Записи - Глава 16
Јутрос сам разговарала телефоном са Целетом и Сашом у Бафалу пред њихов сутрашњи лет у Беч. И у том кратком разговору, подсећали смо се на млађане дане. Целе је споменула како је од мог Тате научила да је у опхођењу са људима, нарочито за разбијање леда, најбоље питати. Тата је то и мени често говорио, и ја сам његов добар савет кроз живот користила. Питала сам и питам, пажљиво слушала и слушам.
Питали су ме како напредујем са овим писањем, рекла сам им да сам догурала скоро до осамдесете странице без прореда а да сам још у гимназији. И додала да пишем све одреда, како ми шта падне на памет. На шта је Саша узвикнуо: „А шта друго?“ Нисам му одговорила да ми смета што не застанем да бележењу додам и дубину промишљања јер сам одлучила да то оставим за касније, кад изгурам до краја па почнем наново. Такође мислим да се из истог разлога не трудим довољно око углађености казивања што се надам да је могуће додатним трудом постићи.
. . . . .
Прочитала сам малочас овонедељни напис Стојана Церовића у недељнику Време. Заволела сам његове написе још у време тамновања под Слободаном Милошевићем. У потпуности сам га прихватала и саосећала са његовим виђењима која су ме редовно узбуђивала. Једном приликом сам се руковала са господином Церовићем и изразила му благодарност на извештавању из вољеног Београда. Било је то овде у Вашингтону кад ме је Лијам одвезао на један јавни скуп. Радовала сам се написима господина Церовића и у време Зорана Ђинђића и сматрала да је био објективан и логичан у приказивању стања у земљи. Уочила сам да је пребацивао Ђинђићу што је самовољно и противно Уставу укинуо мандате посланицима из Коштуницине странке али сам му замерала што је изједначавао грубе прекршаје Ђинђића са пропустима Коштунице. Откако га је Коштуница омео да постане амбасадор у Вашингтону, приметила сам да је Церовић све оштрије осуђивао Коштуницу. Откако је Коштуница успео да састави владу, обрушио се на њега свом тежином својих речитих погрда. У почетку сам била пренеражена али сам лагано схватила да Церовић у ствари помаже Коштуници колико и политичкој мисли у Србији. Наравно, ако је Коштуница мудар и лукави политичар колико бих ја волела да јесте.
Церовић пише да је Коштуници сада циљ да уклони сваки траг деловања Зорана Ђинђића и с тим се делимично слажем. Међутим, не могу никако да се сложим са тврђењем да Коштуница ради на рестаурацији озлоглашеног режима до 5 октобра, и да ће на власти бити најгори непријатељ демократије који се могу наћи у овом делу света. Хоћу да верујем да је са провокативним законом о финансијској помоћи хашким затвореницима, и драстичним кресању буџета БУ, управо хтео да изазове реакцију у којој му је и Церовић користан. Зоран Ђинђић је у многоме допринео да више од милион гласача подржава Радикале Војислава Шешеља и чињеници да Србија буде безобзирно лишена основних демократских институција. Коштуница је саставио владу и прихватио се премијерства у тренутку кад се Србија налази у тешком, готово немогућем положају. Волела бих да верујем да је од излажења у сусрет неразумним законским захтевима СРС и СПС, Коштуница у ствари очекивао јаке отпоре до којих је и дошло и који су већ изазвали да сви надлежни министри обећају одустајање од спорних потеза уз правдање да су нови закони погрешно протумачени те ће се радити на њиховом исправљању. Волела бих да верујем да Коштуница далеко боље познаје путеве демократског управљања земљом од Церовића. Но, како ценим Церовићеву памет и свесна сам да сам и неука и наивна, мислим да Церовић оштрим осуђивањем Коштунице зна да му иде на руку мада на закукуљен начин. Полажем наде у дубоко уверење да обојица на прво место стављају добробит Србије.
Приликом сусрета са Стојаном Церовићем доживела сам изузетно задовољство правећи се не познајем америчког амбасадора у Београду Ворена Цимермана који је стојао уз Стојана Церовића. Била сам сигурна да ме зна јер је дваред полагао испит из језика код мене. Светила сам му се за мучнину коју је код мене стварао током рата у Босни кад се с висине и погрдно изражавао о свим Србима ђутуре.
И Церовић и Цимерман већ одавно нису међу живима. [Stojan Cerović died March 21, 2005. Warren Zimmermann died February 3, 2004.]
