Записи - Глава 12
Након годину дана живота у нашој кући, Кустудићи су се иселили, и од тада им се заметнуо траг. Као што сам већ споменула, присећајући се тих времена сасвим ми се јасно указује, да Кустудићима, оцу и сину, дугујемо останак у кући у току прве послератне године. У време кад су толики насилно исељавани из породичних кућа, посебно у нашем крају, ми смо били поштеђени. Чим су Кустудићи отишли, народна власт је такорећи свака два-три дана долазила да лупа на наша улазна храстова врата, и захтева преглед куће ради евиденције „нерационално искоришћеног стамбеног простора“. Тата никад није померио плакар натраг на своје место, тако да се та просторија није могла рачунати као соба. У приземљу су биле веома велике одаје, неприкладне за грејање и без кујне, а у сутерену су живели Алекса и његова жена. Наравно да нас све то не би било спасло да наша кућа нија запало за око једном генералу који се намерио да се у њу усели. Али о том потом.
. . . . .
Из собе у којој су Кустудићи живели, стенице су ускоро населиле и наше постеље. Мама је свакодневно изнашала кревете и постељину на горњу терасу и изчишћавала. Палила је буктиње од новина и прислањала уз гвоздене мадраце, мазала душеке и мадраце петролејем, чинила све што јој је било могуће да их се ослободи. Памтим је заокупљену тим послом, радила је веома стрпљиво, савесно и истрајно. Па ипак дуго се нисмо могли ратосиљати стеница.
У броју 5 наше улице живео је Драгиша Стојадиновић са женом Олгом и сином Ратимиром. Мислим да је Драгиша до рата заузимао истакнуте положаје. Високо образован, не знам да ли правник или економиста, веома начитан и свестрано надарен. Мајсторисао је, умео је да оправи све кућне апарате и себи и комшијама. У кући је имао старе делове за сваку могућу оправку. Иначе, углађеног изгледа и отменог држања. Као млад човек, бавио се пилотирањем и био међ првима пилотима у Србији. Тата га је веома ценио, и пред крај живота, поводом Драгишине смрти, поверио ми је да је Драгишу ценио више од већине својих пријатеља. Били су заиста добре комшије. Драгиша је живео повучено као и Тата, као и толики „бивши људи“ њихове генерације. Кућа му је споља била сва изрешетана и изровашена од шрапнела. Супруга Олга је била лудија, комунисткиња из шика. Син Ратимир монден, женскарош и Партијац. Имали су још једног сина Слободана. Важио је као реакционар. Услед политичких неслагања прекинуо односе са мајком и старијим братом, и живео је са породицом у другом крају Београда. Никад није долазио на Топчидерско брдо. Олга Стојадиновић је са другарицом Живанчевић (ћерком уличног секретара) у својој башти приређивала скупове на које се обавезно морало доћи. На тим скуповима су се певале партизанске песме, читала саопштења нових власти, организовале радне акције - испирали мозгови под присилом. Ратимир се уметнуо у вајаре те је серијски вајао попрсја Лењина. Неки пут би им се у башти сушило по неколико белих Лењинових попрсја истовремено. Тата је одлазио код Драгише који се од свега тога држао по страни. И да докаже сину да за израду попрсја не треба бити уметник, Драгиша је веома успешно извајао Татино попрсје. А Ратимир није могао Тату да поднесе. Вероватно је прислушкивао очеве разговоре с Татом. Мало је сумње да је то радио и по званичној дужности. Имао је лепу појаву, рано оболео од туберкулозе, заводио је младе девојке из буржујских кућа, и заразио две младе сестре из комшилука.
Власти су Тату једног дана ухапсиле на дојаву Ратимира Стојадиновића што је Тата дознао од кирајџије берберина неку годину потом. Првих дана нисмо знале куда је одведен. Мама је обилазила градске затворе, плакала по канциларијама али нису хтели да јој кажу ни зашто је одведен ни где се налази.
