Записи - Глава 20
Тата је и даље свакодневно одлазио у варош да „свршава послове“ и да се виђа са пријатељима. Мама је ретко напуштала кућу. А кад јесте, ишла је да обиђе гроб родитеља или да обиђе неког оболелог у фамилији. Обилазила је тетка Дану кад је умирала у чика Љубиној кући. Истовремено је тешко боловао и Олгин муж, и Олга их обоје неговала. Мама није могла да схвати тетка Данину жељу да умре „јер јој је дошло време“. Чинило ми се да Мама није умела да се мири са предавањем судбини. Веровала је да Бог налаже човеку у дужност да се опире и бори за живот док је даха у њему.
Тетка Дана је била изузетно храбра и задојена осећајем за правду, исправност и поштење. Како према себи самој тако и према другима. Таква је била и Олга. Изнад свега скромна. Живела је без амбиција, без прохтева. Благодарна Господу за све што јој даде, никад није тражила више. Мало ко је у фамилији знао да је одлично владала француским језиком и много читала. Мени се код ње много допадао изразити смисао за хумор и урођена веселост.
. . . . .
У Њујорку ми је доста година потом, Анка Гођевац Субботић с истинским дивљењем говорила о тетка Дани као што ми није причала ни о ком другом. Познавала ју је у младости, вероватно су вршњакиње биле. Схватала сам да је тетка Анкица тетка Дани убрајала у врлине управо оно што је, као ретко интелигентна жена, себи убрајала у слабости, и много ми се то допадало.
. . . . .
Мама се у принципу, није мирила са потписивањем било каквог документа који је садржао назнаку о држављанству СФРЈ. 1 Говорила је да се тиме у ствари потписује пристајање на једноумни и диктаторски режим самодржаца. Могло јој се, Тата ју је штитио. Гордана и ја смо и Тату и Маму много волеле и свом душом обома привржене биле. Тата је на нас две пренео свеколику своју неизмерну љубав за Маму. Надахнуто ју је уздизао и истицао нам је за пример. Кад се Мама није добро осећала па би се повукла у своју собу, сви смо троје покуњени и потиштени били. И заједно опет пресрећни били кад би Мама постала опет мила и нежна. Кад би отишла на гробље или у град једва смо чекали да нам се врати. Често ми се враћа у свест једно снежно вече кад смо Гордана и ја у очекивању да се појави упркос хладноћи, кришом од Тате, висиле на отвореном прозору наше собе да би могле да видимо што даље низ улицу. Дивне ли радости кад је угледасмо како прти снег узбрдо. У зимском капуту, округла као лопта и бескрајно драга.
Син Татине рoђаке Софике Гођевац, Ђорђе Шевић био је висок и снажан младић простосрдачне нарави. Пријатно нам је било кад је долазио. Једном ме је Иванка позвала да се нађемо у вароши а ја сусрела Ђорђа пред Коларчевим универзитетом и на његов наговор отишла с њим на поподневни концерат, мислећи да ћу стићи да се у уговорено време нађем са Иванком. Међутим, свирали су на бис, ја се лепо забављала и заборавила на Иванку. И кад сам у зло доба отишла на договорено место у Васиној улици и наивно покушала да јој објасним зашто нисам стигла на време. Иванка ме је саслушала и одједном се наљутила, хитро окренула на петама и брзим ходом отишла. Би ми много криво. Нисам могла да је сустигнем али сам отишла за њом чак до њене куће у Професорској колонији. Њена млађа сестра ми је отворила врата и мало невешто рекла да Иванка није код куће. Био је то почетак краја нашег пријатељевања. Мени је наједном дефинитивно досадило њено темпераментно понашање. Сећам се да је Целе неколико месеци потом уприличила да чамцима идемо на шпиц Аде. И кад сам чамцем на веслање пристала сплаву изненадила ме је са Иванком. А ја зачух себе како предлажем да ја примим Целета у чамац а да Гордана и Иванка иду другим чамцем. И после тога је више никад нисам видела. Целе би ми је каткада помињала јер су оне као рођаке остале у вези и виђале се при Целетовим повременим посетама Београду. Причала ми је да је Иванка „у проширеном издању“ и да само у магновењу може на њој да препозна „некадашњи сјај“. Удала се по други или трећи пут, није имала деце. Муж јој је пре годину две, тешко оболео. Нисам чула да дипломирала.
