Записи - Глава 15
Овогодишња зима ме подсећа на јаке зиме из младости. При једносатном ходању доњом терасом дуж потока, уживала сам удишући свежину недирнутог снега и леда свуд унаоколо. Загледаној у руменило неба кроз оголело грање свагда волим да призивам у сећање давне зимске призоре у веома стрмој улици према вољеној кући на врх брда.
. . . . .
Наша кућа је дуго за мене била васколики свет. Волела сам је, волела родитеље и млађу сестрицу, волела живот у кући, волела лепоту у њој и окружењу. Истина, живела сам у блаженом незнању, занешена чедним осећањима љубави, радозналости и доброте. У окраћале зимске дане, чинило ми се да наша кућа поносно и постојано одолева студени као и сваком могућем злу.
Понајвише сам волела кад сам у нашој улици остајала сама на снегу и хладноћи. Пошто су се сви санкаши разишли кућама и све утонуло у мрак. У ноћи сам се вазда осећала ближе тајанству сопственог постојања, спрези сопствене душе и царства небеско.
. . . . .
Мила госпођа Милчић, супруга предратног дипломате и Татиног колеге, била је посебно одана Мами. Њихово је пријатељство било засновано на чистом међусобном поштовању и наклоности. Рођена Рускиња, говорила је српски са лаким нагласком. Разумела је Маму и ценила њене врлине. Нису се често виђале али су обе доживотно остале дубоко привржене једна другој. Дирнуло ме је кад ми је Гордана приповедала да је Мама плакала на вест о смрти госпође Милчић, пошто је већ годинама била потпуно престала да испољава емоције.
Госпођа Марица би покаткад Мами помагала у кући, како је Мама волела да каже, у „грундлих“ сезонском сређивању соба. Питала би Маму: „Госпођа, имате шућајно једна крпица.“ Дуго година је живела у Србији а никад није успела да научи правилно да говори. Свикла на ћутњу, мало речи јој је било довољно. Али је никад нисам чула да употреби мађарску реч као поштапалицу. Мислим да није била свесна да не говори правилно. Сви смо је поштовали и никоме од нас никад није на памет падало да јој се подсмевамо. У добром расположењу, Гоца и ја и дан-дањи покаткад с милоштом изговоримо (пре ће бити испишемо у нашем дописивању преко океана) „шућајно“, и волимо кад нам драги лик вредне госпође Марице сене кроз свест.
Тата је свакодневно одлазио на Сењачку пијацу и тамо се сусретао с комшијама. Увек би застао да поразговара са познатима. И често се тужан враћао кући са по којом причом коју би завршавао са: јадник или јадница. Мене је то љутило. Дуго сам му на томе ћутке замерала. Све док се једног дана нисам ражестила и планула да нема права с такве висине да суди о људима. Није се бранио, није покушавао да ми разјасни, ћутао је. Препустио је времену да учини своје. И наравно, казало ми се само.
Једном се вратио с пијаце сав озарен и приповедао нам о једној веома „паметној“ сељанци код које је пазарио: „Рекла ми је да воли са мном да поразговара јер се одмах види да сам господин човек.“
Лагано се и све више повлачио у прошлост. Верујем да је био свестан да се понавља али није могао да одоли потреби за окрепљењем. Потреби да бар у сећањима и мислима изнова доживљава активан живот који је толико волео. Приповедао нам је с узбуђењем о својим настојањима и пројектима у млађаним данима у струци. Све се сводило на жељу да помогне Србији. Доживљавао је ту жељу као дужност и идеју водиљу током свеколиког службовања на страни, па и кад је живео скрајнут. Жалио се једино што су се његова настојања често разбијала о неразумевање најближе околине.
Нама двема никад ниједан ни други нису отворено говорили личном пропадању. Тата нам је најчешће приповедао о срећном детињству, о срећној младости и полетним годинама у каријери. Мама је била већма затворена, али смо ми знале да је за разлику од Тате, увек сасвим реално памтила прошлост и расуђивала о садашњости. Свагда се и она превасходно руководила осећајем за дужност. У свом понашању и међуљудском опхођењу сачували су часне ставове и углађено понашање које су стекли у годинама свог уздизања и благостања. Код Гоце и мене су тиме потхрањивали илузију да се једва шта уистину променило, да наша породица припада, и за увек ће припадати елити српског друштва. И нас је то уверење испуњавало не малим поносом.
