Записи - Глава 13
Једног студеног дана у децембру, народна власт је доставила налог да се Мака исели из своје куће у најкраћем могућем року. У кућу у Гарашаниновој улици 11 требало је уселити канцеларије градске власти. Тако је моја Мака напречац дословно избачена на улицу. Једино могу да претпостављам какве су јој се мисли ројиле у глави. Знали смо да је већ подуже сматрала да су је прешле године и да јој више не приличи да излази на улицу. Удаљила се од спољашњег света у којем се више није умела снаћи, који је све теже препознавала. Једино се још у својој кући осећала корисном. Верујем да ју је мучило што није била у стању да схвати зашто је под присилом усред зиме терају из рођене куће. Верујем да се пропитивала шта је Богу згрешила. У Бога се уздала и тихо јецала опраштајући се од вољеног дома и успомена која су јој искрсавале пред очима. Сећала се живота уз мужа и децу у дому у којем је много радила и толико тога штедљивошћу очувала. Напослетку покушала да се помири с мишљу да ништа није дато за сва времена.
Још ми је у свести зимско сивило тог дана. Промичу крупне пахуљице, Мака у црном дугом капуту и црном шеширу, стоји испред своје куће уз покућство избачено на ивицу тротуара, и ослања се на свој елегантни црни штап са дршком украшеном седефом. С овлаженим очима, тужно се смеши нама деци и брине да не озебемо.
Чика Љуба ју је позвао к себи у своју кућу како би се његова кућа могла бар привремено спасти од отимачине. Све се морало брзо раскућити, распродати. У чика Љубиној кући једва да је било места за додатне постеље. Тетка Коса је мрмљала у браду да ће потрајати само док јој је Сока жива. Тетка Љубици хита некуд заокупљена распродајом ствари. Чика Чеда и чика Воја углавном ћуте. Било је то време потпуне немоћи да се било шта промени. „Време геноцида над предратним средњим сталежом,“ прочитала сам негде недавно.
Мајстор Алекса се са женом те исте зиме по бљузгавици иселио из наше куће. Отишли су у предграђе где су напролеће могли да почну да обрађују окућницу. Тата је на брзину негде нашао Милована и Веру Богдановић да се уселе у сутерен. С тим да Вера помаже Мами: пере судове и пегла веш. Вера је била огромна, гојазна. Храмљала је и имала поломљена два предња зуба али је била веома самоуверена и жива духом. Католикиња, хрватског порекла. Псовала је у разноразним варијантама и на мужа и на децу. Милован је био нагао и бучан. Говоркало се да је Циганин. Те зиме, као и ранијих година, морали смо да искључимо воду да се не би заледила у цевима негрејане куће. Славина се у шахту није могла потпуно заврнути те је у вешерници и даље помало цуркала вода. Милован је ставио славину у уста не би ли исисао воду и решио проблем. Не, није давао утисак паметног човека, али је придобијао наклоност искреном добронамерношћу. Драгослав и млаћ Бранка, били су млађи од мене и Гоце.
Бела тетка Љубица нам је тих дана причала како јој се на пијаци изругују као госпођи са шеширом. Присећам се како сам јој се ћутке чудила и закључивала да јој уобразиља претерано ради. Мени је изгледала разбарушена и недовољно чиста, оронула и офуцанa. Згужвани и прашњави шешир никако није деловао господски. Ни принети. Пролазило ми је кроз главу како човек сам себе доживљава каткада сасвим супротним од оног што други у њему виде. Тетка Љубица је очигледно настављала себе да доживљава као елегантну госпођу што је некада и била. Причала ми је Мама како је као жена угледног апотекара у Шапцу расипала новац. Одлазила је сваке сезоне у Беч да обнови тоалету и по Шапцу се лудирала и возала у сопственим кочијама. Ал’ на нашој Сењачкој пијаци су се у то време власти биле уротиле на такозвану господу. Можда је извесним подјединцима дато у задатак да извештавају о испровоцираном понашању. Циљ је био јасан: све треба понизити, сви треба да легну на руду.
На пијацу се морало ићи сваки дан и на пијаци много времена проводити. Мањкало је свега. А и кад је било кржљавог кромпира или трулих јабука, свако је могао купити само по килограм два. За све се морало чекати у дугим редовима. Посебно је ван сезоне владала стална несташица воћа и поврћа које би се вадило из трапа. Кад би с времена на време по нешто и наишло, било је лошег квалитета. Једном сам чекала више од два сата кад су се у једној пиљарници неочекивано појавиле зелене паприке. Бунила сам се и ја против падобранаца што ће рећи оних који су ишли преко реда. Радовала се да Маму обрадујем. И као и увек, стрепела да ће паприке нестати пре него што ја стигнем на ред али сам ипак имала среће. Међутим, упамтила сам да Мама није била расположена за радовање. Штавише, чудила се што сам уопште могла и да помислим да ћу је обрадовати са килограмом полутрулих паприка.
