Записи - Глава 19
Почетком друге јесени на универзитету [1953?], организована је екскурзија у Опатију. Уписала сам се са Целетом, Сашом, Тијаном и Иванком. Био је то за Целета и Сашу зачетак љубави за живот цео. Тијана је у Опатији упознала једног младог Швајцарца и они су важили као пар. Друштву се придружио од нас неколико година старији Пера Ћурћија. Сви смо заједно ишли у дуге шетње дивном уском стазом уз обалу. Купали се у леденој води. Пењали на оближње брдо. У шуми расцветале цикламе. На низбрдици мени би тешко, па су ме Пера и Саша, сваки с једне стране, ухватили под руку. С њима ми се чинило да летим низбрдо. Непоновљени доживљај.
У сали Кварнер хотела, Иванки је пришао елегантан Скандинавац и замолио је за игру. Видело се да јој је игра с тим господином силно годила. Била је још увек на седмом небу и на повратку у Београд. Међутим, чим ми је поверила да јој је поклонио руж за усне, знала сам колико је сати. Осетила сам као да се одједном срушила кула од карата коју сам о њеној изграђеној личности, њеној памети и префињености из чисте маште себи била саградила. Тужно ми је било њено уверење да је неодољива, претужна њена претерана радост што ју је запазио непознати странац, жалосна њена нада да ће се та веза наставити. А кад сам нешто о томе зуцнула, жестоко се наљутила. У непознавању психе људи исписала сам јој писмо покушавајући да јој објасним да то чиним из жеље да је поштедим од даљих разочарања, и да је уверим да је мој интуитивни осећај био потакнут искреним пријатељством. Писмо ми је вратила неотворено али је видно била боље воље.
Тада ми је, не само код Иванке већ и код Саше и Милета Неце, пала у очи изражена опчараност сваким и свачим што је страног порекла. Размишљала сам о нашим скученим видицима и ограниченом избору јер свакако није долазило у обзир да нам се допадне Партијац или било ко у служби режиму. У нашој околини, на Катедри за енглески језик и књижевност било је само неколико мушкараца. Поред Саше и Пере Ћурћије још и Слободан Селенић и Веселин Костић. Слободан Селенић се касније развио у угледног писца, а Веселин Костић се рано определио за универзитетску каријеру. За обојицу се говорило да су синови војних лица високог ранга, значи ван категорије. Били су лепог изгледа и одмереног привлачног понашања, али обојица повучени и стопосто посвећени сопственим амбицијама. Говорило се да је Веселин болестан и да му је већ обећано место асистента на универзитету. Као сталну пратиљу, имао је интелигентну и привлачну вереницу.
Једног тихог летњег поподнева, иза затворених шалона патила сам од честих напада жестоке кијавице. Тек много година касније схватила сам да сам највероватније била алергична. Нос би ми отекао и цурео, очи непрестано сузиле, кијала сам по десетак пута узастопно. Зачух да ме неко дозива са капије и угледах Перу Ћурћију. Био је доста старији од нас, изразито великог и кривог носа, али је важио као духовит и паметан. Изненадио ме је непозват. Још памтим како га дуго посматам кроз отворе затворених шалона, мирна као бубица јер никако нисам хтела да ме види онакву. После тога не памтим да сам га више виђала на предавањима. Умро је рано, много пре нас осталих.
Сећам се и Бранка Пејића. Доста старији од мене са другог факултета. Објављивао је песме. Мало ми се удварао уз сарказам којим је наглашавао колико је далеко и изнад мојих наивних назора. Једном ми је показао своју чланску књижицу удружења књижевника Србије. Чинило ми се да му је жеља била да ме импресионира. Није ме привлачио, бојала сам га се и слутила да је члам Партије. И он је једном дошао изненада у рано поподне. Таман кад смо се радовале што је Мама пристала да с њом одемо у биоскоп Сењак. Вероватно нисам успела да сакријем своје незадовљство што је дошао да нас спречи да одемо у биоскоп. И како никако није одлазио, на крају сам му рекла да смо се спремале да идемо и позвала га да крене с нама. Није му се гледао филм који се приказивао. Отишао је, и не памтим да са га поново сусрела.
