Записи - Глава 17
Почетком педесетих година, Тата је покушавао да ми усмери интересовања. Позивао ме је да се придружим његовом друштву у разговорима недељом. Није му пошло за руком да ме приволи. Одговарала сам му да ме уопште не занима политика, да ме не интересује историја. Није ме нимало привлачило друштво старијих, чезнула сам за друштвом мог узраста. Мислила сам да је усвојио моје разлоге јер ме више није звао. Није ме наговарао, није покушавао да ме приволи, остављао је мени да се определим.
Присећам се да ми је можда баш у то време причао како га је једном импресионирала Катарина Пеливановић. Седели су на прелепој тераси, и у сутон је нагло освежило. Мајка је опоменула ћерке да обуку џемпере. Нису је послушале, и како је ваздух бивао све хладнији Тата се забринуо на шта му је Катарина мирно одговорила: „Ја кажем једном а онда је на њима.“
Сад помишљам да ме је можда позивао у налету оптимистичког расположења које је тих дана било захватило Београд. Престао је кад је лагано почео да увиђа да су надања била лудом радовање. А ја сам из глупости пропустила шансу која се не понавља. Можда би ме разговори старијих проћушили. Можда охрабрили и усмерили ка самообразовању. И у прави час ми помогли да почнем да схватам прождрљивост времена.
Једног хладног преподнева, Мака је присилно исељена из свог дома у Гарашаниновој 50. Кућа није била „рационално искоришћена“. Као да је и сад видим, стоји на улици, испред капије и чека да је одвезу у чика Љубину кућу. Ситне пахуљице промичу и задржавају се на рукавима црног капута. У црним рукавицама, поштапљена црним штапом са седефом на ивици дршке: стоји погурена, и тужна се Богу обраћа. Не јадикује, не оптужује, прихвата Божију вољу.
Деда је умро у тој кући уочи рата. Стекли су је заједничким радом. Изродила је петнаесторо деце од којих је само седморо преживело. Водила је велико домаћинство и у свом првобитном дому на Сави припремала и издавала обеде за дванаесторо мајстора и шегрта. Слободног времена никад није имала а за провод није никад знала.
Код Маке је живела знатно млађа сестра коју смо звали тетка Коса. Без мужа, не памтим да ли је била удовица или ју је муж напустио. Говорило се да има сина Бранка који је неосетљив према њој. Нимало налик на Маку, била је црномањасто проседа. Мака је била изузетно бела, прозирне коже и веома чиста. Тетка Коси је из уста свагда висила запаљена цигарета и пепео јој прашио хаљину што ме је одбијало од ње. Кад се једном закључала у своју собу и није излазила неколико дана, до мене је допрло да се опила. Најчешће је памтим како чита уз прозор суморног светларника у мрачној трпезарији. Уз читање, много је волела да негује цвеће у троуглу усеченом у бетонирано двориште између породичне куће и дворишне стамбене зграде. Чуда је стварала на том скученом простору. Остваривала експлозију боја и лепоте. Затворена и повучена, ником се није поверавала. Једино би нам каткада казала: „Кад Соке не буде више, ја ћу се убити.“ Држала се по страни. Верујем да ју је болело што је зависна па макар и од дивне Соке коју је обожавала. Чистила је ципеле свима у кући и Тата би се сваки пут побунио, кад би чика Чеда или чика Воја већ по навици говорио мислећи да јој чини комплимент: „Нико не уме тако добро да очисти ципеле као Коса!“
Мака се тихо уселила код чика Љубе и ускоро потом почела да се жали на бол у руци. Имала је преко осамдесет година. Нису је одвели на испитивања. Пролазили су дани. Кад би се вратила из свакодневне линге, тетка Љубица би се жестила: Опет мајци нисте мерили температуру. Мака је копнила. Једног дана су ме довели да је видим. Није више никога препознавала, у постељи сам угледала мајушну нежну девојчицу.
Кад је умрла, Тата нам је касније приповедао да је био уз њу дуго, и дуго плакао, на махове ридао. И онда се одједном сасвим смирио благодаран Господу што је напустила свет пре своје деце. Тако нам је причао и ја му веровала, али данас осећам да га отада памтим суштински измењеног. Мајку је за живота силно волео преплављен нежношћу и миљем. После смрти му је као икона зрачила из вечности. Одживела је свој век без мрље будећи у душама чисту љубав и бескрајно поштовање. Свима који су је знали, тиха и скромна, осветлила је пут ка обожењу.