Што смо више западали у немаштину и беду, све чешће смо помињали како је било пре рата. У мојој образиљи, пре рата је било бајно време, кад се није оскудевало ни у чему, кад су људи били добри и пуни дужног поштовања један према другоме. На пијаци сам слушала како људи шапћу о најгорем олошу који се насилно преузевши власт, усељавао у туђе домове и отимао поштеним радом стечену имовину, и схватала да живимо под насиљем и жудела за другачијим животом. У дубини душе сам можда понајвише жудела за могућносима за предузимљивост и личну иницијативу на које су се сводиле скоро све Татине приче које смо нас две тако радо слушале и које нам је Тата изнова веома радо и живописно приповедао.
Радо нам је изнова причао како су у Бечу живели на Ринг Штрасе, у луксузном стану. И понављао већ по ко зна који пут да никад није штедео на стан и адресу током службовања на страни јер је веровао да ће тако лакше стећи познанства која ће бити корисна за Србију. Причао нам је како је као момак изнајмљивао лепу кућу у Каиру и постао члан екслузивног клуба где су богаташи седели у удобним наслоњачама и пушили дебеле цигаре. Свуда се трудио да се приближи утицајним људима. Није се угледао на свога шефа Јована Дучића који је живео веома скромно, и хранио се код неке жене не би ли уштедео што више да сакупи библиотеку и ствари од вредности које је желео да подари родном Требињу. Како је Дучић опозван у Београд због неке свађе у Министарству и Тата постао отправник послова приман је у сва друштва што му је омогућило да склопи лепа пријатељства са утицајним личностима. И кад се Дучић вратио после три године у Београду, захваљујући Татином личном заузимању, на првим страницама угледних каирских дневника објављена је Дучићева слика са написом у коме се величала Србија. И како је видевши то, Дучић засузио.
Причао нам је како је у Египту сањао о бизнису за Србију. Кад је чуо да се спремају да обнове луксузни такси парк, дошао је на идеју да добро очувани каирски такси аутомобили могу да продуже свој корисни век у Београду. Распитао се за услове и дознавши да су повољни отпутовао је у Београд да загреје своју браћу за пројекат. Но, није било први пут да га браћа разочарају и дозволе да ствар пропадне.
У Француској, по преласку преко Албаније у Првом светском рату, где су га на Дан примирја на улици Париза на рукама носили као српског хероја, завршио је гимназију и Правни факултет а онда се упослио у једној фабрици хартије с намером да изучи методе производње како би у Србији основао фабрику хартије. Ни тад му старија браћа нису помогла. Одрастала сам слушајући о Татиној незгаслим мада свагда осујећеним жељама да створи нешто, да буде користан Србији.
Кад се као седамнаестогодишњи младић опростио од оца и мајке и кренуо са војском на повлачење преко Албаније, прво је свратио у очеву фабрику да се опрости од коња које је јахао и волео. Нашао их је напуштене и помислио да могу бити корисни чика Љуби који се као официр тада са својом јединицом налазио у подножју Авале. Узјашио је омиљеног коња, и повео другог. Али кад је дојахао до чика Љубиног положаја и очекивао похвалу, изостала је. Слушала сам га и разумевала га у радости као и у тузи. Разумела сам и чика Љубу што у рату није имао времена за похвалу млађег родољубивог брата.
Србија је кроз читав живот била Татина мисао водиља. У позним годинама, кад сам ја живела у Америци, у надахнућу је спевао по мени најдирљивију оду Србији. Стално ју је усавршавао и мени слао да уносим исправке. Навешћу овде неке од строфа у којима налазим своје чврсте темеље и надахнуте путоказе и за садашња времена, као и предивну утеху у мојим позним годинама.
Ми смо увек били твоја слика верна,
увек наша душа беше душа твоја,
ти си пуста наша младост кочоперна,
твоја је судбина је судбина хероја,
слобода свуд цвета с твојих развалина,
Србијо, Србијо, Србијо једина.
У твоме смо крилу срећна деца били,
слушали народне и песме и бајке,
сањали о доброј Равијојли вили
и о тужној смрти Југовића мајке,
о заносном лику Растка Немањина,
Србијо, Србијо, Србијо једина.
Волимо те као што се мати воли
целим својим бићем дубоко и страсно,
свака твоја бољка мучи нас и боли,
на твој позив нико не долази касно,
огледало српства и српских врлина,
Србијо, Србијо, Србијо једина.