Иванка је имала једног привлачног суседа из Професорске колоније за чије друштво бих без предомишљања прежалила и најлепши филм у биоскопу Сењак. Његово име ми је тренутно ишчилело из свести. Можда се звао Милан Јовановић, нисам сигурна. Мислим да је студирао или таман био завршио архитектуру. Једног дана сам га сусрела на Булевару војводе Путника. Позвао ме је да заједно разгледамо вајарску колонију за миљенике режима која је била у изградњи у Порти у непосредној близини манастира Ваведење. Зарадовао ме је позив, кренух за њим. Била је недеља поподне, ни живе душе на градилишту. Обилазили смо у полудовршене будуће атеље већ скривене у шуми коју нису посекли. Замишљали смо какви ће бити кад буду довршени. Била сам устрептала али сам се трудила да то ничим не покажем и пребацивала себи што не умем ништа интелигентно и забавно да кажем. Уз то сам много несигурна на ногама по гредама и неравном терену. Тог углађеног и образованог младог господина сам ускоро потом за увек изгубила из вида.
Имала сам и других пријатних сусрета којих се још увек сећам али их нећу овде помињати да им не бих приписала превелики значај. Нисам знала шта хоћу. Тата је долазио да ме отпрати кући са журки.
Са Целетове славе на Јовандан враћала сам се сама јер смо становале близу. Сећам се једне снежне ноћи. Обукла сам једне једине најлон чарапе, оклизнула се на поледици, пала и поцепала их. Ронзала сам у мраку узбрдо кад ме је сустигао станар, Американац, студент југословенске књижевности Роберт Батлер који се уселио после дужег хијатуса без прихода. Вероватно сам му сасвим искрено поверила разлог моје превелике туге јер ми је сутрадан, причинивши ми дивно изненађење и радост: преко Тате послао нови пар најлон чарапа.
Те зиме сам проводила читаве дане у факултетској библиотеци спремајући испит из средњеенглеског. Како је читаоница била незагрејна нисмо скидали зимске капуте. Ратне генерације којима сам и ја припадала у зимским су капутима преседеле многе разреде у гимназији и потом на факултету. Одједном сам кроз прозор угледала Тату на балкону и згранула се. Пошла сам му у сусрет забринута. Умирио ме је Татин посрамљен израз лица. Било му је нелагодно, правдао ми се да је на Мамин захтев дошао да провери да ли сам стварно на факултету.
Бека ме је изненада једног дана позвала да шетамо по Топчидерском брду јер има нешто важно да ми повери. Сећам се да је било сунчано и много лепо кад ми је причала да су се њени одлучили да је удају и нашли јој младожењу, дипломираног ваздухопловног инжењера, Николу Јеличића. Како га нисмо знале одраније позвала ме је да дођем те недеље, једног поподнева да ме упозна с њим.
Висок, црномањаст, опрезан. Приметила сам му недостаје део једног прста, заборавила сам ког. Убрзо потом уприличена је свадба. Бека је без поговора прихватила избор својих родитеља.
На мене је њена удаја деловала збрзано, малтене неприродно, чак помало и тужно. Мада ми то није поверила, верујем да је и Бека доживљавала по нешто од тога.
Одлучено је да се венчају у Саборној цркви. Биће колона аутомобила-таксија. Мени је одређено место у таксију са Мајкицом и деком по оцу, на крају поворке. Носила сам тек сашивен костим са широком плисираном сукњом. Сашивен од америчког штофа из Кер пакета. Сашио ми га је кројач мушких одела који је имао радионицу у једном од локала у Улици књегиње Љубице 2. Ранијих година ме је Мама водила код чувене предратне кројачице Жанке Дакучевић, која ми је сашила лепу сукњу од вуненог карираног штофа који донела Енглескиња станарка и за мене и за Гордану. Уз те џемпере Мама нам је иштрикала много лепе џемпере. Мени жут а Грдани црвен. При једној проби сукње, незгодно сам извукла ногу и по први пут потпуно ишчашила десно колено. На срећу Тата ме је довео па ми је одмах притекао у помоћ. Масирао је ишчашене кости и оне се склопише наново у колено. Осећала сам дивну благодарност коју никад нећу заборавити.
