Записи - Глава 14
У петом разреду, премештена сам у друго од два одељења петог разреда. Тако сам се раздвојена од Целета и Тијане, нашла сам се у новом окружењу. Овде су биле Олга Живковић, Милица Столић, Цица Петровић, Саша Гашић, Дарко Татић, Прежа Здравковић, Мића Милојковић. Миша Пеливаовић, Татјана Голдштајн, Љуба Костић, Миле Јовичић, Нада Марјановић. Неки нису више међ живима, о некима повремено чујем од Гоце. Једино сам са Олгом Бебом Живковић остала у вези. Исписујем ова имена, и у свести ми искрсавају живи ликови као да их видим. Другима сам имена поборавила али их се добро сећам. Било нас је тридесетак. Нисам тражила да ме врате у старо одељење, као што ни две године касније нисам тражила да ме врате у дотадање одељење. Повиновала сам се одлуци школске управе, орна за промену и на нова дружења.
Бебу Живковић сам запазила још у Трећој женској гимназији. Издвајала се лепим понашањем, однегованошћу и квалитетним одевањем. Мама ју је доводила и одводила из школе што ју је такође издвајало од осталих. Уз њу је увек била надарена и помало рогобатна Милица Столић, посвојче тета Анђе у чијој су вили на брду живеле. Цица Петровић је била ћерка најстарије сестре Бебине мајке Кајке, Сеје Петровић. И она је са родитељима и старијом сестром Рушком становала у тета Анђиној вили.
На мене су све три нове другарице из виле у зеленилу брда изнад Господарске механе, деловале скоро волшебно нетакнуте последицама тегобних времена која су све нас снашла. Чинило ми се да долазе право из бајног времена од „пре рата“. Из неповратног времена о којем сам ја вазда романтично размишљала, за којим сам каткада туговала тим пре што сам га у машти обликовала више из носталгичног приповедања него по сећању. Чинило ми се да долазе из времена кад се водило рачуна о лепом понашању, лепом одевању и живело се безбрижно у изобиљу. Бебин деда-ујка, адвокат Никола-Ниџа Ћуришић такође је живео у истој вили и код нас долазио сваке недеље пре подне кад се код Тате окупљало по неколико пријатеља. Ниџа је у нашој кући био сталан гост. Недеља се није могла замислити без њега, осим кад је падала киша јер је штедео ципеле.
Потакнуте ујкиним утицајем, жеља за дружењем је била обострана. Како сам сматрала да је Беба офуцани надимак, звала сам је Бека и тако је остало до дан-дањи. Тета Анђина вила ме је опчињавала. Била је то најлепша кућа у коју сам икад ушла. Лепшу и складнију ни данас не могу да замислим. Поштеђена од бомбардовања и савршено одржавана. У француском стилу Fins de Siecle , са гипсаним украсима на високим таваницама и зидовима, украсне металне дршке на вратима и у истом стилу украсни метални прекривачи за радиаторе. Сваки детаљ је био изванредно израђен. Високи витраж на прелепим степеницама од тамног дрвета. Застакљена елегантна лођија, пространа парк-башта са базеном. И поврх свега тога, тета Кајка (Бекина мајка) и Бека су у кући носиле дуге шарене шлафроке од цица, налик на тоалете из костимираних филмова које смо тек касније гледали у Београду.
