сам срећна што сам Гордани могла да платим летовање са Љубом Антулом у Дубровнику. Радовало ме је да купим авионске карте за Маму и мене како би последњу Горданину недељу на мору нас три провеле заједно.
Био је то мој први лет авионом. Био је веома мали војни авион са пропелерима. Под је имао пукотине између летви па ми се чинило да видим ваздух. Не знам да ли је тако било или сам то касније сањала. Био је само један ред седишта уз прозоре. Пред спуштање на пољанче у Чилипима грдно ме је и дуго болело у ушима. И по спуштању ми се чинило да се под гиба подамном.
И за Маму је то био велики доживљај. Била је доброг расположења. Не сећам се тачно, мислим да нам је Љуба нашла приватни смештај. Живо се присећам једног догађаја. Биле смо ишетале и приђе нам једна жена да Мами понуди свежу рибу. А Мама јој доброћудно одговори: „Рада би, ал ђе ћу је пржит?“ Мама је била изразито надарена за попримање односно учење страних језика. Верујем да је сасвим несвесно попримила начин говора Дубровчана. А мени је било непријатно јер сам помислила да ће мештанка мислити да јој се Мама подсмева.
Гордана није била задовољна. Непрестано се жалила да је држимо гладну. Истина је да је нисмо водили у посластичарницу на шта је вероватно била навикла са Љубом која је била велики сладокусац.
Посебно памтим дан кад смо по први пут отишли острво Локрум. Са обале сам то острвце знала само као тамну тајновиту шуму која плута на мору. Приспеле смо приватном моторозиваном барком у малу увалу. И већ ту осетих као нигде дотад и никад потом: опојне мирисе предивне средоземне флоре. Не придружисмо се осталим купачима на стењу, привлачила нас је шума. Све дубље у мирисно зеленило, као у каквој бајци, мамила нас је утабана и мека стаза ишарана топлим сунцем. Док не угледасмо зидине које су заклањале од радозналаца и као у крилу благо њихале и штитиле стари фрањевачки манастир.
Болеле су нас уши и на авиону којим смо се вратили у Београд. Гордана се и по повратку у Београд жалила да смо је морили глађу.
Уз запослење у амбасади баталила сам студије што је Маму много бринуло. Будила ме је рано изјутра и молила да учим. Предочавала ми да може врло лако да ми се деси да никад не завршим студије. Мислила сам да нема разлога за бригу, а била је и те како у праву.
Прилично сам била обогатила гардеробу кад ме је Мама једног дана опоменула да треба да помишљам и на штедњу и на редован допринос у кући. Разумела сам опомену и мислила да је стварно била правовремена.
Чак штавише, осећала сам се помало посрамљеном што сам се дотле тако разуларено понашала с новцем. Мама ме је такође опомињала да сам дужна да редовно уплаћујем свој допринос за социјално у општини Савски венац, што је једва ко од локалних службеника амбасаде чинио.
У амбасади сам на моје изненађење једног дана стварно ражестила господина Скрбића кад сам означила као „старијег господина“ једног проседог четрдесетогодишњака који је долазио по преводе које су му плаћали хонорарно.
Примали смо плате сваке друге среде. Ћерка господина Барјактаревића, редовно је долазила по оца да оду у град у куповине. Чинило ми је задовољство да будем сведок очеве радости што ћерку радује. Кадгод би ми се указала прилика, гледала сам за њима кад би млада црномањаста девојка, под руку ухватила оца нешто нижег раста, па би веселим ходом, као по ритму неке веселе мелодије, заједно ишли пешице уз Улицу Милоша Великог према Лондону.
Господин Барјактаревић нам је причао и о свом сину, неустрашивом спортисти који је ишао на сплаварење низ Дрину па му се преврнуо кајак те му је Дрини однела све ствари. Једва сам чекала да упознам тог младића и он наврати у канцеларију једног дана. Био је кршан и наочит, зарадовах се што г. Барјактаревић има тако лепог сина и у исти мах ми постаде јасно да је потпуно глув. Не знам да ли од рођења, господин Барјактаревић нам никад то није поменуо. Поносно је у себи носио своју тугу.
Андра Милосављевић ме је убрзо узео под своје окриље и понашао се као мој шеф. Преместио ме је „код себе у рачуноводство“. Ту је Ђура Орлић био шеф а Андра друга рупа на свирали, али сад свеједно. Тако сам напустила драге старије колеге и доспела на први спрат у знатно млађе друштво. Прозор мајушне канцеларије гледао је на прозоре од степеница у суседној омањој згради која је такође била у комплексу амбасаде.