У лето 1957. године било је одлучено да нас, мене и Гоцу, Мама води на море где ћу ја моћи да учим не би ли се припремила да полажем дипломски најесен што је Маму понајвише радовало. Чика Рада нам је препоручивао да одемо у Пунат на Крку. Сећам га се ведрог и оптимистичног како нам приповеда о госпа Луци која ће нам издати собу и уступати кухињу на коришћење. Прија Катица и он су претходне године код ње летовали. Госпа Луца им је припремала одличну храну. Једино су им сметале насртљиве муве.
Уочи пута, Мама је уз одлучност да нас води испољавала и грозоморне знаке њене слабости. Сасвим је беразложно била јако узрујана. У возу је ћутала осим што би се покаткад осврнула на далека одседања на Сушаку. После две заморне ноћи и дана проведеног у претрпаном и прљавом вагону прекривеним чађу у измешаним мирисима свакојаке хране, дувана и ракије: чађави и прљави угледасмо море. Сва моја сусретања с морем се у мојим сећањима стапају уједно и утапају у прелепо плаветнило које ме чудесно узбуђује и снажно привлачи.
Преноћиле смо у „Небодеру“ на Ријеци, јер је до Пуната требало отпловити бродићем у који смо се могли укрцати тек сутрадан. Утонула у недокучиве мисли, Мама нам се чинила као ограђена зидом од пламена. Наш бродић је испловио из луке пред свитање. Памтим треперење многобројних светлости, памтим сопствени немир и нас шчућурене на палуби у прохладно јутро. Кад се разданило, Маму је сунце мало окрепило па смо и Гоца и ја живнуле. И кад је наш бродић пристао у малу луку, и настаде чудна гужва, одједном приметих да нам нема Маминог кофера. Растрчала сам се по палуби, загледала на све стране, мрцварена самопрекором што сам дозволила да кофер нестане. И кад претрчах бродић уздуж и попреко, изгубивши сваку наду, опазих Мамин елегантни жути кожни кофер прислоњен уз ограду брода, до места где су управо причвршћивали покретни мост. Свесна да ме мрски лопов из прикрајка посматра, з грабих кофер уз налет победоносне радости.
Бродић нас је одвезао до великог острва Крк, где нас је у приобалном месташцу Пунта очекивала чика Радина госпа Луца.
На пристаништу су нас упутили куда треба ићи. Корачале смо уском стазом дуж обале затона. Међ баштама, воћњацима и ливадама. Сунце је лагано залазило кад нас је на доскату дочекала озбиљна забрађена жена у црном. На приморју су се жене већма одевале у црно од главе до пете што их је чинило достојанственим и поносним. Провела нас је до наше чисте и простране собе кроз трпезарију која је била опремљена телевизором прекривеним белом чипканом тишлаферком. Већ је на први поглед падало у очи да се та одаја са два застакљена креденца, никад није користила. Све је у њој понајпре личило на музеј у коме се све блистало за око али никад није употребљавано.
Кад смо се распаковали и сместили, отишли смо у кухињу где нас је госпа Луца дочекала за столом и спремљеном хладном вечером. Била је веома гостољубива. Испричала нам је да јој муж већ деценијама печалбар у Америци и да му се нада ускоро да се врати к њој да проживе крај живота заједно. У даљем разговору нам је веома поносно рекла да јој је муж купио модерно купатило и енглески тоалет, и сасвим узгред додала да још немају воде. Сакупљају кишницу па је прокувавају. Воду нам је служила из флаше у малим чашицама. Кад схватих да нема воде из чесме, а ја много жедна била, одједном ме ухвати паника.
Те ноћи у Пунти нисам могла ока склопити. И што је ноћ више одмицала то сам се више осећала неочекивано ухваћеном у ужасној и свирепој замци. До мене у белини постељине туђег кревета, уз отворене прозоре према небу обасјаном јарком месечином, васцелу ноћ се проламало грубо и претеће њакање магараца.
