Записи - Глава 18
Ослободивши се терета, с великом сам радошћу кренула у нови живот који се обасјан сунцем и пун свакојаких могућности, величанствено пружао преда мном у недоглед. Сневала сам да студирам технологију, да будем научница, срећна што ми наука најбоље иде од руке. Међутим, Тата се жестоко успротивио говорио ми да ћу завршити у некаквој смрдљивој фабрици где белог бога видети нећу. Не, то никако није за мене. Никако ми то неће дозволити. И како сам чврсто веровала да је Тата мој највећи и најмудрији пријатељ, дозволила сам му да ме приволи да упишем Филозофски факултет. И тако се напослетку придружих Целету и Тијани које су се већ од одавно биле определиле за енглески језик и књижевност. Бека је уписала француски језик и књижевност и наставила са похађањем Музичке школе.
У лето, пред почетак студија, Мама је повела мене и Гордану на десетак дана у Опатију. Тата је уплатио аранжман за пут верујући да ће Маму окрепити Абација где ју је као девојку водила мајка. Још видим асфалтирану улицу која је водила до веома пристојног хотела а плажу мало памтим. Питам се зашто. Да ли зато што је море на Северу сасвим другачије од мора Југа кога сам у детињтву заволела? Абацију памтим по хотелима а море по стази уз морску обалу. Мамино понашање ми је заокупљало све мисли. Гордана и ја смо биле жељне излазака и весеља а Мама била повучена у себе и каткада склона каткада неразумљивом филозофирању. Чинило ми се да броји дане до повратка кући. У хотелској трпезарији се присећала како је њена мама водила тетка Наталију која ју је брукала неодољивом потребом за присвајањем хотелских пешкира и пепељара. Из те исте хотелске трпезарије која је већма била такорећи празна, понела сам још једнo онеспокојавајућe сећање.
Посетила нас је живахна Софика Гођевац, Татина кузина са Ријеке коју дотле нисмо познавале. Кад је полазила, без устезања као да чини нешто најприродније, покупила је хлеб са нашег и суседног стола, ставила га у ташну и понела собом. Из имућне породице, сиротовала је тада. Мислила сам да то никако не може да оправда лоповлук.
Мама нам је ипак удовољила жељи и једне вечери нас извела на терасу хотела белог и за мене тада величанственог хотела Кварнер. Поручиле смо сладолед и онда се дале у узнемирено ишчекивање, не знам тачно чега. Засвирала је музика за игру и мени се наједном учини да сам сама себе изложила на милост било кога да пожели да ми приђе што ме много сневесели. У том нам је пришао Светозар Бркић и преставио се Мами.
Да бих се данас присетила његовог имена, из мале библиотеке мог црвеног секретера извадила сам књижицу већ сасвим пожутелих страница: Антологија савремене енглеске поезије (1900-1950), приредили Миодраг Павловић и Светозар Бркић.
Давне летње вечери у Опатији, вероватно сам му се ја прва јавила јер сам га знала као асистента на универзитету. Сео је за наш сто и упустио се у дуги разговор са мном. Постављао ми питања и слушао ме посматрајући ме благонаклоно. Памтим га црномањастог и нешто старијег од мене. Очи сјајне можда од осветљења на тераси. Веома благ и изненађујуће стрпљив. Занимала га је наивна устрептала девојка оскудна знања која се многоме од живота надала. Осврћући се уназад схватам да сам на дивној Кварнеској тераси, посве несвесно, сусрет са Светозарем Бркићем романтично доживела.
Поткрај лета Тата и Мама су позвали на вечеру Марију Стенсфилд и мужа, осниваче Катедре за енглески језик и књижевност на Београдском универзитету. Међутим, Владета Поповић је ускоро потом умро, и током мојих студија катедру је удовица Марија Стенсфилд Поповић. Пред упис сам са Беком и Ђорђем Ђуришићем по први пут обишла стару зграду Филозофског факултета, задужбину Мише Анастасијевића свом отечеству. Импресионирали су ме стари патосани подови. Осећала сам да се радујем предстојећим студијама.
Тијана је утицала на нас да упишемо Светску књижевност као други предмет. Узбуђивало ме је то. Као трећи предмет уписала сам италијански језик јер сам желела да га научим. Желела да упознам Италију.