У школи смо седеле у последњој клупи. Зими се учионица веома слабо грејала. Послужитељ је прашњавим лигнитом једва одржавао ватру у малој чађавој пећи у предњем углу поред катедре. Седело се у капутима. Мама ми је дала да носим њен једини зимски капут од светлог твида. За мене се није могао добавити нови зимски капут. Бека је ишла на часове клавира у музичкој школи „Станковић“. У вили је свирала на великом белом клавиру са дугим репом. Тета Анђа је била пре рата била веома богата жена. Муж јој се бавио продајом енглеских штофова на велико. У вези с њим помињано је лажно банкротство, ако сам добро упамтила. Бека је ишла и на часове балета и француског језика код једне госпође у Влајковићевој улици код које је учила и енглески. Мама ју је свуда водила. Била је веома савесна, јурила је са једног часа на други и све задатке свршавала на време. Док је код мене много тога ишло стихијски и са пропустима. Сећам се дана кад сам одједном уз осећај велике нелагоде, приметила да сам у школу дошла са надланицама до лаката замрљаним баштенским блатом од јуче. А много сам волела и ценила однегованост, уредност и лепе манире. И управо то ми се допадало код Беке. Целе се у то време зближила са Татјаном. Постале су најбоље другарице – како се у школи тада говорило.
Са мушкарцима из разреда, дружиле смо се на равној нози и ниједан нас није посебно привлачио. У клупи смо често причале и сањариле о старијим мушкарцима: о будућности која је још била далека и посве узбудљива.
Тих година сам страсно читала и присно доживљавала прочитано. Жудела сам да проникнем у тајне живота одраслих и мада сам у лектири наилазила на свет сасвим другачији од живота око мене, за мене није био ништа мање стваран. Тата ми је много хвалио „Рат и мир”, па сам ту књигу добавила и са великим уживањем је читала маштајући о принцу Андреји и Наташи. Читала тмурног Балзака, осећала се измрцвареном са Достојевским, волела меланхоличну лирику Тургењева и Чехова. Уочавала колико је Зола другачији. Наслућивала сам много и нагађала по нешто, и то понајвише инстинктивно. Није ми сметало што сам суштински једва по нешто разумевала. Било је то време пре телевизије, пре одлазака у биоскоп. Време кад сам гутала све, и понајвише подсвесно и нагонски маштала о нечем још посве непознатом. Нечем много лепом, што ме, дубоко сам веровала, засигурно очекује.
Једног дана су у школско двориште довели немачке ратне заробљенике. Дато им је било у задатак да опковају дрвеће не брду испред наших прозора. Један је од њих био плавокос и млађи од осталих. Много милог и тужног лика. Привукао ме је његов поглед. Памтим га до данашњег дана. Саосећала сам с њим. Било ми га је много жао, усамљеног у жалосној гомили људи одевених у похабане сиве крпе. Видела сам у њему прерушеног принца и желела да му се догоди нешто много лепо.
Тата је развијао моју машту у том правцу. Причао ми је да је одувек највише волео скромне људе који се не хвале, не истичу својим способностима и талентима, и препуштају другима да се размећу и надгорњавају. Причао ми о неминовном тријумфу таквих људи на запрепашћење оних који се баве ниподаштавањем других.
Причао нам је о Америци коју је много заволео управо због таквих људи које је тамо сусретао чешће него ма где другде. Како је једном у Вашингтону добио позив да посети једног веома угледног америчког професора универзитета. Осећао се грдно почаствованим и радовао се поподневу кад се упутио према Џорџтауну где се налазила професорова кућа. У башти је угледао човека на коленима. Видевши тог човека како савесно чепрка у цвећу, одмах је претпоставио да је баштован, па га је упитао да ли је дошао на тачну адресу и био запрепашћен кад је схватио да се управо обратио угледном професору. То га је доживотно импресионирало. Изнад свега је ценио скромност људи од знања и угледа.
Приповедао нам је како је још као дечак сањао да види Америку, далеку обећану земљу. Мени и Гоци је у послератним дугим зимским предвечерјима у наставцима причао и успут измишљао причу о дечаку који се кришом бродом шверцовао у Америку.