На новом радном месту сам најзад добила посла преко главе и уживала у свему. Изучавала тајне рачуноводства и књиговодства, израду платног списка за Одељење помоћи. Ђура Орлић је преседавао и мало се бавио свакодневним пословима. Андра Милосављевић нас је повремено посећивао да поприча са Ђуром. У канцеларији је радила и Милица Павловић. Малена растом а велике главе, старија од мене и често потиштена. Мучио ју је вереник који никако није могао да се одлучи на женидбу. Мало наглува па ју је бесумње и то мрцварило. Становала је сама у једној соби на Топчидерском брду у близини родитељске велелепне виле у Андре Николића улици из које су истерани. Не памтим појединости. Купала се у лавору и говорила да би дала године живота да може да има купатило. Милица и ја смо седеле по цео дан једна до друге за писаћим машинама са дугим ваљком. Десетак година касније, у Америци ме је обрадовала вест да се Милица удала за дугогодишњег вереника и да му је родила два сина. Пре годину дана до мене је доспела и погодила ме вест да је један од Милициних синова оболео од рака.
Нисмо се приватно дружиле, али смо на послу веома лепо сарађивале. Упамтила сам да ми је приповедала о свом оцу и како је живео са супругом и две ћерке, и како је радо прелиставао Пари Мач , и у чуду се питао да ли је могуће да стварно постоје тако лепе жене.
У релaтивно малом простору, Ђура је слушао наше приче. Често је седео са ногама подигнутим на сто јер је био рањен у току рата (рече: на погрешној страни), и та му повреда годинама задавала бол. Једном ми је рекао нешто што сам мислила да је било проницљиво. Описао ми је карикатуру која га је подсетила на мене. И ја сам ту карикатуру била видела али нисам помислила на себе. Елем, на карикатури су биле две змије отровнице. Једна велика а друга мајушна. И мајушна се обраћа великој и каже: „Мама, цео дан сам била добра, могу ли сада само мало да уједем?“ Поштовала сам Ђуру и нисам му замерила. Нисам себе сматрала светицом.
У нашу канцеларију је редовно свраћао Миле Јовановић кога је Ђура прозвао Ханибој. Не памтим у којој је канцеларији радио. Коврђаве косе, танак, лепо одевен, волео је са Ђуром да часка. Пријатном спољашношћу, углађеним понашањем и повременм духовитошћу одавао је друштвеног човека. Једном нам је причао да је био на некој журци и мада му је било много пријатно отишао је раније од свих осталих, извинивши се што мора да иде. „А нииисам имао где да идем“, поверио нам је. Код куће се после досађивао. Чинио је тако како би остављао утисак тачно супротног, то јест: човека презаузетог обавезама. У Америци сам дознала да је дошао на касније постављен за директора пословнице неке америчке авиокомпаније у Београду, ако ме памћење не вара.
И тако су ми се дани низали један за другим.
Мада нисам размишљала о будућности, све ми је више недостајало мушко друштво. Била сам са Ђуром, Андром и Милетом сваки дан, али они су били само познаници. Говорило се да Ђура има велику љубав, Андра ожењен, Олга је такође радила у амбасади, а Миле је био тица на грани.
Тата је једном позвао доктора Филиповића са супругом и сином. Јадан младић, и за мене а верујем још више за њега, било је то мучно искуство. Све је време седео између родитеља, и био тешко натмурен. Тада сам га први и последњи пут видела.
Бека ме је позвала да са њеним друштвом дочекам Нову годину у неком ресторану у Кошутњаку. За ту прилику ме је упознала са неким ђутљивим младићем који цело вече није умео две у накрст да каже. Возио је веспу, памтим да ми је Бека казала да није важно какав је: „Главно је да нас две излазимо заједно!“ Мени је то, наравно, било мучно. На том дочеку ми се није допало кад Бекин муж терао пријатеља да пипне њена обнажена леђа да види како су топла. Ваљда сам дотле живећи у свету маште исувише сневала о идеалним људима и сусретима, а на том дочеку Нове године обрела се у кругу мало припитих посве незаниљивим људима.
Бека ме је упознала и са неким њеним простосрдчним рођаком, доста лепе спољашности. Мало је рамљао од неке повреде. Осећала сам да припада сасвим другом свету који нема ама баш никакве везе са мојим. Трудио се да не каже нешто погрешно. Сећам се да смо стојали пред концертном двораном, Дома синдиката и пришла му је његова тетка. На први поглед припроста жена која му је све време намештала оковратник. Чинило ми се у жељи да би он што боље изгледао. Неку годину касније, Бека ми је признала да ју је једна њена познаница згрануто упитала како је уопште могла да помисли да би он мени одговарао.
Сигурна сам да су ме ова искуства подсвесно морила. Појавио се и неки мало старији од мене, крупан локални службеник Америчке читаонице који је испољавао интерес и као комплимент ми казао да делујем „врло чисто“. Нисам га упитала шта је под тим подразумевао. Мислим да сам га дословце разумела.
Тако сам се одједном освестила у суморном свету одраслих. И потпуно свесна била да су заинтересовани превасходно усмерени на унапређење сопствене економске егзистенције, а ја била пожељна прилика, и као службеница Америчке амбасаде са платом већом од просечне, и као изузетно наивна ћерка кућевласника на Топчидерском брду.