За мене су настали црни дани. Уплашени, Татини пријатељи су листом почели да нас се клоне. Доселили су се тетка Љубица и чика Чеда. Мама је много патила и плакала, поподне би се повлачила у своју собу и до сутрадан се не би појављивала. Чика Чеда је тражио да трчкарамо око њега и да га услужујемо. Једно поподне нас је грдио што га нисмо покриле кад је прилегао да се одмори. Ваљда је навикао да га Мака покрива. Тетка Дана је долазила преко дана. Тетка љубица нам је стално нешто наређивала и захтевала испомоћ у кујни. Можда се само тога сећам јер ми је Мама недостајала и била сам веома заплашена и збуњена.
Једини од пријатеља долазио нам је нервозни адвокат Влада Александровић, Татин другар из Француске након Првог светског рата. Мада је и сам био на мети нове власти. Присећам се како је с Мамом, уз непрестане нервозне тикове лица, планирао потрагу за Татом. На једвите јаде, дознали смо да је Тата, услед немогућности да нађе запослење, одведен у Борски рудник на одслужење дисциплинске казне уз принудан рад као скитница-вагабунда. Мами је грдно лакнуло кад је дознала где је. Радовала се могућности да му бар може припремати и носити пакете.
Једва је чекала Тату да види. Отпутовала је у Бор возом. По повратку нам је причала да је Тата ужасно изгледао. Ципеле без пертли испуњене новинама, прљаве панталоне без каиша. Око паса неки канап, прогледали му рукави од џемпера, француска беретка масна и избледела. Није причала о сусрету али смо Гоца и ја осетиле да је упркос свему Тата успео да је примири и ободри.
У те тегобне дане посећивали су нас зидар Данило и супруга, суседи из Милишићевог винограда и свесрдно Мами нудили сваку помоћ коју су били у стању да пруже. Редовно су нам доносили храну са села. Били много драги. Из душе смо им били благодарни и тада и кроз читав живот. И данас ми сузе навиру кад се присећам доброчинстава људи који су најмање имали.
Много година потом, кад нас је Тата посетио у Њујорку [1964], мајстор Данило је умирао од рака у Београду. Није више могао да једе ништа осим америчку Peblum храну [Pablum cereal] за новорођенчад. Тата је напунио своја два кофера кутијама те хране за новорођенчад, пресрећан што може да је однесе првом комшији, мајстор Данилу, ретко храбром и истинском пријатељу.
Низали су се мучни дани, кад нам у поштанско сандуче на зеленој гвозденој баштенској капији почеше да пристижу писма адресована на нашу кућу на име непознатог генерала. Било је јасно да је тај човек толико сигуран да ће се уселити у нашу кућу да је пријатељима и познаницима већ разделио нову адресу. Значило је истовремено да ће власти избацити нас на улицу, као и да нам ни откуда нема помоћи.
Једне вечери, пошто је већ био пао мрак, зачула сам јако лупање на наша храстова врата. Престрављена појурила сам доле и ид иза врата сасвим неочекивано препознала Татин глас. Боже среће, душа ми је била у носу. Широм сам му отворила врата и предамном се свом висином оцртао мој Тата. Вероватно сам врискала и пала му у загрљај. Памтим једино како ме је од Тате одбио ужасан смрад. Можда је било од ДДТ-а. Не знам, али на мене је страшно деловало. Уздржала сам се да му то поменем. Било ми га је много жао. Жао и њега и себе и свију нас. Те ноћи смо Гоца и ја морале да одемо раније на спавање и већ сутрадан је освануо далеко нормалнији дан.
Тата се грдно забринуо кад му је Мама показала писма адресована генералу на нашу адресу па се и поред узтезања одлучио да писма однесе и покаже некадашњем познанику Ивану Рибару 1 који је тада заузимао високи положај у власти. Могу да замислим да је морао да прикупи храброст и смишља најбољи дипломатски пут да га Рибар прими, саслуша и услиши му молбу. Касније се у животу са нелагодом присећао тог сусрета и једино што ми је поверио било је да је доживео понижење и осећао се мучно али је кућу и том приликом за нас спасао.