Тара је одлазио у град и виђао се са пријатељима. Недељом преподне су пријатељи долазили њему. Редован гост нам је био Никола Ђуришић, адвокат. Вратио се из немачког заробљеништва, жена му је погинула у бомбардовању Београда. Живео је код рођака, читао је много и стално и редовно посећивао пријатеље у одређене дане. Четвртком поподне је са Татом одлазио код господина Дошена,
Гоца и ја смо одрастале у свету који је Tата стварао, обликовао, усмеравао. Каткад посве у супротности са стварним околностима. У дугим зимским поподневима, окупљени и омањој соби која је некад служила као дечија соба а потом била преправљена у кујну, Tата нам је веома живописно приповедао о небројеним могућностима за самоостварење у великом свету. О својим најранијим сновима да оде у Америку и тамо се снађе ослањајући се на сопствене снаге. Причао нам причу у наставцима о дечаку који се кришом шверцовао бродом преко океана. И ми смо у тој причи много уживале и стално га молиле да нам је настави.
Мама је се вешто сналазила у припреми ручка. Маштовито је импровизирала са оним што је имала ма располагању и Тата је Маму већма хвалио. Указивао нам на Мамине врлине и уздизао нам је за пример. И ми смо све то у Мами виделе и волеле: уредност, логичност, разумност, вредноћу, систематичност, устаљеност, креативност, сналажљивост, штедљивост, чуварност, умереност, храброст, стаменост и достојанственост. Говорио нам је да при јелу треба да се угледамо на Маму која је збиља веома елегантно јела. Кад смо, угледајући се на Тату јеле са великим апетитом и слатко и брзо, говорио нам је да он треба да нам служи за пример како не треба јести.
У страху да ће јој понестати хлеба, Гоца би покаткад крила комадиће хлеба испод обода свог тањира. Тата је све примећивао и учио нас да не будемо халапљиве јер је то врло ружно уочити код женског света. Усмерио би нам пажњу према прозору узвиком: „Види, види птица!“, и брзо покупио сакупљени хлеб од испод Гоциног тањира што би Гоцу грдно растужило. Редовно би се горко заплакала али хлеб не би натраг добила.
Мама је имала смисла за лепо и господствено што се одражавало у њеном ставу, држању, начину одевања, начину размишљања. Ми смо то увиђале и осећале да је Тата све то много волео код Маме.
Како је Мама све чешће после ручка одлазила у постељу и жалила на премореност и главобољу, ја сам живела у све већем страху да ћемо је изгубити, да ће нам умрети. Сваке вечери сам се очитавши Оче наш, усрдно Богу молила да нам је сачува у животу.
Мамини живци су изгледа неумитно попуштали и једног дана је доживела нервни слом. Плакала је, јецала, врискала. Тата ју је смиривао али би изнова започињало. Све се за нас две догађало иза затворених врата од спаваће собе. И трајало је, чинило ми се, данима. Тата је довео лекара који је из спаваће собе изашао веома суморан. Маму је обилазила и стрина Јелица. Чула сам је како je Тати говорила: „Јадна деца, jадна деца“, али нисам знала о чему се управо ради.
Мама је захваљујући Татиној љубави и брижљивој нези напослетку почела лагано да се опоравља и нас две све чешће да пушта к себи у собу. Тата јој је једног дана довео Меланију Бугариновић коју је случајно срео на Булевару војводе Путника и испричао јој шта се с Мамом догађа. Славна певачица је познавала Маму у младости и било јој је познато да је Мама школовала глас па је дошла да је обиђе. Још је видим како седи на Мамином кревету мени леђима окренута. Понудила је Мами сезонске улазнице за оперска извођења у Народном позоришту. Два места која су на стално за њу била резервисана. И тиме Маму збиља обрадовала и окрепила. И тако сам ја са Мамом целе те сезоне ишла у оперу започевши са „Тоском“ којом сам била просто усхићена. Колико извођењем толико и самим позориштем. Као да и у овом трену са балкона гледам златни медаљон Кнеза Михаила. Допала ми се ова за мене прва опера тим више што је Мама из ње одраније певала неке арије. Сећам се да ми се у одушевљењу чинило да данима ту оперу слушам у себи.