Још се сећам дана кад сам ја упознала Целета са Сашом Черне с ким ме је нешто раније упознала Цица Петровић. Било је преподне, стојали смо у Кнез Михаиловој улици испред друге зграде нашег факултета. На месту где је данас изграђена фонтана. Саша је носио зелени полукапут од дебљег елегантног штофа. Можда из америчке помоћи, не сећам се тачно. Иако мало старији од нас и он је уписао енглески језик.
Неколико дана потом Целе ме је упознала са неколико година старијом кузином с мајчине стране, Љубом Антулом која је већ имала завршени медицински факултет. Уписала је енглески језик за разоноду. Љуба је била начитана, волела је музику и добро познавала светску и домаћу ликовну уметност. Говорила је више језика. Прозвали смо је Љуба геније. Са Љубом сам од почетка успоставила веома леп однос, базиран на разумевању и обостраним симпатијама. Међутим, Љубу смо само у ретким приликама сусретали на факултету. У нашој групи је такорећи свакодневно била Иванка Вељковић, Целетова кузина са очеве стране. Четири године старија од нас и далеко зрелија и искуснија од нас. Импоновало ми је што је играла главну улогу у једном од првих послератних југословенских филмова: „Бесмртна младост“. Једном смо тај филм гледали у биоскопу „Сењак“. Нерадо је говорила о себи, скоро никад није спомињала своје дотадање друштво. Чинило се да га није имала. Пријатељевала сам с њом. Мене, онакву отворену каква сам била привлачило је да проникнем у Иванкин резервисани став и тајанствени унутрашњи свет. Захваљујући Љуби заволела сам концерте класичне музике а Иванка ми је помогла да откријем домаћу и страну ликовну уметност. Биле су различите. Љуба је била интелектуалка, оштроумна и веома радознала, радовало ју је да искористи сваки трен како би се обогатила новим знањем. Смех јој је каткад био нервозан. Болно стидљива и повучена. Иванка је била сањалилца и академски несигурна. Мада се понашала самоуверено, била је понајпре окренута себи. Обе су патиле од префињене емотивности и биле склоне уметничком доживљавању света што је и мени лежало.
Професорка Стенсфилд Поповић је повремено држала предавања из енглеске књижевности. У великој аули пред великим бројем студената. Помагала се забелешкама исписаним на картицама и преко цвикера говорила ненадахнуто и без хумора што нам је умањивало вољу да се озбиљно заинтерсујемо. Успешније су јој биле анализе Шекспирових трагедија које смо читали и изучавали у учионицама. Вида Јанковић нам је предавала енглеску граматику, такође у малој учионици, и успевала је да већину укључи у дискусију. На италијанској катедри, предавања су била ретка и вероватно неинспирисана јер сам их потпуно заборавила. Професор Воја Ђурић нам је предавао светску књижевност и за његова веома ретка и надахнута предавања владало велико интересовање. Међутим, он је ускоро отишао на лечење у Париз и ми смо били задуго и потпуно препуштени сами себима. Једино су нам дали дуги списак писаца и наслова књига које је требало прочитати и набавити, како знамо и умемо. Наша генерација је прошла кроз гимназију и студирала на факултету у недостатку свеколиких уџбеника па и књига. Кад су ми у руке допали уџбеници у преводу са руског, толико ми је била одбојна свеприсутна доза марксизма лењинизма, да сам пресрећна била што смо силом прилика били остављени без икаквог путоказа. Мада ми је тада било тешко и мада сам се често осећала изгубљена и збуњена, касније сам Бога хвалила што сам у младалачки размишљањима сама трагала за изворима, сама учила и закључивала. Једино жалим што нисам умела боље да користим време, што се нисам усмерила у неком правцу и временом се усавршила бар у нечему. Желела сам да се посветим писању. Међутим, мањкало ми је самопоуздање па самим тим и воља. Памтим да ме је Тата храбрио говорећи да не треба имати много памети да би се постао писац. Данас се сећам тога и то ме гура да истрајем у исписивању ових мемоара. Сада сам сасвим ослобођена свих утега. Пишем ослобођена сваке амбиције да постанем писац. Гони ме нагон да истрајем у испуњењу давнашње жеље. С друге стране, срамота би ме било да оманем и поред доброг здравља свију нас и сопственог, и поред изванредних услова које у нашој кући уживам. Кад сам Љуби Антули писала да сам се одлучила да пишем мемомаре, одговорила ми је да једино не верује да ћу истрајати. Те њене речи ми дају додатни подстрек.