Описивао нам је своју огромну радост кад је добио постављење за дипломатског чиновника у конзулату у Њујорку. Кад је као на крилима долетео до куће да о жељеном постављењу обавести браћу и родитеље. Затекао их је за столом и довикнуо им радосну вест још с врата. На његову запрепашћеност, нико није подигао главу од супе. Огромна његова радост разбила о непробојни зид потпуне равнодушности. Кад је мени поверио то тешко разочарење, свом душом сам га разумела и саосећала с њим у неизбрисивом болу. Схватила сам отуђеност и неосетљивост према емотивним потребама других као највећу свирепост.
С поносом ми је причао о познанству са професором Пупином који му је поклонио своју књигу “ From Immigrant to Inventor “ уз топлу посвету. Књигу је Тата дао укоричити ускупоцени кожни повез и чувао је као велику драгоценост. У Америци се упознао и са Велимиром Николајевићем који је о Тати лепо писао у емигрантској штампи.
Често нам је говорио да силом прилика с нама проводи неуобичајено много времена. И како једва да би имао времена за нас да му је радни век текао нормално уместо што је рано прекинут. Отуд је Татин утицај, бар на мене, био огроман. Чинило ми се да је свака његова прича на мене оставила позитиван траг.
С много љубави причао нам је о свом оцу и мајци. Отац (Јеврем Гођевац) био је строг и својим ставом и примером заслуживао поштовање. Исправан у сваком погледу пренео је својој деци у аманет, поштење и присебност као главне одлике породице Гођевац. Ма колико да су му браћа задала бола незаинтересованошћу и мањком љубави, Тата је увек с дивљењем истицао њихово поштење и принципјелност. Много пута ми је изразио сопствени понос што чика Љуба под немачком окупацијом никад није ногом крочио у своју фабрику мада су и њему и Тати нудили позамашне приходе.
Памтио је како се Деда прибрано понашао кад је једне ноћи избио пожар у фабрици Гођевац. Присећао се очеве сталожености и храбрости кад су се у Врњачкој бањи опраштали пред Татин одлазак на повлаћење преко Албаније где су опасностима и страшној зими подлегли многи који су с војском кренули према мору.
Онемогућен глувочом, деда Јеврем је веома мало могао да општи са својом децом. И није знао да је Тата још као петнаестогодишњак почео да јаши коње из фабрике. Једном, кад се Тата у близини фабрике нашао окружен гомилом посматрача јер му се коњ пропео, и разметао се својом јахачком вештином на замамно дивљење задивљене гомиле, Тата је међ окупљенима угледао „свог Јешу“, и у истом трену се снуждио и смирио коња. Очева глава му је брзо измакла из вида, и отац му никад тај догађај није споменуо. Само је мајку упитао: „Где Слободан научи тако добро да јаши?“ Та посредна очева похвала Тату је доживотно чинила срећним. Носио је с топлином у срцу и волео да је се опомиње.
Много пута сам осећала колико је сам уживао кад нам је по ко зна по који пут дочаравао слику своје мајке, када би се распуштене дуге русе косе у ноћи молила на коленима под иконом са запаљеним кандилом.
Једном нам је испричао још једну причу која се мени учинила много лепом. Било је то при преласку преко Албаније, где му је млада домаћица тихо ушла у собу и села на кревет. Једва му је било седамнаест година. Стаситог и снажног, заносило га је искушење, ал‘ га сећање на мајку у молитви пред кандилом, нагна да се чини као да спава.
Нама је Тата често понављао да је много са нама захваљујући веома неуобичајеним околностима. И стварно, Гоца и ја смо имале среће да одрастамо уз њега. Бринуо је о нама, учио нас, отварао нам видике. Бодрио нас животним еланом и оптимизмом упркос тешкоћа које су нас све сколиле. Животи би нам били лишени лепоте и уметничког доживљавања, дакле сасвим другачији, да Тата није био био уз нас. Волеле смо да га слушамо кад је тако сликовито приказивао своју прошлост. Волеле да га слушамо јер нам је приповедао о једном сасвим другачијем свету, који се нама указивао много лепим. Најрадије нам је причао о Америци која га је одушевљавала лепотом, пространствима, богаством, разнородношћу, слободом и могућностима сваке врсте за све и свакога.