Овај догађај ме непосредно подсећа на један каснији са Зухром. Немачки овчар која је окотила мале али последње остало заглављено на пола пута и никако није могло да изађе. Кад ју је Тата видео у мукама, прибрано је извукао штене и Зухру спасао од мука а можда и угинућа. Причао ми је како му је Зухра потом дуго и благодарно лизала руку.
На дан Бекиног венчања, по повратку из цркве, гостило се и частило у стану. Међ гостима Бека би мало-мало па дошла да се макар за часак стисне уз мене на округлом пуфу у предсобљу. Разумела сам да се тешко растајала од безбрижног и срећног девојаштва што јој ето одједном прође у неповрат. Пред вече кренуше возом на свадбени пут.
У кући је становао млађи службеник Америчке амбасаде који се презивао Сингер. Танак и висок, носио је наочаре и био из Тексаса али сам му потпуно заборавила име. Тата се са њим спријатељио и једног дана ми рекао да је Сингер вољан да покуша да ме запосли у амбасади. Да бих добила запослење требало да научим да куцам на машини. Сингер је био вољан да ми позајми своју нову-новцату Оливети писаћу портабл машину како бих се увежбала. Позајмио ми је и Грег уџбеник за такозвано „слепо куцање“. Била сам стрпљива и опрезна са туђом машином па сам врло систематски и поступно приступила увежбавању те вештине. И дан-данас сам поносна што ми је пошло за руком да научим слепи метод. Ето данас и ћирилицом куцам са девет прстију, слепо и гледам у текст на монитору рачунара.
Кад је господин Сингер напуштао Београд, Тата му је са свог радног стола у спаваћој соби поклонио статуету младе Босанке коју сам веома тешко прежалила јер је била много лепа. Тата се чинио изненађеним и говорио ми да треба поклањати и оно што је најдраже. И да се никад не сме везивати за ствари. Ценила сам ову особину која је код Тате била сасвим природна. Радовао се да поклони, радовао што може збиља лепим поклоном да се одужи за шта је г. Сингер мени учинио.
Уприличен је дан кад је требало да дођем у амбасаду на пробу. Шнајдерка ми је сашила нову хаљину. У активној служби била је судија али се после рата посветила шнајдерају како би децу исхранила. Жалила се да јој слаби вид и како јој је све теже. Нисам придавала пажњу њеним невољама. Присетила сам је се тек много деценија потом кад је мене погодила иста судбина.
Мама купила нове ципеле а ја увежбавала брзину. Тог дана је била велика клизавица па до амбасаде нисам могла стићи у новим, веома тврдим и крутим плитким браон ципелама. Дошла сам до суседне зграде с намером да у уском пролазу пресвучем ципеле. Али кад сам скинула старе ципеле и извадила нове, једна ми испаде из руку и отклизну се по леду низ пролаз. Као да је и данас гледам како се котрља по џомбастом леду све даље од мог домашаја. Дрхтала сам од нервозе. Дочекала ме је једна љубазна секретарица, ставила за велику непознату машину и дала ми текст да га прекуцам. Сва сам се напрегла не би ли се снашла са канцеларијском машином и онда кренула да куцам што брже могу али сам све више грешила. А у оно време, пре компјутера, грешке се нису могле лако уклонити. Каква сам глупа била, сва сам се презнојила и у себи понављала: Пиши кући пропало, пиши кући пропало. На крају предадох секретарици ону хартију, сва очајна што сам тако лоше прошла. Куцала сам трипло спорије него код куће.
Недељу дана касније преко Тате ми је стигла порука од Сингера да Америчку амбасаду занима моја склоност за математику и рачуницу. Опет сам се глупаво упаничила и извадила гимназијске свеске са математиком коју сам увелико почела да заборављам. Кад сам по други пут отишла у амбасаду, није била испита, није било пробе. Рекоше ми само да сам примљена у рачуноводство Помоћи [International Cooperation Administration]. Добијаћу почетну плату која је мени изгледала огромна што ме је радовало.
У то време је приступ Америчкој амбасади био посве слободан. Нигде баријера, нигде контрола. Улазило се право у улазни хол зграде у Милоша Великог 50. У приземљу, с десне стране уз америчку заставу, стражарио је уредно потшишани млади маринац.