Сахрањена је једног сунчаног поднева почетком септембра. Однели смо јој на гроб у башти узбран огроман букет жутих маргарета које нам је тетка Коса својевремено посадила.
Верна сестри Соки и својој речи, тетка Коса се ускоро потом одважила и са хоклицом и јаким конопцем кренула по бљузгавици у Топчидерски парк. Нађена је тек неколико дана потом.
Често их заједно призивам у свест јер их свагда заједно и памтим. Једна уз другу, утонуле у сопствене мисли, живеле су душевно веома различите животе. И сестрински се волеле и разумевале.
Тата ме је храбрио да учим стране језике. Самоуко, по пола сата дневно што тек сада чиним поткрај живота. После вечере, посећујем веб странице кад и колико стигнем. Све лакше читам немачке, шпанске и италијанске дневнике и бележим нове речи користећи одличне речнике на Интернету. Боже, каква благодет. Татина давнашња жеља ме данас бодри и ствара утисак да је и сад уз мене и помаже ми у свему што чиним.
Не могу да се присетим кад је Тата почео да пише Србинову душу. Памтим да га је први охрабрио добар пријатељ, зубни лекар др Филиповић. Цела породица Гођевац познавала је његову ординацију. Црна тетка Љубица је признавала да је много пута стизала до гвоздене дворишне капије испред приземне зраде са застакљеном верандом у цвећу у центру Београда, али не би имала три чисте да уђе. Тата је драгог доктора збиља волео и с њиме блиско пројатељевао. Сећам се како би лети набрао вешкорпу кајсија и све сам ољуштио и скувао мармеладу. Одиста радостан што ће обрадовати доктора Филиповића и његову супругу? Малени доктор Филиповић му се свагда топло захваљивао и свакипут понављао да тако велике тегле мармеладе никад није видео. И да их је Тата одабрао сразмерне себи. Верујем да није могао а да не примети Татине побраунеле прсте.
Храбрио га је и брат тетка Даниног мужа, чика Рада који нам је свима био много, много драг и Тати близак пријатељ. Његова апотека се уздизала на првом углу Сарајевске улице кад се крене од Мостара и прође поред запуштеног парка с леве стране. Ако ме памћење не вара, била је то једноспратна полукружна зграда са куполом. Апотека: Код три кључа цаклила се кроз увек беспрекорно чисте излоге и стаклена врата. У стакленим витринама биле су уредно поређане старинске тегле од порцулана и чика Рада би нам излазио у сусрет у свеже уштирканом белом мантилу, предусретљив, беспрекорно умивен и мио. Неким чудом зграда је остала поштеђена од ратног разарања те је тако брижљиво однегована привлачила поглед, као одблесак сунца на малом стаклићу у непрегледном сивилу тротуара.
У почетку је писао само повремено. Временом га је све више заокупљала потреба да од заборава сачува родољубива осећања своје младости. И у дуге године залажења у старост, кад је Србију доживљављавао понижену и згажену, с нежношћу је сневао о праведној, Христољубивој, племенитој и храброј Србији. Мислим да је желео да верује да се стиховима посвећеним Србији одужује родној земљи коју је толико волео. Осећала сам да га стихови крепе и враћају му веру да живот неће протећи узалуд. Много пута нам је на глас читао. Слушала сам га свагда занешена чистим идеалима и лепотом врлина које је описивао. Веровала му без задршке. Волела и поносила се српским пореклом.