Посебно се сећам се једног снежног раног поподнева кад смо седели у горњој кујни крај прозора и посматрали осунчану Порту под снегом. Тата ми је усредсредио пажњу на лепоту белих облака у плаветнилу неба. Питао ме је препознајем ли високе и фантастично лепе планине, мирне морске заливе и затоне, непрегледну пустињу и тако редом. Одједном сам видела призоре фантастичне лепоте, једну за другом. И каао у каквом предивном сну, била опчињена призором и новим открићима. Само се требало загледати се, закључила сам, па да се открију непојамне лепоте. Учио ме је да од мене саме зависи хоће ли ми се лепоте открити, од оних небеских до оних најмањих и скривених на дну испијене шољице од кафе.
У школи је све било суморно. Професори су отаљавали своје дужности. Чинило се да само чекају да одраде час. Нигде полета , нигде радости, нигде жеље да нас заинтересују. На зидовима свуда исписане исте марксистиче пароле, свуда окачене једне те исте слике Тита, Лењина, Стаљина, Енгелса, Маркса. Професорка историје нас из дана у дан, из месеца у месец, кљукала партизанским офанзивама које је било немогуће разликовати једну од друге а било их је осам. Мене је успела потпуно да заглупи. О времену пре офанзива једино што сам умела да кажем било је: Тежак живот радника и сељака. Професор руског језика није владао руским језиком, учио нас је на кашичицу. Углавном смо читали на глас. Пошто су сви морали да уче руски, силом прилика многи наставници су били само приучени а ми уз њих нисмо умели да заволимо језик. Тим пре што смо скоро сви осећали одбојност према језику Совјетског Савеза. Присећам се да сам се згранула кад је Тата једног дана споменуо Мами да би добро било да учимо руски код једне старе Рускиње, емигранткиње која је давала часове по кућама. Споменуо је да би нам она за топао оброк радо давала часове. Не, нисам волела ништа што је на било који начин било повезано са комунистима и бољшевицима, па ни њихов језик. Боже што сам била ограничена и острашћена у тој одбојности. Ту је Тата можда омануо. Требало је да ме дисциплинује, да ме упути, уместо што ме је препустио да плутам.
Наставник предвојниче обуке нас је изводио на практичне вежбе где се иживљавао са младим девојкама издавајући команде. Примерице: „Непријатељ с лева: Лези, на готовс!“
Није чудо, неуком човеку је било дато да састави програм за нови предмет који је био за све обавезан. Данас схватам да је разлог томе био што су наставници живели у страху од свакојаких прогањања. Главно им је било да преживе. Понашали су се као роботи. Никакве уџбенике нисмо имали. Причало се да се пишу нови, у духу марксизма и лењинизма. У недостатку уџбеника, сви су наставници диктирали наставу. Ми смо бележили шта нам кажу. Из сопствених белешки црпели сва знања. Деморалисанст наставника преносила се и на нас. У ствари, нисмо ни били свесни да је могло бити боље, несравњено боље и занимљивије. Видици су нам били потпуно затворени. Могућности за усавршавање сасвим ограничене.
Памтим како је професорка цртања једног дана ушла у разред и рекла нам да нацртамо по једну шару, било какву. И мени ништа није падало на памет, збуњена осећала сам се изгубљеном. Збиља жалосно. Тата није имао библиотеку осим нешто књига на француском. Пребацивао је Мами на томе: „Ти ниси волела књигу.“ У чему је било истине. Мама ми је пребацивала кад сам читала: „Опет читаш романчине.“ Читању је свагда претпостављала било какав користан физички рад.
Кад помислим на могућности које деца данас имају за самостално усавршавање, одистински зажалим што сам при крају свог животног пута. Али нећу да хулим. Пресрећна сам са животом који ми Господ даде.