Добра, мученичка, јуначка и смерна,
духом правде ти си све нас задојила,
никад осветничка, никад злонамерна,
љубав и опроштај у једно си слила,
синула благошћу Витлејемског Сина,
Србијо, Србијо, Србијо једина.
И твоја је савест увек била чиста,
и у сваком трену, при сваком покрету
сједињена с Богом твоја душа блиста
самилошћу према грешничкоме свету,
утехо за срца порепуна горчина,
Србијо, Србијо, Србијо једина.
Узвишена у свом самопоуздању,
ти си знала да се живота смисао
највише огледа у људском сазнању
док га испуњава вечита мисао
да је милосрђе корен свих истина,
Србијо, Србијо Србијо једина.
Корачаш спокојна поузданим ходом
и свуд остварујеш своје идеале
прожете љубављу, вером и слободом,
изнад сваке мржње, изнад сваке хвале,
свуд отвараш двери нових задужбина,
Србијо, Србијо, Србијо једина.
Од себе све даде а не тражиш ништа,
још увек су твоје ране откривене,
опустошена су сва твоја огњишта,
ливаде и њиве све су разривене,
твоји су градови пустош од зидина,
Србијо, Србијо, Србијо једина.
Никад ниси била ни према ком шкрта,
твоја благост свугде људе опчињује,
твоја је доброта та чаробна црта
која и демоне себи потчињује
Тајанственом снагом чудесних дубина,
Србијо, Србијо, Србијо једина.
Побеђивала си скромна и бешумна
оскудним оружјем без руха и круха,
сва правдољубива и слободоумна,
увек само снагом свог хришћанског духа
ненадвишенога хиљаде година,
Србијо, Србијо, Србијо једина.
С многим си царствима ратове водила,
големе ратове светскога обима,
док нас ниси братски све ослободила
одолевајући свим злим кобима
на страшном раскршћу од ветрометина,
Србијо, Србијо, Србијо једина.
Ти си нам открила радости обиља
у самопрегору за циљеве више
под твојим су кровом сви нашли окриља
када прогоњени уз твој скут се збише
да их твоја рука штити од злих чина,
Србијо, Србијо, Србијо једина.
. . . . .
Али не легенда као свака друга
изникла из маште, заноса и жеља,
већ је то истина и болна и дуга
о твоме распећу, земљо без весеља,
сва о теби творцу великих судбина,
Србијо, Србијо, Србијо једина.
Ову песму Тата је смерао да објави на почетку своје поеме „Србинова душа“ која се односи на време до краја Првог светског рата, коју је о свом трошку штампао али је ипак није укључио.
У бележењу сећања придржавам се хронолошког реда. Учинила сам изузетак и убацила ову песму овде, мада је настала много касније од збивања која сада описујем, јер одсликава постојану суштину Татине душе током читавог његовог животног пута. И поред свих невоља, до пред крај живота задржао је дозу оптимизма и надао се бољему. Виђао се и општио са већим бројем пријатеља који су се као и он нашли скрајнути и у веома тешком материјалном положају. Пошто је превалио педесету (рођен је 4. новембра 1897), с низањем година постајало му је све јасније да можда никад више неће доживети промене набоље. Умро је 27. марта 1984. године. Гоца и ја мислимо да би се могло сматрати срећом што није доживео страдања и посрнућа из деведесетих година и потом тегобна понижавања и условљавања као и лутања која су уследила.
. . . . .
Маму је повремено посећивала рођака по очевој линији из Крагујевца. Висока и отмено—танка Деса Тодоровић. Као богату миражџику, породица ју је удала за Србољуба Тодоровића, који је провео већи број година у Америци и понео у себи мало Америке нешто што се по његовом енергичном и самоувереном ставу могло осећати. Носио је необично светле шешире и чизме под панталонама. С њим је изродила троје деце, две кћери и најмлађег сина којег је у својим причама, пола из разочарања и пола из милоште звала Ђока–пропалица. Деца су јој била здрава, добра, али и као читава наша генерација, ненавикнута одмалена на дисциплину и рад. Да би се породица Тодоровић исхранила, једно за другим, морала су се продавати Десина наслеђена имања око Крагујевца што ју је једноставно сатирало. Одгојена у имућној и веома радној породици и средини, у времена кад се штедело и стицало сопственим радом, умећем и залагањем, никако није могла да се мири са прохтевима лежилебовића и изражавала је реченицом којом је попраћала казивања о својој невољи. Понављала је прву реч удишући ваздух до колапса плућног коша, при којем би исцрпена, једва успевала да прошапће последње две речи: «Једу, једу, једу, све поједоше!» Код Маме је наилазила на искрено разумевање. И Мама је била одгојена у стваралачком духу. И Мами је било тегобно да нас све гледа како под присилом таворимо у безизлазу. Тек смо касније схватили да јој је понајтеже падало пропадање наслеђене имовине коју су њени неуморним напорима и доживотним радним навикама и залагањима стицали. За разлику од Тате и нас две, који смо умели да се предајемо многим доступним уживањима, Мама је чини се у сваком трену тешко падало што живимо без зацртаног циља, што плутамо и траћимо богомдано време.