Уз освежавајући политички поветарац сењачки „Дом културе“ претворен је у „Биоскоп Сењак“. Био је то велики догађај како за нас млађе тако и за старије генерације. Кинооператер је био Татин миљеник, млади Стева Лукановић. Тата се допадао Стевин предузимљиви дух, потреба за усавршавањем , и изражена наклоност ка углађености
У „Биоскопу Сењак“ филмови су се мењали једанут недељно. Испрва су се приказивали махом совјетски филмови, а потом су се све учесталије почели приказивати страни филмови: италијански, француски и амерички. Ова новина је унела пријатно оживљење и ведрину у нашу свакодневницу. С носталгијом се присећам сопствене радости и како је наткриљавала све остале. Увек смо седели у првом реду који је био довољно удаљен од позорнице са платном. Никога испред нас да нам заклања видик, а ноге можемо да опружимо што је поготову Тати било важно. За дивно чудо, никад нам није било тешко да добијемо карте за та места. Ваљда се још зазирало од тих места јер су била најјефтинија у биоскопима пре рата. Живо се сећам једне снежне ноћи кад смо понешене занимљивом радњом неког француског филма изашле на улицу и почеле да пртимо снег уз Миодрага Давидовића улицу. Далеко испред нас разазнала сам Целетовог Тату и Маму. Ишли су подруку и - претпостављала сам - веома ангаживано расправљали о филму. Наш Тата је ишао само у веома ретким приликама кад од многих чуо да филм заслужује да се види. А Целетов Тата је говорио да је у стању у сваком филму да изнађе по нешто што вреди видети. Мени је ово последње тада било ближе.
Не памтим да је Мама ишла с нама: са мном и Гоцом и Целетом. Биоскоп је сматрала тривијалним проводом и оштро се противила нашем одласку у биоскоп понедељником. Присећам се да сам једном, већ као студенткиња, истога дана гледала први део четирисатног филма у једном биоскопу и други део у другом биоскопу. Оштро ме је прекорела због толиког траћења времена. Поштовала сам Мамин став али сам налазила да је престрога. Међутим, никад се нисам замислила и своје време боље организовала што сам касније у животу, кад је већ било касно, много пута зажалила. Тек сам у поодмаклим годинама схватила сам да је пропуштено веома тешко надокнадити. Мама није одобравала ни читање белетристике. Опет са књижурином, говорила је. Тата свакако није делио то Мамино мишљење. Жалио се што нема библиотеку говорећи да је Мама била „непријатељ књиге“. Каткада нам објашњавао да види себе као човека од акције. Пре рата, наравно. Говорио је све више о прошлом животу и све чешће изнова приповедао давне пријатне доживљаје у прохујала времена кад је био пун енергије и бележио и по неки успех у каријери. Много је волео да се присећа и с поносом ми приповедао о сусретима у Америци са српским великанима професором Михаилом Пупином и владиком Николајем Велимировићем. Као драгу успомену чувао је примерак Пупинове књиге са посветом. Много година потом поклонио је нашем Константину али о томе ћу писати касније.
Једног лета, Тата је једну по једну офарбао све шалоне на кући. Прво их је савесно ишмирглао па онда прво премазао цинком и потом зеленом фарбом. Радио је у башти, седећи.
Био је веома савестан и истрајан. Једном је офарбао и кров и то у већ поодмаклим годинама.
Бекини су се једне године пред нашу матуру преселили из виле у стан у граду. Вила на брду (мислим у малом Симићевом сокачету изнад Господарске механе од које се успињало многим бетонским степеницима), збиља је била много лепа. За мене просто чаробна. Власница виле била је Бекина тета Анђа, дугогодишња удовица која је мени била посебно драга јер ми се чинило да независно од свега што се догађа свету и непосредној околини, тета Анђа живи посве богатим унутрашњим животом управо као и ја, и да се зато разумемо. Уз то, није пропуштала прилику да спонтану наклоност према мени испољи што је мени годило.
Памтим да су њен муж и високи и елегантни Чеда Петровић, муж старије сестре Сеје, били ортаци и власници продавнице енглеских штофова у граду. Тета Анђа је имала једну усвојеницу Бекину и моју вршњакињу, Милицу Столић, с којом смо ишли у гимназију. Милица је била жустра, талентовано је цртала и била Беки веома одана. Чујем да је таква и остала до дан-данас.