. . . . .
Враћам се у време кад сам ишла у гимназију, са намером да осветлим ликове који ми израњају у сећању. Споменула сам већ да нисам у потпуности припадала друштву које је боло очи професорки која је увртела у главу да сам им ја лидер. Дружила сам се површно с њима и била позивана у њихово друштво али сам се осећала по страни, осећала да ме и они сматрају другачијом. Дружила сам се више са запостављенима и мање успешнима и према њима гајила топла осећања. Мада сам осећала да су и они сматрали да сам ја у неку руку од њих другачија. Лебдела сам дакле у златној средини и била задовољна што сам била независна.
Кад су ме преместили из одељења у којем сам седела у клупи са Беком Живковић, седела сам у клупи са Биљаном Зарић у првој клупи. Биљана је умрла млада, негде у Калифорнији. Потицала је из познате породице. Њен Деда по мајци се звао Никола Узуновић, и више пута био председник владе у раздобљу до Другог светског рата. Његова веома лепа вила на Дедињу већ је деценијама резиденција америчког амабасадора. Родитељи су јој живели растављено, отац је био лекар у Чачку. Много је пушила. Гадила сам се њених од дуванског дима пожутелих прстију и дугих ноктију. Гадила се пепела на одећи и размазаног липстика око усана. Мотала се са мушкарцима по седељкама, веома се слободно понашала и себи дозвољавала сваку слободу у полним односима. Захваћена таласом који је понео многе младе утолико пре што су им основне слободе биле ускраћиване. Почевши од слободе изражавања и избора занимања. Биљана је била веома интелигентна и далеко зрелија од мене. Ја сам била наивно утонула у литературу деветнаестог века, кажем наивно јер сам у литератури тражила оно што је мом срцу било драго. Живела сам оптимистично у свету маштања и снова и снажно жудела за срећом у великој, трајној и чистој љубави. Биљана и ја смо се каткад упуштале у дуге расправе о нашем узајамном неразумевању. Прорицала ми је да ћу једног дана ударити главом о зид. Мени је ипак годило што смо се ипак дружиле, упркос суштинским разликама.
Једног дана су у школи делили свеже земичке са шунком. Било је то у самом почетку УНРА помоћи. Дотад нешто невиђено. Чекали смо у дугим редовима просто не верујући својим очима. И у трену кад сам доспела до веома примамљиве посластице, Биљана је искочила из небуха и отела ми земичку из руке уз дивљачко кежење и силно церекање. Згранута, никако нисам могла да схватим зашто је то учинила. Зашто ју је неприличан поступак толико развеселио. Данас мислим да је можда доживела метафору онога што ми је прорицала и радовала ју је и узбуђивала савршена прилика која јој се за то указала.
Миша Пеливановић је седела у клупи испред мене и Беке. Прва комшиница у нашој улици Љубе Јовановића. Становала је у броју 5. Мајка Катарина била је рођена сестра Олге Стојадиновић, Драгишине супруге и Ратимирове мајке. Мишин отац је до рата био југословенски посланик на страни. Мислим да је пред рат био посланик у Риги. Тата га је, наравно, познавао. Не знам кад је Мишина и Љубина мајка остала удовица. Мајка и ћерке су ратне године провеле у Ћуприји и тек након рата дошле у Београд. Уселиле су се у приземље Драгишине куће. У простран стан са раскошном каменом верандом са које се широким степеницама силазило у затравњену башту под прастарим разгранатим храстовима. Та њихова веранда ми се чинила као порученом за неки филм о животима привилегованих. Све узев са положајем и баштенским окружењем, чаробна је била.
Како је кућа подигнута на великој низбрдици, то се мени ноћу чинило да је њихова романтично осветљена веранда лебдела иза високе камене ограде која је наликовала на прамац тамног џиновског брода посматран са морске површине.