Мада је Тата реално сагледавао ствари па ипак остајао оптимистичан, сматрајући да је касно за преусмеравање интелектуалних амбиција и Богу благодаран што га служи здравље, сав се усредсредио на бригу о Мами и нама како бисмо преживели. Кад је Мама почела да му приређује сцене што јој не подноси јасан рачун о покупљеним киријама, препознавши застрашујуће знаке душевне поремећености, трудио се да је примири што смиренијим одговорима и посебном пажњом. Штедео ју је у свему и нама је уздизао и хвалио до небеса.
Све је више времена проводио с нама двема. Мама се све чешће повлачила већ после ручка у спаваћу собу где би прележала до следећег јутра. Тата је на себе преузео одлазак на пијацу и припрему вечере коју би Мами доносио у кревет. Чинио је то са много љубави и довитљивости. Памтим како би отворио кутију сардина, насецкао пун тањир црног лука, надробио у њега бајати хлеб и онда у ту смешу добро умешао у ситно исецкане сардине, и тако направио манџу којом би нас две у сласт нахранио.
. . . . .
Сходно новом пропису да сви морају да се школују у свом суседству, из Треће женске гимназије одређено ми је да се упишем у Прву мешовиту гимназију на Сењаку. Не сећам се више у ком разреду ме је нови пропис затекао, можда у трећем, пре ће бити у четвртом.
Целе, Тијана и ја смо се тако изнова нашле у истом разреду што нас је све радовало. Пред почетак школске године, Целе и ја смо унапред проучавале земљопис. Цело једно поподне провеле смо у Порти трудећи се да савладамо географију приобаља Далеког истока. Ускоро потом смо се у школи добровољно пријавиле да покажемо шта знамо. Професора Шћепановића смо задивиле, даде нам петице и од онда нас никад више није прозивао. Било је довољно да дигнемо руку. И тако нам се осладило да будемо добре ученице.
. . . . .
Истерана из своје куће, Мака је убрзо почела да осећа бол у руци и притом је имала и повишену температуру. Дијагнозу њене болести никад нисам дознала. Мени се чинило да су је лечили термометром. Памтим тетку кад би се вратила из града и љутила се што су пропустили Мајци да измере ватру. Кад је умирала, увели су ме да је видим још једном. У постељи ми се учинила веома нежног изгледа, скоро детиња лика. Није нас препознала, већ се била опростила од овог света. Угасила се тихо, управо као што је и свој век проживела. Знам да је умрла у септембру јер смо јој на гроб однели велики букет жутог цвећа из баште. У Америци се то цвеће зове Black–eyed Susan. Имамо га у башти, и кадгод цвета снажно ме опомиње на Маку. Не памтим да сам му знала име кад нам га је тетка Коса донела и посадила у башти.
Мајчина смрт је Тату из темеља потресла. Покрај мртве мајке плакао је као никад дотле у животу, причао нам је касније. Плакао је дуго и неутешно све док није осетио да се нешто у њему преломило. Тад је Богу заблагодарио што су је сва одрасла деца надживела. И можда се присетио изреке коју је наша Мама често понављала: „Кад родитељ умре, једном ногом си у гробу.“
. . . . .
Као што сам можда већ спомињала, тетка Коса је на себи узела у дужност да свима укућанима чисти ципеле. Сећам се да су је чика Чеда и чика Воја хвалили да нико није умео тако добро да очисти ципеле као она. Тату и нас је та хвала одистински болела. Дај Боже да смо грешили кад смо говорили о неосетљивости и грубости коју нико од власника ципела није увиђао. Након Макине сахране, једног суморног кишног дана, тетка Коса се тихо искрала из куће. Ваљда у време кад су сви прилегли после ручка. Понела је хоклицу и коноп и запутила се према Топчидеру. Осећам као да ми се срце стеже при помисли на тешку тугу које су је на тај корак навеле. На самотност коју је она живела. На завет којем је верна остала. А можда се и радовала што је најзад освануо крај њених мука.
. . . . .