Једва сам дочекала зору да се натакарим и кренем каменитим путем низбрдо до месне пумпе у чије постојање сам скоро била престала да верујем. У јутарњем полумраку затекла пуно жена и деце око мале ручне гвоздене пумпе која је бесомучно пумпана за танак млаз воде. Учини ми се као да од тог трена за мене настаје време далеко реалнијег виђења живота на мору и уопште.
Мама је била веома мирна. Није коментарисала моје жалбе нити понашање. Кад се данас враћам свему томе, схватам да се Мама свагда са завидним спокојем знала прилагодити сваком новонасталом заокрету у животу. Никада није „пуштала да је зло победи“. У Пунти се веома добро сналазила у кухињи, справљала нам маштовите и укусне обеде. Много сам волела њену салату од свежег парадајза с миришљавим зеленим маслиновим уљем. Спријатељила се са госпа Луцом уз изузетно узајамно поштовање. Не знам зашто, Гордану једва да памтим.
Госпа Луцина кућа се уздизала на затрављеном прибрежју затона. Како сам била наумила да се припремим за дипломски, већма себе памтим за малим столом на бетонираном простору испред куће где учим од свитања до сутрона. Једног дана стиже писмо од Беке да је родила сина. Зарадовала сам се што је син.
Чим смо приспеле у Београд отишла сам да видим новорођенче. Тај дан ми се враћа у живим бојама. У наставку ћу преписати шта сам написала Мишку уз честитку за рођендан.
Причињава ми изузетно задовољство да ти пишем поводом твог 46. рођендана. Још ми је у свести дан кад сам те по први пут угледала. Гоца и ја смо се тек биле вратиле с мора где нас је затекла обавест, и одмах смо сутрадан пред подне дошле у Св. Саве 32. Тата ти је био на послу. Твоја дивна колевка насред собе и ти мајушни лепојко у њој. Мама ти још веома млада. Неизрецива нежност према теби одсликава се у лепоти пресрећне мајке. Млада ти је и бака била, просто је блистала од среће и поноса. У соби пријатна хладовина. У правцу колевке се при благом поветарцу надимају дуге, прозрачне и пречисте завесе. Чаробан трен највеће среће. Много леп призор који ми се занавек урезао у свести. Праштај ако сам ти о овоме већ приповедала или писала, толико ми је пријатно да се свагда изнова присећам.
Дипломски се приближавао а ја се осећала све мање спремном. Постепено је у мени сазревала мисао да ми је потребно још 6 месеци да бих се заиста добро припремила. Целе и Тијана нису ни помишљале да одустану од полагања о том року. Веома ми је тешко падала одлука о одустајању, знала сам да сам Маму тиме жалостила. Поштовала је моју вољу, није ме кињила.
На дан кад је требало ићи на испит, из неког разлога сам кренула са Мамом у варош. У аутобусу 32 у Улици војводе Путника угледах испред нас Целета и Тијану. И кад је Целе чула да не идем на испит, одлучно се успротивила и рекла: „Имаш да идеш заједно с нама“.
Кад сам се противила рекавши да је касно јер немам ништа уз себе. Ни речник који ми је потребан за писмени део. Целе није попуштала, рекла је: „Силазим с тобом код Лондона да купимо речник, па ћемо онда право на испит“.
Постиђена Целетовом одлучношћу, импресионирана непопуштањем, и поврх свега спремношћу да ради мене можда закасни на испит, одлучих се за испит. Сишле смо код Лондона, купиле речнике (мале да стану у длан), и отишле на дипломски испит који сам тог дана положила уз много среће и очигледне благонаклоности испитне комисије са професором Маријом Стенсфилд Поповић.
Вратила сам се кући пијана од радости. Велику сам бригу и своју и посебно Мамину пребринула. Већ данас. Предстојећих 6 месеци ћу бити слободна, слободна као тица на грани. И све то благодарећи Божијој вољи да их сусретнем у аутобусу, и пре свега Целетовој незаборавној одлучности и упорности.