На факултету сам некада користила малу факултетску библиотеку енглеских издања. Позајмљивала сам књиге од родбине, познаника и пријатеља, ишла у градске библиотеке у Бритиш каунсил, у Америчку читаоницу. Највише сам волела одласке у Карнеги библиотеку, дивну зграду у класичном стилу до Техничког факултета. Требало је доћи изјутра како би се обезбедило место за цео дан. Наравно, није се смело нити јести нити пити у библиотеци. А ако би се изашло из библиотеке, изгубило би се место. У релативно малој и интимној читаоници било је много лепо. Волела сам раскошни декор у дрвету. Допадале су ми се посебне мале лампе са зеленим штитовима и приватна светлост над штивом. Волела утолико више што се читање у прелепој бибиотеци - мада је улаз био бесплатан -плаћало одрицањем и изузетном самодисциплином посвећених.
Како смо долазили у град за једно-два предавања дневно, то смо често падали у искушење да одемо у биоскоп. Ишли смо групно, каткада као опијени: Саша са Целетом и у почетку Тијана и ја. Касније се Тијана издвојила и пошла са својим друштвом. Изгледа да улазнице нису биле скупе јер је за биоскоп увек било пара. Један са другим гледали смо одличне филмове са незаборавним глумцима. Лоренс Оливје и Вивјен Ли, Марлон Брандо, Џоана Крафорд, Кетрин Хепберн, Спенсер Трејси, Хамфри Богарт, Ингрит Бергман, Де Сика, Шарл Боаје, Стујард Грејнџер, Грир Гарсон, Волтер Пиџон, да присетим само неких. Све су те приче за нас биле стварније од живота. Била је то епоха и ненадмашних филмских редитеља: Хичхок, Били Вајлдер, Годар, Трифо, све велика имена, да нам позавиди свака потоња генерација. И сви ти данас класични филмови доспевали су и до нашег биоскопа „Сењак“!
Присећам се како смо се једном групно враћали кући из биоскопа и ја одједном схватила да је сваки од нас утонувши у сопствене мисли, говорио о нечем другом. Као у Моцартовим операма.
Тата је одлучио да ме одведе на море. Чика Рада му је много говорио о Будви где нам је обезбедио смештај у пријатељевој кући. У старом граду, на домаку његовог хотела „Авала“. Национализацију приватне имовине сам сматрала привременом неправдом и мојој свести хотел „Авала“ је и даље био чика Радин.
Како тада још није била изграђена директна железничка линија од Београда-Бар, путовали смо возом до Сплита и потом бродићем до Будве. У Сплиту смо разгледали рушевине Диоклецијанове импресивне палате. На пијаци сам усхићена угледала мени свагда неодољиве лубенице. Током претходних сезона Тати би сељаци до куће довезли по десетак великих лубеница које су хлађене у склоништу. Још памтим како нам је лепо било кад би се у жарко лето вратили заморени и загрејани са Саве, и прво одспавали па онда одморни и весели сви сели за свеже постављен сто и Тата нам расекао савршено расхлађену лубеницу која је пуцкетала орошена. Као галије огромне кришке. Макако да је лубеница слатка била нисмо је никад остајале жељне. Бар до сутрадан.
У Сплиту ме је Тата одвраћао наводећи да су лубенице загрејане на сунцу. Ал‘ ја сам га мољакала и даље и напослетку ми је купио најмању. Сели смо на клупу у парку и Тата ју је расекао перорезом одбијајући чак и да је окуси. Потиштена што овом приликом не могу да је једем у сласт, дала сам му за право. Схватих тада да нешто може бити много лепо само ако се догађа у право време. Постидела сам се што сам похлепна била, што сам невољног Тату натерала да једемо у парку.
На пристаништу је пуно путника очекивало брод за Будву. Брод је неким случајем приспео управо испред нас, па сам рачунала да ће бар за нас бити места. Кад је отпочело укрцавање настала је неописива гужва. Гурали су нас са свих страна, гурала и ја, незадовољна што не напредујемо, што стојимо у месту. И у тај мах опазих да Тата пропушта све редом, и у ствари се лакта у обрнутом смеру. Запљусну ме налет незадовољства што се тако млитаво понаша уместо да се бори да обезбедимо места. Чини ми се да ми је чак пролетело кроз свест да је Тата неспособан за живот.