Мене су сместили слеве стране у приземљу, у пространу канциларију са три прозора који гледају на Улицу Милоша Великог. Одредили су ми писаћи сто први до врата. У канцеларији су била су још четири радна места. Од мене слеве стране, до првог прозора, седео је уштогљено вазда озбиљни господин Скрбић беле косе. Леђима окренут средњем прозору, врпољио се седи господин Барјактаревић младалачког понашања. У супротном углу канцеларије ушрех постављени писаћи сто припадао је средовечном црномањастом господину Миладиновићу са брковима. А са друге стране врата, према господину Барјактаревићу, повремено је радила његова супруга, госпођа Миладиновић.
Једнообразни писаћи столови од тамног сивог метала. Уз сваки по већ дуго употребљавана писаћа машина. Марке Ремингтон, ако ме памћење не вара. Једино је предузимљивом господину Миладиновићу пошло за руком да себи прибави електричну машину што је педесетих година била новина.
Првих дана нисам знала ко ми је претпостављени. Остали су имали шефове Американце. Преводили су са енглеског, служили се речницима. Не знам шта су преводили. У ствари никад их нисам ни питала, никад се заинтересовала.
Као и дотада и касније у животу: чекала сам да се живот мени догађа. Тек сам у Америци много година потом, схватила да млади треба сопственим трудом да одреде и утабају свој животни пут. Била сам мало бољи тактичар, али стратег никако.
Колеге су се са мном љубазно упознале и мало попричале али су убрзо заронили у свој рад и мене препустили самој себи. Открила сам да су ми све фијоке закључане и дознала да је за тим столом дотада седео мален растом и надувеног понашања, адвокат Матић, који се преселио у другу канцеларију. У почетку сам му веровала да ће чим узмогне испразнити фијоке. Потом сам лагано престала да му верујем и напослетку се одлучила да му првом згодном приликом оштро затражим да сместа испразни фијоке. И тек кад сам тако иступила, изненадивши саму себе сопственим ставом, испразнио је фијоке без поговора. Нисам тиме замарала шефицу, љубазну госођицу Калахан јер сам ваљда осећала да треба сама да се изборим са нашима.
Госпођица Калахан је била шеф Административног одељења [Helen Callahan, administrative assistant, S-9, as listed in the Foreign Service List for January of 1957]. Добијала сам повремено административне послиће и углавном се досађивала чекајући да ми прође радно време. И то ми је тешко падало. Забављало ме је да посматрам понашање мојих колега и њихове посетиоце. У канцеларију је свакичас по неко улазио. Њихов шеф је био малецки, проћелав и проседи господин Ротблум фрицкаве косе, са цвикерима без оквира [Egon G. Rothblum, ind. off. (S-1)]. Увек розе образа и савршено умивен и чист. Ваљда ми се тако чинио јер му кошуље и одела нису била стара и изношена већ нова и увек као из пуцераја. Одмах би се препознало да је странац. У поређењу, наши су се одевали скромно мада пристојно. Кадгод би господин Ротблум ушао у канцеларију врцао је од енергије, корачао брзо и и самоуверено. Док би господин Барјкатаревић видно премро, ваљда од помисли шта га сад чека. Ничем се добром од Ротблума није надао. А господину Скрбићу би се скаменио осмех на лицу и физички би се претворио у оличење своје уобичајене неприступачности. Господин Миладиновић би пошао Ротблуму у сусрет са нечим да види или прегледа, а дотле би господин Барјактаревић исправљао кравату, прсио се и карактеристично врхом језика влажио језиком усне испод великог кукастог носа.
Од првог дана сам осећала велику наклоност према господину Барјактаревићу. Био ми је смешан и помало тужан. Саосећала сам са њим, волела његову отворену природу и лежерни животни став. Поштовала сам озбиљност господина Скрбића и каткада ми га је било жао јер сам замишљала да је љут на све што му се догађа. Господин Миладиновић ме је најмање занимао. Чинило ми се да и њега и супругу једино материјална добит може заинтересовати. Нису имали деце.