Нађена је у Топчидерском парку обешена о једну грану и под њом изврнута хоклица.
. . . . .
Разболела сам се од шарлаха. Како је то веома заразна болест требало ме је послати у болницу или изоловати. Мама се без предомишљања обавезала да ме негује код куће у изолацији. Сместили су ме у доњу трпезарију. Током више од шест недеља, нико сем Маме није улазио у моју болесничку собу. Мама је била много мила и пожртвована. Болест се изразила у веома благој форми, једва да је било приметних симптома. Памтим те дивне недеље проведене са Мамом као какав прелепи сан. У свему ми је угађала, упуштала се у озбиљне разговоре. Учила ме самоуверењу, и на првом месту осећању сопствене вредности.
Како је Тата у библиотеци имао само француске књиге, из дуга времена и уз Мамину помоћ почела сам да читам на француском. Поново сам читала Sans famillе, па онда Journal de Marie Bashkirtseff, у Nelson издању. Радовало ме је савлађивање језика. Мама ме је бодрила хвалом и милозвучним француским изговором. Чинило ми се да откривам нови свет и освајам га у исто време, остављајући детињство за собом.
Из школе су ми једног дана послали пар ципела. Целом разреду била су додељена само два пара. Из продавнице „Бата“. Биле су од црне преврнуте коже, плитке са малом штиклом и џоном од гуме. Радовала сам им се и држала их на сточићу уз кревет да могу да их гледам. Маму сам припитивала да ли јој се чине лепим. „Ти си видела света и отмене радње – говорила сам и настављала – да ли ти се чине елегантне“, питала сам не осећајући се сигурном и била жнезадовољна што је Мамин одговор звучао недовољно уверљиво.
Кад сам оздравила и поново кренула у школу, нове ципеле нисам могла да носим јер ми се десна нога у њима извртала. Дали смо их обућару да потпетице смањи, али су ципеле тиме изгубиле у чврстини и изгледу.
. . . . .
Те зиме смо почели да се грејемо на струготину. Тата је набавио „бубњару“, метално буре са поклопцем претворено у пећ на струготину. На доњој тераси је смештено читаво брдо жуте струготине. Пунио је бубњару на тераси. Прво је набијао струготину, мало по мало, па би улазио у буре и газио у круг око олука за пролаз ваздуха. Струготина би га свог прекрила те је разумљиво што му се тај посао није милио. „Где је моја шајкача!“, викао је и нервозно шетао по кући, захтевајући да се сви одмах дамо на тражење његове шајкаче коју је је редовно некуд заметао. Кад би бубњару добро набио, требало је да је довуче са доње терасе на горњи спрат што није било ни лако ни једноставно. Ускоро би се дивно зажарила. На бубњари се могло и кувати. Ложили смо је у предсобљу како би се хладноћа на целом спрату ублажила. Мама се разболела па нам је Тата сваки дан кувао цицвару. Неуморно је експериментисао и увек се надао да ће му поћи за руком да се усаврши. Авај, у цицвари је увек било грумуљица које би нам се у устима распрхнуле и уста нам испуниле некуваним пројиним брашном. Памтим Гоцине гримасе кад би нас Тата уверавао да је најновија цицвара: прави „деликатес“.
. . . . .
У најцрњем часу немаштине, Тата је дознао да је његов предратни колега и пријатељ, грчки дипломата Цагрис постављен у Београду. Одјурио је до њега у амбасаду и замолио га да се усели код нас те спасе кућу и нас поштеди од глади. Био је то као од Бога благослов. Са Цагрисовим усељењем у кућу, нама су кренули бољи и безбрижнији дани. Уселио се у собу у приземљу која је некад била трпезарија и потом моја болесничка соба.
Памтим тог грчког дипломату као веома углађеног господина, седе зализане косе. Са Мамом и Татом се споразумевао на француском. Тата му је био много благодаран, а Цагрис се, верујем, у нашој кући пријатно осећао тим пре што је чинио добро дело. Користио је цело приземље још увек лепог изгледа. Међутим, како није било посебног улаза на горњи спрат имали смо заједничка храстова врата.
Био је начитан и писао песме. Оставио је Тати неколико збирки француске поезије и других књига. Управо сам сада извукла, из мог секретера у којем држим књиге–сувенире, Цагрисову књигу, сада посве пожутелих (папирних корица): Les dieux de la Grece , од Аndre Bоnnard–а, у Mermond издању. Како је већ тада био старији господин, скоро је сигурно да га нема више међу живима. Бог да му душу прости, извукао нас је из беде и спасао кућу од отимачине, и мени и Гоци једно време омогућавао безбедно одрастање.