Кад је брод лагано испловио а ми остали на пристаништу. Разочарана и озловољена, осух паљбу, а Тата ме заузврат сасвим мирно упита: „Видиш ли ти колики сам ја? Е сад замисли на шта бих личио кад бих почео да се лактам и гурам?“
Засмејао ме је и постидео у исто време. У магновењу схватих да сам силом прилика вулгарно одгојена и позавидех му.
Будва тада још није имала луку, па се наш бродић укотвио наспрам Будве, белог градића на мору. Спустили само се у моторни чамац и довезли су нас до обале уз весело брујање малог мотора на ручну крму.
Кућа наших будванских домаћина, налазила се у уској уличици поплочаној каменом међ каменим зидовима зграда. Веома близу зидина и велике капије која се отварала на заравњени над морем. Сместили су нас на првом спрату у правоугаону просторију са три прозора према мору које је допирало до камених темеља куће. Уз један прозор био је постављен старински дурбин на троношцу. Много лепо, као у каквој причи о морепловцима. На путу до плаже, ходали смо уз морску обалу уским путељком, прво дуж велике хотелске терасе и дуж прве плаже, па кроз отвор у истуреној стени који је водио на дугу шљунковиту плажу, још и лепшу од прве. Сећам се сунца, мекоте морских боја, топлог облог шљунка, себе у води, себе из воде. Велике среће што сам на мору. Тата је на плажи наишао на господина Лазаревића који је такође довео ћерку. Не сећам се више како се звала. Чини ми се да је да ми је једном грубо држала главу испод воде па сам се нагутала.
У нашој соби смо припремали храну. Изјутра би, пре сунца, ишетали до мајушне пиљарнице скромних и веома свежих залиха и снабдели се ујутро убраним смоквама и парадајзом, и потом свратили у још мању месарницу да купимо свеже млевено месо за шницле које смо са белим луком пржили на маслиновом уљу у тигању. Сећам се како би Тата, реда ради, испрва снисходљиво упитао господина Лазаревића шта су имали за ручак а онда би великим задовољством поносом шакама показивао какве смо ми велике шницле имали.
Каткад би се на хоризонту указао неки велики брод и чини се дуго титрао на сунцу наспрам плаже. Море је било, чини се чак и питомије од албанског. Невероватно меко и топло. Ускоро ми је пала уочи група младића и која девојка у игри лоптом. Пао ми је у очи један вижљаст плави младић веома лепо извајаног лица. Од познанице сам дознала да су чланови клуба мачевалаца из Београда што ме је привукло још и више. Вероватно сам исувише зијала, тек приметила сам да и мене тај витки младић примећује. Са пријатељицом сам наговорила Тату да ме пусти једно вече на терасу хотела и ту смо се упознали. Било је то пред њихов повратак у Београд па смо се договорили да се нађемо пред Главном поштом кад се будем вратила. Радовао ме је помисао на састанак с њим и помало узбуђивао. (И јесмо, нашли смо се у Београду и како сам ја тог дана била позвана код Тијане, позвала сам да пође са мном. Није био много вољан, ипак је кренуо. Далеко од мађије на мору и њему се све морало чинити другачије, мислила сам и затварала се у себе. Неколико деценија потом читајући Мановом [Смрт] у Венецији наново ми се у свести јавио витки плавокоси мачевалац са будванске плаже.
Пред повратак из Будве, Тата и ја смо се договорили да одемо пешице до Бечића да видимо Мићину смокву о којој нам је чика Рада приповедао. Сећам се да је освануо божанствени дан. Ходам са доста лакоће асвалтираним друмом. Пролазимо поред Светог Стефана. Утамничени са Голог отока граде хотел-коцкарницу, приступ нам је забрањен. Гледамо их из далека. Колона црних силуета наспрам бљештавог мора. Замишљам их измучене и траљаве и саосећам са њима.
Памтим да сам била задивљена лепотом Милочера. Размишљам о изгнаној краљици Марији. У чаробној ували замишљам младе престолонаследнике у безбрижној игри на разнобојном песку у који ми промиче кроз прсте.