Миша и старија сестра Љуба још су се у Ћуприји задевојчиле. Бесумње их је нагон за новим и значајним познанствима догнао у Београд. Одмах су почеле да позивају мушкарце из старијих разреда који су по сопственом сведочењу волели да се окупљају у њиховом елегантном дому уз звуке тек добављених плоча из иностранства. Саша Гашић је Беки много касније причао да је сваки од њих једно време био заљубљен у Мишу. Била је бистра и радознала, прчаста носа и лепушкаста, и поврх свега у сваком погледу самоуверена. Саша Гашић је био другар из разреда. Имао је много лепу плаву „пеглану“ косу која му је повремено падала преко чела. Одевао се монденски. Једини је повремено у школи носио бљештаво беле манжетне (ваљда сутрадан по неком журу) и увек скупе ципеле. Мајсторски је скијао у нашој Порти. Бавио се и веслањем и пливањем и другим спортовима. Са мном и Цицом похађао је приватне часове из математике код чика Аце, Mаминог рођака. Ту је био скроман. Kад би погрешио, узвикнуо би: „Баш сам идиот!“ Мене није примећивао а Бог му није подарио висину дa би ме могао физички да привуче. Био ми је симпатичан и изгледао ми као каква лепа лутка. Многе наше другарице су лудовале за њим. Данас је члан Академије наука. Недавно му је умрла и друга жена.
У разреду се говорило да је Марија Радуловић у била заљубљена у Сашу Гашића. Жалила сам Марета, била је увек сетна и веома самотна. Рано је остала без мајке па ју је одгајала престрога но исправна стрина која ни сама није познала много животне радости. Иза високе гвоздене капије и танковрхих јела на углу наше улице назирала се приземна вила Радуловића. Чинило ми се као да се крила од радозналих погледа. Одлазила сам код Марета да јој помажем при учењу и она ме је награђивала свесрдном наклоношћу и обилном благодарношћу. Причају ми да се срећно удала, изродила добру децу и још увек ме преко Гоце поздравља.
Сећам се себе како се после учења код Марета, пењем нашом улицом уз високи камени зид налик на лађу, па поред мале зелене гвоздене капије кроз коју се види Мишина веранда са које до мене допире тиха музика. Устрептала сам и наслућујем нешто за чим подсвесно жудим.
Једном ме је Миша позвала на Дочек Нове године. Данима сам се унапред радовало што нисам изостављена. За ту прилику сашивена ми је хаљина од шуштавог материјала жанжан боје. Па ипак нисам била ни мало самоуверена. Несигуран ход ме увек спутавао и никад ми није дозвољавао да будем самоуверена. Код Мише су се убрзо погасиле скоро све светлости, друштво се у паровима повукло у углове и завалило у наслоњачама и на удобним софама. Љубили су се обгрљени. У мени противречна осећања, не допада ми се шта видим а истовремено ми је нелагодно што сам изопштена. Тад угледах на земљи опруженог, допадљивог младића са Дедиња како ме дозива да седнем уз њега. Спонтано сам се спустила до њега и упустила се у разговор. Било ми је пријатно, много пријатно. Памтим како ме је на крају упитао да ли сам прочитала књигу Синклера Луиса: „Главна улица“, и замишљено ме посаветовао да је прочитам. Уз налет туге осетила сам да се опрашта препоручујући ми књигу која може да ми да увида у оно што нас раздваја. У младалачком бунту прихватао је напредна схватања. А ја сам још живела у свету мојих родитеља: прелепом али и потпуно нестварном. У свету вечне младости и успона који је у збиљи нашег времена био неправедно отет насиљем.
Ружицу Чоловић је тетка довела из једне веома сиромашне породице на селу. Становала је код тетке коју је опслуживала. У Порти смо чувале козе заједно. Полусеоски и сиромашки одевена, каткада неумивена, скоро увек неочешљана, али веома тиха. Помагала сам јој да се снађе у школском градиву и радовала се да јој будем од користи. Саосећала сам са њом. Било ме је много жао. Код тетке је спавала у дугом, хладном ходнику. Никад ми се није жалила, ћутке је подносила злу судбину а ја је зато поштовала, можда и волела.
У Првој мешвитој гимназији имали смо доста другова који су потицали из сиромашних породица. Неки су били активни у школским властима а за неке се сматрало да су одани режиму, било они или њихови родитељи, што је било довољно да их се пристојно клонимо. Звали су се Мића Милојковић, Мелентије Маринковић, Сава Пешић, Милош Милошевић и сваки ми израња у свести као већ израђена посебна личност.