Како нисмо знали за боље, већина нас није осећала да ћердамо младост, да траћимо време. Као и остали, живела сам за неодређено сутра, без икаквих краткорочних и још мање дугорочних планова за лично усавршавање у било ком правцу. Чекала сам будућност.
Волела сам математику и физику. Ишле су ми екзактне науке. Одушевила сам једног наставника физике који ме је пред разредом хвалио: „У сукњи, а видиш како добро зна.“ И нико му тада није пребацио за оно: у сукњи. Чак ни ја, јер се у његовој похвали осећала искрена задивљеност и добронамерност.
Једино се професорка српског језика која се звала Марија Чичек опирала политичком испирању мозгова. Причало се да је ћерка генерала Јуришића кога су комунисти стрељали. Била је сасвим другачија од осталих. Није диктирала у перо. Трудила се да нас охрабри за самосталан рад, на самостално размишљање. Сећам се часа кад је из небуха почела да говори о српској епској поезији што је за разред била новина. Сигурно је да српска епска поезија није била укључена у програм. Ја сам једина дигла руку и у надахнућу причала разреду о народним песмама. Преносила им оно што сам уз Тату дубоко заволела. Наводила сам стихове:
Ни по бабу, ни по стричевима, Већ по правди Бога истинога.
Ој мени до Бога милога, Где ја погубих од себе бољега.
Професорка Чичек је била видно узбуђена. Са сузама у очима, одушевљено ме је хвалила пред свима. Ускоро потом, добили смо новог професора српског језика, звао се Јосип Кратки. Словенац, ужасно сувопаран и скоро увек мрзовољан, каткад и пакостан. Никад нам није споменуо српску народну поезију, већ је говорио о неким данас потпуно заборављеним минорним писцима чијих се имена не могу да сетим. А водио нас тако све до матуре.
Имали смо једну наставницу, не сећам се ни шта је предавала, ни како се звала, али сам је запамтила зато што сам јој се замерила, не памтим више зашто. Елем, памтим је јер је једном у разјареном стању мене оптужила да сам вођа труле буржоазије у разреду. Сећам се себе, како седим у клупи загледана у вунене рукавице које су ми на врховима прстију биле прогледале, одиста поласкана што је мене одабрала мада ми је било више него јасно да то никако није био случај. Било би ми разумљиво да је апострофирала Мишу Пеливановић, Биљану Зарић, Дарка Татића, Сашу Гашића, Беку Живковић, Предрага Здравковића и можда још неке. Сви су се они истицали интелигенцијом, пристојним одгојем. Потицали су из добростојећих предратних породица. И сви су тада били далеко зрелији од мене.
Латински језик нам је предавала Мамина школска другарица Емилија. Ни она се није издвајала посебном посвећеношћу свом предмету. Тужно је што ниједан гимназијски наставник није успео да помогне ни мени ни икоме из разреда да одистински заволимо предмет. Тек сам самоуко открила велике радости учења. И у старости ме новостекнута знања бодре и веселе, али уз пропратну свест да ми се живот сваким часом све ближе примиче неумитном крају.
Како је Емилија живела у граду а предавала у нашој школи на Сењаку, Мама ју је повремено позивала на ручак. Приредила би печену кокошку што је за нас била ретка гозба. По обичају, прво би послужила госта, а Емилија би је редовно предухитрила узвикнувши: „Ја волим бело месо.“ И тако би бело месо увек одлазило њој у тањир. Гоци и мени би Мама дала следећа квалитетна парчад: плећке и крила. Тата би добио батаке, а Мама би себи узела тртицу. И увек је подвлачила да тртицу изузетно воли. Емилија би била толико заокупљена примамљивим печењем да се никад није ни освртала на Мамин толико пута поновљени посве нелогичан одбир. Свакад пошто би Емилија отишла, Тата је изражавао жаљење што је Мама најлошије парче одабрала за себе. Једном је након Емилијине уобичајене изјаве, жустро узвикнуо: „И ја волим бело месо.“ Гласно, и пркосно, и све нас пренеразио детињастим понашањем а Емилија се само умиљато насмешила. Можда је при том помислила да она сасвим заслужено полаже право на најбоље парче. А ја сам мислила да Мама свакако не треба мене ради да је гости.