Присећам се како сам једне суботе чамила код куће, учила енглески и узалудно покушавала да разумем књижевни подлистак Њујорк тајмса. Прозор је био отворен па сам му прискочила кад сам зачула гласове у нашој иначе већма пустој улици. И угледала Вукана са Мирјаном Ковачевић, лепушкастом другарицом из гимназије, како упарађени весело корачају низ улицу у живом разговору. Осећала сам да сам им позавидела, и одмах се потиштено присетила да ме је Тата учио да никад не треба никоме завидети.
У том је Тата провирио у собу кроз полу отшкринута врата и упитао ме: „Шта више волиш, поезију или прозу?“ Уз налет необјашњивог пркоса, као из пушке сам му одговорила: „Прозу!“ Кад се Тата на то задовољно насмеши, схватих да је тај одговор очекивао, и зачух: „Онда иди и опери судове“. Грдно сам се наљутила. Љутило ме је што ми предстоји прање судова и Татино задовољство што ме је уз досетљиву шалу послао у кујну.
Тог поподнева сам последњи пут видела Вукана. Њему је судбина одредила да самује. По дипломирању добио је место асистента на Приштинском универзитету. И на Косову, услед превеликог стреса доживео нервни слом. Вратио се у Београд после очеве смрти и живео у кући са остарелом мајком и сестром која никад није излазила из куће јер је била од рођења ретардирана. Кад су му мајка и сестра умрле, наставио је да живи у родитељској кући сам. Гаји руже у врту. Гордана ми је писала да се виђа на пијаци свакодневно са корпом. Поменула је да је све зубе погубио, осиромашио и остарео. Од сјајне младости ипак је још увек је сачувао гибак ход и атлетско држање.
Мислим да ми је речено да се Мирјана Ковачевић удала и родила ћерку. Сада живи у родитељској кући сама. Обудовела је пре много година.
Те зиме сам се одлучила да идуће јесени полажем дипломиски испит са Целетом и Тијаном. Почела сам поново да учим. Задатак ми се чинио обиман, и што је било најгоре: посве неодређен. Уз то, после дана проведеног у канцеларији било је тешко веома учити.
Гордана и ја смо спавале у некадањој дечијој соби. И она је увече учила, уписала је медицину. Мени би се редовно приспавало пре него њој. И мада бих свако вече поређала књиге на турску столицу уз кревет, ускоро бих потом заспала.
Имали смо Санета, црну мацу која је вазда била уз нас у загрејаној соби. И Гордана ми је причала да кад би се фуруна охладила, скочила би јој на крило. Санета смо једног јутра угледале испред куће, и молиле Маму да је узмемо. И просто нисмо могле да верујемо од среће кад је Мама пристала да је прихватимо и удомимо. Првих дана смо страховале да ће се Мама предомислити, али се Сане брзо привикао на хигијену и кућни ред. Кад би озебао, морали смо да га пуштамо и ноћу. Још се сећам како би једну за другом стресао шапице пошто би се кроз прозор на басамцима вратио из снежне ноћи.
Џимија и Санета сам посебно волела у снегу. Целог живота ми чини задовољство да се присетим једне ноћи у Сувоборској. Таман сам била прошла поред Тадићевог имања и прешла угао од којег је започињала окомито стрма Кабларска улица. Ходала сам по уској стази средином улице по дубоком сувом снегу. Као у каквој филмској бајци светлуцао је у хладној звезданој ноћи свуд унаоколо. Владао је савршени мир. Кад ненадано осетих притисак с леђа, на оба рамена, и престравих се. У том му блиско осетих дах и прво му угледах реп. Био је то Џими, мој незаборавни верни пратилац! Волели смо бескрај мира и лепоте у снежној ноћи, и један другога.
Пред крај, почео је да лута поставши предводник паса луталица. Тата је то открио посматрајући га кроз прозор на челу дуге колоне паса луталица у снегу. Питао се како је пас без зуба могао да се наметне за вођу толиким псима и закључивао да је то било могуће јер је Џими био изузетно интелигентан пас. Једно време нам се повремено враћао а онда је нестао за увек. И Тата нам је рекао да је виђен на једном камиону који је возио у правцу Авале. Дуго, дуго само веровали у Татину причу и замишљали нашег Џимија у новој средини. Али нам је Тата напослетку признао да је Џимија прегазио ауто.
У канцеларији сам уочила да све чешће куцам ваучере којим се Андри, Олги, и једном Адрино штићенику, такође службенику амбасаде, исплаћују замашне динарске своте за штампање и сабирање материјала за растурање. Кад сам Андру упитала о томе није ми дао јасан одговор. Временом ми је постало сасвим јасно да се ради о знатном и редовном приходу. Обратила сам се шефу, доброћудном господину Гавуру, и већ се не сећам како, успела да сви ми: и Милица и Ђура и ја учествујемо у том раду и зарађујемо екстра новац. Андри није било право, али је морао да се помири са новим стањем ствари. Остали су били веома задовољни. Ја сам се осећала мало непријатно због материјалне добити, мада сам сматрала да сам се изборила за праведну ствар потукавши себичне и грамзиве људе.