Очарана лепотом виле у стилу Fin de Siecle радовала сам се што ми се пружа прилика да у њу чешће одлазим. Око виле неговани врт са базеном и каменим путем до високе гвоздене капије. Бекина мајка коју сам звала тета Кајка и Бека су у кући носиле дуге шлафроке који су подсећали на кринолине, тако да је за мене утисак из омиљених романа из прошлог века био потпун. Вила није страдала у бомбардовању, све је било очувано. Огроман витраж на басамцима нетакнут, пресијавао се у сунцу у јарким бојама. Највише сам волела одају коју су звали „лођија“. Правоугаона и дуга, завршавала се величанственим Паладио прозором
Бека је била јединица па је тетка Кајка гледала да у раскошној вили свагда буде пуно младежи. О летњим и зимским школским распустима, у вили су каткада читаве дане проводили: рођак Радивоје Раша Живковић, пријатељичин син Пера Гута, каткад рођак Пера Неранџић – сви наших година. У вили је становала и такође с нама ишла у школу, Цица Петровић, тета Сејина млађа ћерка. Групно се ишло и на Саву. На сплав „Графичара“ на Ади Циганлији. Тетка Кајка је много волела младеж око себе, волела да њена ћерка буде центар пажње. Лепо је одевала, пратила је на часове клавира, на часове француског и енглеског, на балет. Све је то падало у очи, све одскакало од околине. Био је то потпуно нестваран начин живљења који је као да је одсликавао збивања у неким од романа које сам гутала једва разумевајући по нешто. Бекиног Тату смо ретко виђали. Једно време је био у затвору а потом дуго живео у Милану. Наставио је да се бави пословима у иностранству. Пред матуру у вилу је долазио и пар година старији Ђорђе Ђуришић, Ниџин син, много је личио на оца и мене привлачио изгледом, мада ми је било посве јасно да он мене уопште не примећује. Бека је била центар. Свесна тога, с уживањем је и вешто ту улогу играла. Присећам се да ми је говорила да свакоме даје наду, нарочито при растанцима. Подвлачила је своју интимност са мном. Као да ми удружено, односно ја кроз њу доживљавам њен свет а она много воли да га доживљава кад га мени приповеда. Сећам се себе како Беку слушам без трунке зависти или љубоморе. Све време дубоко уверена да мене нешто много лепо чека. Нисам бринула што је све још било сасвим прикривено и далеко.
Џими ме је једном пратио до виле и обилно се послужио славским колачима који су били остављени у лођији. Био је то веома леп вучјак којег је грчки дипломата Цагрис оставио код нас. Наследно или из неког разлога, уместо зуба имао је некакве безопасне кртњатке, али се то није примећивало споља. Волео је да ме прати свуда по Топчидерском брду. Једног дана је, у Миодрага Давидовића улици, жестоко је залајао што је за њега било одиста неуобичајено. Лајао је све жешће на неког старијег човека. Истина, у то време ја сам људе једва десетак година старије од мене сматрала старијим људима. Елем, што се тај човек застрашеније понашао, то је Џими више кидисао на њега, све време машући репом. Није помагало што сам човеку довикивала да Џими нема зубе и да се само игра, морала сам Џимија чврсто да држим за оковратник да би се кукавица усудила да мрдне с места. Међутим, убрзо сам на тај догађај била потпуно заборавила. И кад ми је неко време касније стигао позив на саслушање у полицијској станици општине нисам никако могла да одгонетнем разлог. Мама је кренула са мном. Нашле смо се у једном дугом ходнику у којем је седело више људи, као с коца и конопца покупљених. Чекали смо да будемо позвани код надзорника. Кад сам напокон зачула своје име и кренула, службеник је Мами рекао да она не може са мном у канцеларију.
У канцеларији ме је дочекао аутаритативан човек који ми се строго обратио. Схватила сам да сам ушавши у канцеларију имала намргођен израз лица јер сам осетила како ми се лице разведрило при спомену Џимија. Ослобођена неизвесности, отпуштено сам му исприповедала догађај о безопасном и пријатељском псу жељном игре и посве застрашеном човеку кога никаква уверавања нису могла да примире. Осећала сам да службеник са занимањем прати моју искрену причу, осећала да ми од њега не прети никаква опасност. Примећивала чак да се помало смеши. На крају ме је озбиљним гласом опоменуо да убудуће пса треба да држим на каишу, и помирљивим тоном ме отпустио објаснивши ми да сам позвана на пријаву једног генерала. Питала сам се тада, а и касније да ли је можда помишљао да ће ме тај податак додатно разонодити, или је и сам био разонођен контрастом између генералове оптужнице и моје веселе приче.