Премилом Господу хвала, Мама се вратила животу али у ствари никад више није била она иста. До краја живота је у навратима била подложна депресији и мало чудном повезивању мисли. Тада би, себи да помогне, одлазила на гроб својих родитеља да нам се смиренија врати кући.
. . . . .
Тата је у најтежим часовима налазио окрепљења у подсећању на моралну чврстину Гођеваца која је чинила суштину његовог идентитета. Био је веома поносан на углед породице Гођевац који је стекла пословним поштењем и исправношћу према радницима које је запошљавала.
Само је у ретким тренуцима себи дозвољавао да призна да га исцрпљује материјална беда и тишти безизлазност. Добро се сећам дана кад ме је позвао да видим да му је прогледало колено на једином преосталом оделу које је стално носио. Рекао ми је да ни од куда не види могућност да себи добави ново па ме пита могу ли уопште себи да представим како то на њега делује.
Четвртком поподне Ниџа и Тата су одлазили код господина Дошена, предратног посланика у Скупштини. Морали су се много пута осећати сувишним, вечни посматрачи из прикрајка, лишени сваке личне перспективе и без кривице прогањани. Господина Дошена је издржавала супруга Немица давањем часова из немачког језика. Болешљивог мужа је много волела и нежно пазила, негујући топло гостопримство за све мужевљеве пријатеље који су још дуго наставили да се окупљају у њеном много лепо одржаваном дому и после смрти њеног мужа.
Читава једна полетна и професионално успешна генерација, била је доживотно скрајнута. Кад мислим на та окрутна времена у покушају да се уживим у њихова тадања стања, не сећам се изузетака, чини ми се да је без разлике, све угледне и способне људе из Татиног окружења до рата, задесила иста зла судбина и помишљам да их је страдање у заједништву можда и одржавало. Татин професор Света Ристић и комшија Живојин Симић који су каткад долазили недељом пре подне, посветили су се раду на састављању великих енглеско српских речника. Већ сам спомињала Татјаниног оца, Владету Вуксановића који је заокупљен радом стизао само покаткад да дође. Неки су таворили на Техничком универзитету под сталном контролом и тортуром необразованих и загрижених партијских доушника. Иво Андрић се приклонио режиму да сачува приватност и даљу могућност бављења књижевношћу. Од свих најведрији био је диван чика Рада, апотекар из Сарјевске улице коме је можда највише бесправно одузето, почевши са хотелом „Авала“ у Будви па редом. Предузимљиво је себи градио малецки стан на тавану зграде у којој се налазила апотека и одистински се радовао том најновијем подухвату.
. . . . .
Тата нам је често приповедао о свом службовању у Америци где је страсно заволео амерички стваралачки дух и могућности за усавршавање, пробијање и напредак у ослањању на сопствене снаге и напоре. Приповедао нам са пијететом о својим сусретима са Михаилом Пупином и владиком Николајем Велимировићем који су му били наклоњени. Можда им се допадало оно чему је Тата свом душом тежио кад је себе доживљавао као човека од акције. Приповедао нам и како се враћао у Србију носећи замисли које су се могле остварити за добробит Србије и жалио што му браћа нису имала шире видике.
Пишем чега се сећам мада се не осећам дораслом да прикажем и обухватим оно што прохујала времена заслужују. Каткада се осетим охрабреном кад ми се причини да истрајност уроди плодом. Кад несигурност превлада, сетим се Татиног храбрења. Желео је да се посветим писању. Говорио ми је да за писање не треба бити много паметан, и да је паметнима у ствари много тешко да пишу. Временом сам то разумела и увидела да је писање као и сваки други рад. Мора се много желети и волети, и поврх свега мора се бити истрајан.
Волео је да призива у сећање светли лик своје старамајке (мајчине мајке) коју је силно волео откад је у њеном крилу срећно дете био и слушао народне и песме и бајке и сањао о доброј Равијојли вили и тужној смрти Југовића мајке.
Била је невероватно жива духом, на изуст му је преносила народну поезију. И милозвучно му певала народне песме, али је можда више од свега волела чипку да везе дајући маха сопственој машти и стваралачком нагону.
Описивао ми је застакљену веранду где је своју старамајку најчешће затицао. Сећаo се пода од цигље који се обасјан сунцем блистао чист, и расцветаног цвећа у саксијама. Старамајка му приповеда да је код комшинице видела нестварно лепу чипку и како је одушевљена целе ноћи будна сневала како ће кад сване и сама покушати такву да оствари.