Следило се двократно радно време. Радило се од 8 до 1. Једносатна пауза за ручак, па онда од 2 до 5. Ишла сам кући на ручак. Аутобусом и каткад пешке. Хитала сам гладна на Мамин брижљиво припремљен ручак и за време ручка весело им приповедала шта ми се тог јутра догађало. Присећам се да сам их савршено забављала и редовно бар једном или дваред слатко засмејала. Присећам се како су ми од смејања сузе ишле на очи кад бих им причала о господину Барјактаревићу. Како затражи значење неке речи од Скрбића, а овај се да на посао да реч још једном провери у речнику како би био сигуран да му даје тачно значење речи, на шта би му господин Барјактаревић наизглед посве немарно одговорио: „То сам и мислио“. Што би господина Скрбића редовно ражестило. Сваки пут ми сечинило од одскочи од столице.
Описивала бих им како се господин Барјактаревић наизглед престрави кад му г. Скрбић саопшти да треба да дође код Ротблума. Устне и ужурбано из џепа извлачи чешљић и у ставу више него савесно чешља проређену косу. Извлачи врат из оковратника, затеже машну док му се на лицу очитавју напори да самог себе примири и уразуми.
Повремено је у канцеларију навраћао Андра Милосављевић, ваљда неколико година старији од мене и док би он разговарао са врата са другима ја бих га посматрала. Чинило ми се да ужива кад изговара америчке идиоме и да је у свему волео да опонаша Американце. У хијерархији локалних службеника имао је високу плату и одговорност. Био је задужен за надзирање израде платног списка и вођење књига помоћи. У рачуноводству Помоћи, изнад Андре је био једино мало старији Ђура Орлић. Веома висок, у касним четрдесетим годинама можда. Најбоље је говорио по амерички, али се уопште није правио важан. Деловао је сасвим самодовољно и мене је због тога на неки начин привлачио.
Првог дана на послу, провела сам већину дана са Дором Дунђерски која је истог дана запослена. Малецка, давала је утисак лепо одгојене девојке. Дора и један младић из конзулата чије име сам била заборавила али ми се након 24 сата неочекивно поново јавило у свести: Јеролимек. Позвали су ме у Снек бар који је био одмах до конзулата. У сутерену где нас је Мама за време окупације водила код шнајдерке. Једаред, дваред сам им се придружила па престала да идем. Не зато што друштво није било пријатно већ зато што нисам умела да крадем Богу дане. Срећна што имам запослење, много сам волела да радим.
Господин Ротблум је почео и мени да даје све више послића. О једном викенду ме је упослио прековремено да куцам извештај који је припремао за амбасадора или за Вашингтон. Био је хиперактиван и редовно нас је обилазио и често питао: “Are you doing useful work?” Зазирали смо од њега мада се стално смешио.
За дан кад је требало да примим прву плату била сам тачно израчунала како ћу је целу потрошити на поклоне мојима. Памтим себе како се узрујана пењем уз степенице амбасаде до првог спрата где је била канцеларија благајна. На одмаралишту степеника стајао је Ђура Орлић са благајником Слободаном Богдановићем, и уз широки осмех ме упозорио: “Take it easy, take it easy!” Осећала сам се мало постиђеном али још увек веома срећна.
Живо памтим да је био сунчан, ванредно леп септембарски дан. А већина људи које помињем су већ дуго под земљом. Много штошта се у свету изменило а ја остарело и беле косе, неким чудом све изнова доживљавам и ове редове бележим.
На спољњем зиду зграде у Краља Милана улици, до некадање Српскоамериканске банке у малом стакленом прозорчету-излогу била је изложена браон кожна актн ташна коју сам већ дуже времена меркала за Тату. Одмах по примању плате одјурила сам да му је купим. Мами сам купила ташну а Гордани малецки али веома украсан ручни сат. Велика је то радост била.
Преостало ми је довољно новаца да купим и себи ручни сат. Мало ме је отрезнило кад сам уочила да се Тата није силно обрадовао као што сам очекивала. Откако сам се запослила био је неуобичајено мрзовољан. Мама је приметила да ми то квари расположење па је покушала да ми објасни нешто што је осећала али јој је било веома тешко да ми објасни. „Са твојим запослењем, Тата се осећа умањеним својој улози“, говорила ми је. „Молим те покушај то да разумеш“. Не, нисам разумела, али сам доживљавала помућену срећу.