Нисмо много волели наше наставнике али их нисмо ни мрзели. Владала је општа равнодушност. Наставници нису од нас очекивали више од минимума те ни ми нисмо могли да очекујемо више од њих. Обема странама је било главно да се у миру преживи.
Татина гимназијска искуства су била сасвим другачија од мојих. Посебно са наставницима у Француској где је завршио гимназију после преласка Албаније са српском војском. Каткад нам је у одломцима наводио стихове своје песме која је, причао нам је, изазвала одушевљење међ његовим школским другова а њему разумљиво нанела доста невоља код школских власти. После Татине смрти, по први пут сам наишла на Виривилску тамницу у целости. Лежала је у фијоци од бифеа у хрпи разноразних хартија. Пожелевши да је сачувам, понела сам је са собом у Америку. Кришом од Маме, знајући да ми ни у ком случају не би дозволила да је узмем.
ВИРИВИЛСКА ТАМНИЦА
Калуђери грешни Републике старе
у тамници овој сужњи некад беху
пороцима својим верне да не кваре.
Да их прогоњене огрезле у греху
глад, мемла и студен до смрти мрцваре.
Осуђени да се међусобно паре
Калуђери грешни Републике старе.
У казамат исти мемљиви и сиви
деветсто шеснаесте Господњега лета
испоснички, ропски засужњени живи
избеглица српских једна ђачка чета,
закопани живи ни дужни ни криви
у казамат исти мемљиви и сиви.
Наш кукавни Драги вајни писар суда,
Економ лицеја, тумач за Французе
Жаку десна рука, гризе своја муда
што деца неће пред њиме да пузе.
И вели им да су разуздани, луди,
наш кукаван Драги, вајни писар суда.
Префект из Гренобла цени га бескрајно
и са добрим ујком цела префекткура,
па док вазда тако шапутање тајно
између њега и Жака пандура
открива право звање му очајно
ујка из Гренобла прима га потајно.
Ту је и Боровњак та саблазан јавна
вештак са Корзике при мењању пара,
памети кратке, изгледа огавна
школски образац моралнога квара,
по злу међу нама оглашен одавна,
ту је и Боровњак та саблазан јавна.
Јанкуловић мрачни с њима је у спрези,
и он се жандарским методама служи,
на невоље ђачке безочно се кези
све простачки вређа, клевета и ружи
посвећен цео свог бурага нези
Јанкуловић мрачни с њима је у спрези.
На несретну децу земље која неста
чије јаде једва схвата људска машта,
директор Банић усред кобног места
са зловољом гледа и измишља свашта
да угуши тако понос што не преста
несретне деце земље која неста.
С преголемим болом трпе српска деца
синови наше отаџбине драге,
тог богаља умног да се на њих бреца
докле им ту труну њине младе снаге
и код кућа наших док се само јеца
с преголемим болом трпе српска деца.
И њихове душе изгледају мирне
нико и не слути какву силу ватре
сваки у дну себе чува да потпирне
кад неко надре понос да му сатре.
Свесни свог удеса они засад ћуте,
ал једног дана, ал једне минуте
жеља за осветом пресудиће јака
злотворима гнусним виривилских ђака.
Преписавала сам ове стихове са странице исписане Татином руком. Рукопис снажан и близак, а Тате давно нема. Двадесет седми март ове године [2004] обележио је двадесет година откако је преминуо. Из речи исписаних пре скоро једног века осећала сам као и некада: младалачко бунтовништво, носталгију, љубав за језик, храброст, и у дну свега, родољубље: љубав за сапатника.