Примећивала сам да су мени управо ти другови били наклоњени. Можда зато што се никад нисам осећала одбојно према њима, чак сам их повремено и симпатисала. Мића Милојковић ми је био најближи. Седео је у последњој клупи, у реду до мене, на дохват руке. Био је висок и плав. Кад је тата био на робији пријатељски ми је ставио до знања да се Гоца виђа са неким типом из виших разреда. Говорио ми је да се осећа као мој брат и ја сам га одиста тако и доживљавала. Покаткад би, смешећи се натуштио обрве да ме подсети да ја то чиним. Имала сам тада густе обрве и мрштила се спонтано не мислећи да може да ме наружи. Мелентије Маринковићје био веома повучен и мисаон, стављао ми је до знања да би волео да ми се приближи и мада ми је то годило, избегавала сам га јер ми је било речено да му је отац партијац. Сава Пешић је био са села, отворен, простодушан и поштен, председник разреда. Сви смо знали да можемо да рачунамо на њега. Милошевића сам се плашила, чудно ме је гледао, можда подсмешљиво. Био је изразито црн и бубуљичав. Стално је носио партизанску јакну са масним оковратником што ме је снажно одбијало од њега.
Дарко Татић, Прежа Здравковић, и Саша Гашић су показивали интересовање за Беку а мене као да нису ни примећивали што ме је тиштало. Мика Чанак, Часлав Дамјановић, Ленарчић, Љуба Костић и Јовичић живели су у својим световима. Разред их није много занимао. Био је ту и Михаиловић, звани поета, који је непрестано нервозно вибрирао стопалом. Говорило се да је заљубљен у Беку.
За дроге још нико није знао. Пушило с кришом. У ствари сви смо били пристојни. Сви смо савлађивали школски програм, послушно и без великог одушевљења и једва неког интересовања,
У Сувоборској улици, у кући до темеља порушене Кустудићеве куће који су зарасли у високи коров, становао је професор Петровић са женом пореклом Немицом и два сина, мање-више Гоциног и мог узраста. Ђорђе и млађи Бора су желели да се друже са нама и почели да долазе у нашу башту у рана поподнева кад су Тата и Мама спавали. Кад смо Гоца и ја, понешене радошћу и не слутећи ништа, усплахирено испричале Тати колико смо уживале у игри са њима, Тата нас је запрепастио отишавши из истих стопа до њихове куће да им запрети да никад више не долазе у нашу башту. И нису више никад долазили.
Мени и Гоци је у почетку било много жао, па смо потом лагано потпуно заборавиле на њих. Било је то непосредно по завршетку рата и није нам било познато да су Тата и Мама памтили како у току рата немачки официри нису избијали из њихове куће. И како је њихов отац по доласку партизана преврнуо ћурак не би ли спасао сопствену кожу. И као толики њему слични, постао најревноснија присталица и доушник режима. Прогањао је и потказивао све обележене као реакционар. И на опште задовољство, једног дана сачекан у Порти и испребијан на мртво име.
Беку је мама са Милицом Столић, недељом пре подне доводила у манастир Ваведење, па сам и ја тада почела редовно да идем. У почетку сам одлазила како бих се њима придружила. Временом сам, сасвим независно од њих, заволела предавање молитви и Богу недељом.
. . . . .
Прекинула сам са писањем у априлу, кад су отпочели баштенски радови, и ево настављам пошто су завршени. Зашли смо у децембар. Радујем се што сам се вратила писању. У име Бога, у добром здрављу.
Прошли месеци су обележени пожаром код Јелене и Ненада у стану, у ноћи уочи Николиног рођендана [July 20, 2004]. Ана је претрпела стравичне опекотине. Лекари сумњају да ће преживети. Операције следе једна за другом. Не могу да јој спасу прсте на ногама. Чидесном снагом, то дете је све то издржало. И сад је код куће. Свакодневно је воде на рехабилитацију. Гоца се жали што никако нема приметних промена. Ненад је на штакама, сломио кост у стопалу. Растко вози Гоцу и Јелену у болницу.
Гоци су недавно испале новине из руку и потом није била у стању да проговори. Муцала. Прошло јој је, али не одмах. Сви заплашени. Установљен повишен притисак и висок холестерол. Каже ми јуче преко телефона да сад треба да јој прерачунају однос позитивног и негативног холестерола. У потреби за душевним миром свакодневно одлази до манастира и упали свећу. Обрадовала ме је јер излази из куће и хода што је потребно за здравији живот, како физичи тако и психички.
Ану су у манастиру Ваведење крстили 25. новембра. Дивна слика са крштења, стигла нам је електронски већ сутрадан. Наш вољени манастир нам је још увек у жижи живота.
. . . . .