Бринуо је за мене у далекој Америци, кад остарим и можда будем мало покретна. Говорио ми је да морам наћи нешто што ће ме одржавати, нешто што ће ми уточиште бити.
Баба Ленка Орељ
Мама ми је причала о својој веома предузимљивој баки по мајци која је била Личанка пореклом, живела у Банату, успешно управљала Салашем и свирала виолину.
. . . . .
Константин ми је добавио софтвер са ћирилицом и скупоцену столицу прикладну за рад на рачунару. Много лепо и дискретно охрабрење од њега за исписивање ових записа. Бог ми је подарио веома дугу и богату животну причу, на мени је да ли ћу уз све то да уложим и мало сопственог труда или ћу оманути.
. . . . .
Можда би требало да поменем мајстор Драгог из Сењачке улице који је Тату повремено посећивао. Мислим да је по занату био водоинсталатер али колико памтим није био богзнакакв мајстор. Можда грешим душу јер ствари су код нас у дугим ратним и поратним годинама дотрајавале, а било је немогуће замењивати их новим. Није било ни нових делова, па су се мајстор Алекса и мајстор Драги довијали како су знали и умели и најчеће крпицама успевали да само привремено отклоне неминовну катастрофу која је све нас сустизала у сваком погледу. Осећала сам да је мајстор Драгом ласкало што је Тата волео са њим да разговара, што су Тату занимала његова политичка разлагања.
Не знам о чему су разговарали. Тата га је примао као да је један од малобројних блиских пријатеља. Увек би га послужио ракијицом и потом му скувао кафицу. Од дискусија једино памтим да је мајстор Драги био одушевљен америчким председником Никсоном за кога је говорио да је „мишомор за комунисте“. Мајстор Драги се Тати једном пожалио да му је старија ћерка из нервозе ишчупала, не сећам се више да ли обрве или трепавице, али памтим да је очајавао што се из нервозе унаказала.
После Цагриса су се код нас као станарке смењивале чиновнице Холандске па Британске амбасаде. Обе су у нашој горњој кујни припремале себи доручак а становале доле, у доњој трпезарији. Преживљавало се некако.
Онда се у кућу уселио страни дипломата вишег ранга: амерички конзул. И бар мени се чинило да смо сви аванзовали у виши ранг. Да су настала боља времена.
Још увек сам слабо разумевала шта се догађа у мени, и још мање шта се збива у земљи и ширем свету. Знам само да сам снажно осећала да живот који живимо није ни налик на живот „пре рата“ кад је Тата био у активној служби. Силно сам желела да се то време врати и веровала да хоће. Веровала у срећан исход после невоља и тегобних искушења, срећан исход као што то обично у бајкама бива.
Амерички конзул је унајмио једну госпођу да га послужује а Мама се прихватила обавезе да њен рад надгледа и била веома ревносна у том послу, што је у Гордани и мени побудило осећања налик на љубомору. Посебно кад је Мама од одела које конзул није више хтео да носи, себи сашила веома лепу лизезу са плумп рукавима од светлоплавог seersucker материјала. Привлачила ме је свежина тог страног материјала, сасвим различитог од мени познатих тканина на мушкарцима. Чини ми се да сам тада можда по први пут почела да наслућујем о осећањима жена према мушкарцима. Амерички конзул је био нежења, средњих година. Кад га се сада присетим, уочавам да му је црна коса била офарбана. Под утицајем љубоморних слутњи, упоређивала сам га са Татом, и изгледао ми као некаква блохава „стрина“ наспрам Тате горостасног и вирилног мушкарца. Једном нас је конзул возио на Авалу. Успут му је Тата ласкао на елегантном ауту. Седећи на отрцаном задњем седишту, стиснута у рупчаги између Маме и Гоце, мислила сам како се та „елегантна“ крнтија савршено подудара са власником.
И тада ми се по први пут јавила мисао да нам се ствари и људи не причањавају нити онаквима какве јесу нити сваком подједнако. Током тога за мене веома суморног излета, чинило ми се да сам конзулов дотрајали „елегантан“ ауто почела да повезујем са временом „пре рата“ које је тог дана у мојој свести по први пут почело да губи сјај. Гланц.