У Бечићима ме је много пријатно изненадила топла пешчана плажа. Мићину смокву нисмо нашли. Тата није дошао да је потражи као ја, помислила сам.
Много касније у животу, задивљено сам читала Итала Калвина, присећала се овог излета и завидела писцу на умећу да дочара лепоту коју сам доживела и носила у себи све ове године ал’ сам и данас немоћна да је искажем.
За нас је тих година наступио мање-више безбрижан период. Капао је новац од станара, нисмо оскудевали. Тата и ја смо се једном нашли на горњој тераси и посматрали дуги воз како тутњи преко железничког моста. И Тата ми је сугерирао да напишем песму о возу. Вероватно је њему дошло надахнуће. Замишљала сам како су му се у памети ројиле полетне мисли. Волео је да путује, много волео. Можда свестан да путовања за њега више нису изгледна, желео да сугерира мени да их можда остварим, мислила сам радосна и пуна ишчекивања.
На трећој години студија требало је да израдимо писмени семинарски рад за Катедру светске књижевности. Определила сам се да пишем о Лаву Толстоју и његовој малој књижици у којој је описао своју младост. Била сам веома обрадована кад сам сазнала да се професор Воја Ђурић привремено вратио из Париза и да је одабрао мој и још неколико радова за дискусију којој ће и сам присуствовати у великој аули Природноматематичког факултета. Присећам се да сам довела Гоцу. Кад је мој рад дошао на ред, устало је неколико студената и критиковало га из разних разлога. Мада усплахирена, нисам се осетила истински погођеном јер сам приметила да се користе јефтиним клишеима, да говоре површно и стварно немају ништа корисно да ми кажу. На крају, ме је завршном речи много изненадио и силно зарадовао професор Војислав Ђурић. Услед великог узбуђења нисам запамтила похвале, брујале су ми у ушима дивне охрабрујуће речи којих се ето уз свагда обновљено задовољство присећам целог живота: „Она уме да пише!“
Овде ћу да испишем нешто чега сам се присетила ових дана кад сам у београдској штампи прочитала о младом српском физичару, Чедомиру Петровићу који се радом и изумима прочуо у Сједињеним Државама а у Србији још никако да га приме у Друштво физичара. Тата ми је причао да му је професор Михаило Пупин једном поверио да кад се из Америке вратио у Србију славан, нико га није дочекао на београдској железничкој станици па је морао да нађе преноћиште у неком оближњем хотелу. Кад је угасио светлост, на кревет су му са таванице почеле да падају стенице, те је ту ноћ преседео на столици са отвореним кишобраном.
Један од америчких станара, не знам више који, дао је поравнати травњак за бедминтон игралиште у башти, и кад је отишао оставио нам га је уз мрежу рекете и перушке. У нашој прелепој башти, у зеленилу међ воћкама, радосно смо играли и позивали друштво. Себе смо доживљавали као у западним филмовима које смо у то време много гледали. Долазили су Целе и Саша, каткада наочити брат Љубе Антуле, диломирани инжењер и Миле Неца, студент медицине. Једном их је Целе све позвала код себе на ручак. Припремила својима изненађење и Мама је поздравила. Сећам Целетом за судопером како плаче перући судове и зариче се да ће њена кућа увек бити отворена за госте. И стварно, та жарка жеља јој је обистинила у Бечу много година потом.
У кући је тада становао амерички службеник из УСИСа. Малецни растом, господин Рајнхарт је возио огроман Бјуик. Ангажовао је дечка из суседства да му га свакодневно пере и гланца. Држао га је паркираног испред куће а ја сам кроз шалоне посматрала дечка како вредно лицка ауто. Код господина Рајнхарта је долазила једна лепушкаста такође мајушна Београђанка. Говорило се да су верени. Иначе хранио је десетак мачака, обичних уличарки које су чупале уникате персијске ћилимове које је Тата као острашћени колекционар ћилимва прибавио у свету. Кад му се Тата пожалио, одговорио је у свој својој наивности и неупућенсти: „Не брините, ја ћу вам штету платити.“
Рајнхарт се спријатељио Милетом-Нецом који се вазда мотао око њега и странаца уопште не би ли нешто ућарио. Примерице, Рајнхарт га је једном својим колима возио у Пулу на филмски фестивал. Миле-Неца је имао млађу сестру коју никад није доводио код нас. С њим се могло говорити о свему као да је другарица. Једне вечери, кад се друштво разишло после бедминтона, седео је на трави и упитао ме шта каним чинити са собом. Како смишљам да осмислим своју будућност. Упозорио ме је да је време да о томе почнем озбиљно да размишљам. Помињао је да многи његови смерају да потраже срећу у иностранству. Једног дана ме је сачекао на универзитету па смо отшетали до Калемегдана. У сумрак ме је изненадио покушајем да ме додирне. Нисам му дозволила. Поступила сам одрешито из опреза јер осетих да ме додир уноси дотле непознат немир. Миле-Неца ми није импоновао као карактер. Уз то, тог дана је носио кошуљу од светло плаве синтетике и био прилично ознојен. Много година потом до мене је допрло да је завршио медицину као и да се прочуло да је хомосексуалац. Било ми га је жао.