Бека ме је једног дана обавестила да тета Анђа продаје вилу Јапанцима и да се сви селе у улицу Светог Саве 32, у стан у стамбеној згради која је такође била у власништву тета Анђе. Данас помишљам да је тета Анђа по свој прилици предухитрила одузимање виле од стране неког властодршца којем је пала у очи. Пре него што су се уселили у стан у приземљу морали су добро да га изрибају. Сећам се да ми је Бека причала да су у том стану живеле две старице које никад нису прале купатило. И тако су се у град пресели Петровићи, Живковићи и тета Анђа. Осморо одраслих у три мале собе са пространим предсобљем. Велики бели клавир са репом угуран је уз прекривен кревет-отоман на којем је Бека спавала са тета Анђом. Тета Кајка и Бекин тата су – у ретким приликама кад је долазио из Италије - спавали предсобљу на кревету који би се преко дана склапао. Петровићи у преостале две мале собе. У том стану ме је по неко парче француског класичног намештаја и даље подсећало на прелепу вилу која ми је ето до данашњег дана у свести у свој својој раскоши. Као и неколико других занавек ишчезлих београдских кућа које сам заволела у раној младости.
Приближавала се велика матура. У осмом разреду су ме преместили у друго одељење јер сам много причала за време часа са Беком у клупи. Ћутке сам прихватила премештај. И постепено почела да се радујем што сам се опет придружила старом друштву, Целету и Тијани. Сместили су ме у прву клупу у којој сам седела са Биљаном Зарић. Мислила сам да је Биљана била веома интелигентна, начитана и искусна са мушкарцима. Све ми је то било интересантно. Међутим, сметало ми је што је била страсна пушачица. Прсти побраунели од цигарете, непријатан задах кад је говорила. Памтим да је једном закључила: „Ти ћеш једног дана ударити главом о зид“. Не сећам се повода. Вероватна ме је сматрала безнадежно наивном уз претерану самоувереност да сам у стању да изнађем сопствени пут, не поводећи се ни за ким.
Само једном и сасвим неочекивано, ваљда захваљујући америчкој помоћи, у школу су приспеле свеже беле кајзерице са примамљивим кришкама шунке и сира. За време одмора, у дугом школском ходнику брзо се отегао ред чак до улазних врата. Били смо бучни и веома раздрагани. Напослетку стигох на ред, срећна што још није нестало кајзерица, и таман кад сам отворила уста да загризем у меку кајзерицу, Биљана је као падобранац упала у ред и истргнула ми залогај из уста. Као да још чујем кикотање, и намах видим искежено лице. Не знам да ли њено или оваплоћено присећањем. Била сам запрепашћена у одсуству сваког разумевања за шалу. Отимачину толико неуобичајено омамљиве посластице осуђивала сам не само као ужасно неправедну већ и крајње свирепу. Тај сам Биљанин гест тек много година потом оценила као ђачки несташлук и ништа више.
Биљана је имала старију сестру, свима у школи знану као „Грофица“. Надимак јој је одговарао, мислила сам, судећи по поноситом ставу и држању на растојању. Сестре су потицале из угледне београдске породице. Деда Никола Узуновић је више пута био министар и председник владе. Једног магловитог јутра, по нашој Првој мешовитој гимназији муњевито се пронела вест да се Грофица убила у Топчидеру, прострвши се на шиновоз пред захукталим возом. Билану сам после матуре изгубила из вида, и десетак година касније дознала да је умрла негде у Калифорнији. И то је било све.
Тата је још у раној младости грдне српске стихове похранио у памети и повремено нам их изговарао. Волео је да чита на глас француске и енглеске песнике. Једно поподне ми се посебно урезало у свести. Била је зима, седимо у осунчаној кујни, јединој одаји која се зими грејала. Тата ми тихо чита Alfred de Musset-а. Слушам сам га занешена лепотом коју су ми нежни стихови дочаравају. Мами ме мисао о спокојном прихватању тајанства смрти.
Mes chers amis, quand je mourrai,
Plantez un saule au cimetiere.
J’aime son feuillage eplore,
La palleur lm’en est douce at chere,
Et son ombre sera legere
A ta terre ou je dormirai.