У амбасади, Милица и ја смо ретко виђале наше препостављене Американце, што ће рећи контролора и главног административца Помоћи. Ђура Орлић и Андра су код њих одлазили а они такорећи никад нису свраћали у нашу канцеларију. Бавећи се књиговодством и издавањем докумената за исплату, уочила сам да се Андри, његовој супрузи и оданом пријатељу који га је пратио као куца, сваке недеље исплаћује хонорар за прековремени рад. Кад сам Андру упитала да ми то појасни заобилазио је питање као киша око Крагујевца. Ал ја сам ипак прокљувила да се ради о неком материјалу који се штампа у амбасади, слаже и шаље поштом по земљи. Не сећам се више како сам тачно поступила, осим да сам изричито изјавила пред Ђуром да није право да само Андра и његови буду привилеговани, већ би требало сви локални службеници Помоћи да добију исту привилегију, и то по реду.
И успела сам да сви добију једнака права. Баш сам јуче разговарала са Верицом Иванчевић која спомену да пошто сам ја отишла у Америку, сви су радили тај хонорарни посао: и она и Баџет Барјактаревић. Би ми мило и прећутах захваљујући коме.
Капала је добра екстра парица. Радили смо увече тако да сам дуге радне дане проводила у амбасади. Нисам се осећала кривом према Андри. Сматрала сам да није било лепо што је грабио све за себе и да равноправна расподела Богу угоднија. Андра ми никад није пребацио ни на чему, није ми чак ни споменуо ништа. А био је то знатан материјални губитак за њега. Вероватно је у дубини дуће осећао да је овако било праведно.
Једном ме је Ђура питао да ли тражим момка. Рекох му да сневам о томе и да још немам никога на видику. Та мисао ме је збиља све теже притискала.
Наш шеф је био омањи растом и беле косе. Претпостављали смо да је био пред пензионисањем и уочавали да није био умешан у пословима рачуноводства. У потпуности се ослањао на Ђуру. Добар човек, мислили смо и говорили. Можда је као Јерменин пореклом осећао известан афинитет према нама. Кад је у Београд дошао Лоренс Оливије, господин и госпођа Гавур су ме водили на извођење Титуса Андроникуса. Био је то за мене велики догађај. Обожавала сам умеће Лоренс Оливјеа. Пројекцију филма Хенри V имали смо прилику да видимо у Кнез Михаиловој улици, претпостављам у сали Бритиш Каунсила, али се не сећам више тачно.
Извођење ове крваве трагедије остало ми је урезано у свести. Гледајући Лоренса Оливјеа у улози свирепог убице Титуса Андроникуса и снажно смо осећали присуство Тита који је седео у ложи управо изнад наших глава у партеру. Од онда ми у свести сјаји велики бриљант на руци коју је из мрака ложе истурио на црвени сомот балустраде.
Господин и госпођа Гавур су ме након представе одвели у кафану у коју су били обавештени да ће и Лоренс Оливије свратити. На улазу нас је један келнер дочекао са: Да ли сте ви Лоренс? Оливије је стварно дошао нешто касније али је седео доста далеко од нас.
. . . . .
Био је диван пролетњи дан, кестени тек пролистали. Много сам их волела на Булевару војводе Путника. Волела бели цвет, волела сјајни мрки кестен кад опадне и привлачи ме да га подигнем и сачувам. Леп и изузетан као да је исполитиран у радионици најфинијег намештаја. Тог дана сам чекала аутобус 32 да ме одвезе до амбасаде и стајала сама кад ме изненади крцкање сувих гранчица у парку иза мене. Истовремено се са врха узбрдице лагано помолио велики отворени аутомобил и у њему одмах препознах Тита и Јованку. У недоумици, окренух се према парку и као скамењена остадох окренута леђима према булевару све док ауто није непосредно иза мене лагано прошао удаљујући се према Мостару. Потом сам себи пребацивала што нисам имала храбрости да сачекам да дођу до мене па онда да им окренем леђа. Данас ми једино остаје да се надам да су они који су из парка пратили ауто све видели и правилно просудили.
. . . . .