Волела сам скроман олтар у злату, окружен дивном белином високих зидова који су, чинило ми се, били обасјани небеском светлошћу. Душа ми је треперила при небеској светлости која је продирала кроз високе прозоре и обасјавало унутрашњост манастира. По који би се сунчев зрак спуштао косо да додирне беспрекорно чист и углачан под од мрамора.
Много сам волела тадањи изглед унутрашњости манастира које су вредне калуђерице одржавале беспрекорно чистим и блиставим. Можда ми се зато није допао живопис. Као да ме је непријатно ошинуо осећајем приземости, много година потом.
Волела сам складно и тихо појање калуђерица. Криле су се иза заклона. У манастиру су се ретко дале видети. На крају литургије би брзо, нечујним ходом промакле. Све су носиле једнаке црне мантије и камилавке. А међ њима се веома усправним држањем, испоштеним цртама и унутарњим миром којим је зрачила, издвајала старица игуманија која је у Београд избегла из царске Русије. Шапутало се да је племићког порекла.
Волела сам и поштовала старог свештеника који је службу служио најчешће сам а каткад би му припомагали гостујући млади ђакони. Причешћивао нас је и нафору делио. и потом проповед држао. Запамтила сам ове његове речи које је често понављао: „Стрпљење и трпљење“.
У ратним и послератним временима, у манастир је долазило веома мало света. На прсте су се могли избројати. Властодржци су попреко гледали на људе који су долазили у цркву. Па се већини увукао страх у душе. Уз то, било је доста и оних који су се поносно дичили одсуством вере.
Уз неколико верника, у манастир је редовно долазила једна старија госпођа, удова генерала Димитријевића. Мало погурена, погледом већма упртим у земљу, у потпуној црнини. Носила је собом неутешну жалост за сином којег је трагично изгубила при самом крају Другог светског рата. Уман младић, као и толики тек стасали млади људи, регрутовале су га нове власти и послале на Сремски фронт. Био је то паклени план новодошлица да са сцене уклоне „буржујску децу“. Верујем да су се бојали и потомака. Покупили су неискусне дечаке и без икакве обуке их слали на немачку одступницу, са планом и надом да ће сви изгинути. На Сењаку се дуго потом причало како се млади Димитријевић изненада почео да превија у ужасним боловима. Војне старешине му нису веровале. Злурадо су га оптуживали за симулирање. Умирао је пред њиховим очима и превијао на поду у најстрашнијим мукама. Идеологизоване старешине ништа није могло да разувери. Можда нису поверовали ни кад је посмртно установљено да несрећном младом Димитријевићу пукло слепо црево.
. . . . .
Драгишина супруга, Олга, још од пре рата активан симпатизер комуниста уз сина Ратимира, вајара по струци и члана Партије, организовала је „конференције“ на травњаку под високим дрвећем у башти њене и Драгишине велике куће. Поређала би столице на расклапање и с изразом надмоћности самоуверено поздрављала комшије са другови и другарице. Знало се да води строгу евиденцију о понашању присутних, о свакој изговореној речи, сваком покрету, као и о онима који би се оглушили о њену директиву, односно директиву власти. Увек у страху да не изгубимо кров над главом, Тата је једном успео да наговори Маму да оде на Олгину „конференцију“ и ја сам пошла са њом. Драгише није било. Шапутало се да он никад не долази на женине активности, да није комуниста. Као што није ни њихов млађи син.
Мама је седела и сконцентрисано пратила шта се догађа. Ни са ким није ступала у разговор. Била је изопштена и морала се осећати непријатно. Али је, сигурна сам, била одлучна да издржи радознале погледе и Олгина настојања да је увуче у било какву акцију. Програма се више не сећам. Мислим да је Олга Стојадиновић прва одржала говор о херојима Народноослободилачке борбе. Вероватно је, као што је тада било уобичајено, сваки параграф завршавала са: „Јел’ тако другови и другарице“, и не би се задовољавала док не би добила гласно изговорену потврду или бар наклон сваког присутног. Сигурна сам да Мамин ледени отпор није била у стању да савлада ма колико се упињала.
Потом је хрома госпођица Живанчевић, стидљива ћерка предратног полицајца, лукавог доушника и председника улице, мада већ давно зашла у зреле године никад не напустивши младалачке манире и осмех, слабашним и од превеликог узбуђења дрхтавим гласом дала је израза својој сопственој тузи у отпеваној песми о гробу погинулог партизана: А на врх планине, застава се вије … и покупила буран аплауз.