У пролеће, не сећам се тачно које године, факултет је организовао семинар на Бохињском језеру. Уписали смо се Целе, Саша, Тијана, Љуба и ја. Сместили су нас у планинском дому, на падини на домак дивног бохињског језера. Тамно зеленог и леденог и кроз даске чамца. Ипак смо сваког дана пливале. Ни за живу главу нисмо пропуштале купање у леденој води која нам је крепила тело и дух. Семинар је водила Моника Партриџ, професор из Енглеске. Довела је и мужа који је усхићен лепотом природе сваки дан производио бар један акварел. Предавања смо слушали пре поде а поподнева су нам била слободна. С нама је био и Вукан Ристић. Син Татиног професора свете Ристића, писца речника и преводиоца.
Вукан је био годину-две старији од мене. Добар спортиста и лепог изгледа. Светле косе и висок. Пред семинар га је напустила згодна девојка са којом је излазио неколико година. Испочетка је туговао је за девојком и непрестано певао: Do not forsake me, oh my darling! Међутим, ускоро се зближио с удатом, младом и лепушкастом асистенткињом са Љубљанског универитета. Присећам се да је с нама била и Оли Богдановић. Упознала је швајцарског дипломату Марка Боту и укључила га у наше друштво. Марко је био мали, црномањаст и неугледна изгледа, али дивно образован и пријатан. Сакупљао је плоче народних песама из целога света. Једном нас је на један дан посетила Иванка, сада удата за крупног и великог Борелија гргураве косе. Борели ми је био посебно симпатичан. Мало стидљив али реалан, изузетно радан. Поред осталог и талентован сликар. Поверио ми је да Иванка шкргуче зубима ноћу што њему није било посебно смешно.
Љуба се осећала усамљеном. Повлачила се у своју собу и на столици исправљених рамена, читала у ноћ испод голе сијалице која је на гајтану висила са таванице.
На Бохињу сам се спријатељила са две симпатичне Љубљанчанке. Једна се од њих звала Аста. Заборавила сам име друге, ваљда зато што сам се с њом мање дружила. Аста ме је позвала да је посетим код њених родитеља на путу натраг у Београд.
Како се задесило да будемо на Бохињу шеснаестог августа. Мени је стигао велики пакет из Београда и дуго писмо од Тате. Присећам се да ме је Татино писмо веома узнемирило. Мислила сам да то писмо треба да сачувам. И дуго сам га чувала, али данас не знам зашто га немам. Присећам се да ми је писао углавном о одрастању и како природа налаже усмеравање и одабир сопственог пута. Плакала сам.
Мама ми је намесила и испекла пуно колача од јабука и ораха из баште. Спаковала их је у огромну кутију и тиме ми сугерирала да их поделим са свим учесницима семинара, што сам и учинила. Наградилили су ме много лепим расположењем и прославом. Моника Партриџ ми је поклонила књигу краћих комада.
Задивљена горостасним бохињским зимзеленима, понела сам неколико садница да посадим у нашој башти. Љуба ме је одвраћала говорећи да ће се све сасушити. Ипак сам их понела и одмах засадила. Три су се примиле и израсле у огромна дрвета. Кад сам последњи пут била у Београду 2003. године није их више било да ме дочекају.
Допутовала сам у Београд са Вуканом и Марком Ботом, мало пре осталих. Марку сам обећала да му покажем град и приметила да је то Маму узнемирило. Тим пре што нисам хтела да поведем Гордану. Са Марком сам се споразумевала на француском.