Једног суморног поподнева отишла сам до Беке, не памтим којим поводом. Памтим једино да ми је пред полазак кући у присуству мужа, Бека весело показивала своје нове црне ципеле на високе потпетице. Очигледно сметнувши с ума да ја, ма колико желела, не могу и никад нећу моћи да носим такве ципеле. Очигледно очекујући да ћу се радовати њеној срећи. Збиља диван комплимент. И за дивно чудо нисам јој завидела, чак ми је било мило што је била тако весела и поносна. Можда због мужа коме је желела да угоди. Ипак сам се, посве неодређено, сневеселила и убрзо потом кренула према аутобуској станици код Лондона.
Мада се на београдским улицама под будним оком комунистичких власти и дању и ноћу могло подједнако безбедно кретати и осећати, ја сам се одувек непријатно осећала кад би ме мрак затекао саму на улици. Те вечери сам пребацивала себи што нисам раније кренула. Аутобуска станица код Лондона налазила се мало више од апотеке на углу. Стајала сам и чекала испред мрачне капије старе зграде која је зјапила отворена и претеће. Памтим да се никад тако сама и непријатно нисам осећала. Аутобус се никако није појављивао. Дуго сам га чекала и привиђало ми се како ћу се окрепити кад угледам осветљени број 32 који ће ме одвести кући. Застрашена при помисли да у мени попушта вера у срећу.
Суморни ток мисли ми се прекину неко у коме препознах новог службеника у конзулату. Американца кога сам коју недељу раније уочила с леђа међ путницима тек изашлим из Тројке-трамваја код Војне Академије, кад сам у друштву Милице Павловић хитала на посао. У магновењу се присетих да сам Милици рекла да ми се допада плава боја одела од твида испред нас. Пријатно је и меко истицала златасто риђу косу под тамно плавом француском беретком, и оптимистички се издвајала из сивила одеће која се кретала у истом правцу у измаглици јутра. Присећам се Милициног одговора: „Лако је њима“.
Непознати Американац ме ослови рекавши да ме зна из амбасаде. У исти мах осетих мирис вероватно тек попивеног жестоког пића, па с неповерењем мало одступих. Американац ми се представи, и на веома добром српском, скоро без акцента, исприча ми да ме зна зато што ме сваки дан виђа кроз прозор суседне зграде кад се пење уз степенице на часове српског језика код госпође Анђелић. Станује на Булевару војводе Путника. Не сећам се шта сам му рекла, али претпостављам да сам му казала да станујем мало више узбрдо, у улици Манастира Ваведење. Мислим да је споменуо да има веома лепе плоче и како би лепо било да неке одслушамо заједно. У том је пристигао аутобус. Била је велика гужва. Ипак се некако угурасмо али раздвојени путницима не могадосмо да наставимо разговор. Сишао је код Мостара и ја се сагох мало и кроз прозор аутобуса можда по први пут запазих мајушну сиву кућицу са два прозора према Булевару војводе Путника.
Имала сам много посла и волела да радим. На послу ми је време летело, такорећи никад нисам силазила у Снек бар који се налазио одмах до Конзуларног одељења у сутерену зграде амбасаде. И даље сам журила натраг кући на ручак. Много сам волела предах уз особит ручак који је Мама припремала са толико маште и довитљивости. Увек ме је дочекивала спремним ручком. Само се на мене чекало. Нисам више била пуна комичних прича као кад сам долазила из канцеларије из приземља. Сад сам им причала тужне приче о несрећној Милици Павловић и о мојој бици за правилну расподелу хонорарног рада. Причала им о својој глупости кад сам погрешно упамтила име Американца који ми је пришао у мраку код Лондона, и упитала Јеролимека из Конзулата за господина Хановера, и осетила Јеролимеков подсмех кад ме је исправио: „Не зове се он Хановер већ Ханахер“.
Кројачица ми је шила нову хаљину, Мама је са мном бирала крој. Показивала је много интересовања за све што ми се догађало. Осећала сам да ми је сваким делом свога бића желела срећу и да је била поносна на мене.
1 [The country was called ФНРЈ until 1963 when it switched to СФРЈ.]