Испричао ми је по нешто о робији и затражио од мене да то никоме не причам. Елем, био је највиши међу утамниченима, у оку и на удару посебно осорном надзорнику који га је непрестано злостављао. Тата му је служио за узор како огавног буржуја треба преваспитавати, како га научити снисходљивости и послушности. Примерице, без икакве потребе, наређивао му је да испред свих скаче у јаму и да се потом из јаме извлачи. Изазивао га, кушао му стрпљење, и стално му претио да ће га казнити још суровијом казном. Татина постеља никад није била намештена њему по вољи. Увек је требало изнова намештати. И по неколико пута изнова.
Тата је по надзорниковом начину говора наслућивао да му је земљак - Ваљевац. И кад му је надзорник то једног дана и потврдио, Тата се дао на посао преваспитавања. Постепено и заобилазно, подсећао га је на старе обичаје из заједничког им краја. Говорио му је о народном веровању, традицијама, историјском предању. Миц по миц, говорио ми је, успео сам да му раскравим душу. Надзорник је почео да му долази и да га моли да му даље приповеда. Освојена морална победа, донела је Тати дивну радост као и растерећење од сваког злостављања.
Са Татом је робијао и његов брат од стрица, Јовица Гођевац који је био сасвим различите нарави. И док је Тата изгледао као „да га је Мештровић извајао“ 2 , и дипломата по занимању, вазда маштао о акцијама које би могле бити од помоћи Србији, Јовица је био нормалне висине и неупадљиве спољашности и на првом месту надарени трговац. Чак се и у послератним околностима сналазио и врло добро зарађивао. Поред живинске фарме, израђивао је и пресвучена дугмета за женску тоалету. Супруга Љиља му је доносила велике пакете са свакојаким ђаконијама. Старији од Јовице, Тата је успео да га постиди што је пакет здржао за себе и храну јео криомице. Отада је Јовица делио свој пакет са свима у бараци.
. . . . .
Клавир госпође Ђурић нам је остао у кући нешто више од годину-дана. Радовала сам се часовима клавира у Музичкој школи Мокрањац. Професорка Ваић ме је хвалила. Осећала сам да лепо напредујем. А онда је из небуха госпођа Ђурић затражила свој клавир натраг. Тешко сам могла да преболим растанак од клавира и музике. Молила сам да ми купе бар виолину. Мама ме је разумела. Отишле смо заједно у варош и купиле виолину што ми је омогућило да останем у музичкој школи. Две године сам ишла на часове виолине и успут много заволела музику. Нажалост, да свирам нисам научила. Музичка школа је била на трећем или четвртом спрату зграде код Лондона у чијем се приземљу налазила продавница обуће „Бата“. Волела сам да се успентрам уз степенице и зароним у царство музике. Присећам се себе како ходам по чистом дрвеном поду светлог дугог ходника, и од иза високих белих врата до мене допиру дивни звуци: клавира, виолине, виолончела, флатуте. Неки изводе скале, неки свирају теже тактове, па их понављају, сваки пут боље. Уз звуке музичких инструмената каткада сам побожно слушала и соло певање. Похађала сам часове солфеђа и певала у хору школе. На мој час је увек требало дуго чекати чему сам се у ствари радовала. Волела сам да седим на прозору и посматрам Саву у заласку сунца. Иза мене се свирало, много лепо свирало. Свагда сам се безмерно дивила успешнима у музицирању, што је за мене остало посве недостижно.
После испита на крају друге године, речено ми је да нема изгледа да постигнем напредак у виолини јер ми не функционише мишић испод палца леве руке. Тада још нисам знала да је по среди била наследна болест периферних нерава. Истина у далеко блажој форми него у стопалама где је деформација бивала све приметнија.
Мада нисам научила да свирам, верујем да трогодишњем музичком школовању дугујем велику срећу да ми читав живот буде бескрајно обогаћен музиком. Тата није имао слуха. Никад није осећао музику што је за њега био велики губитак којег, на срећу, никад није био ни свестан. Надокнађивала га је урођена велика љубав за поезију.
. . . . .
Тата је одрастао на Сави и на мене пренео и ту своју велику љубав. Волела сам Саву у свако доба године, у студене дане кад се стегне и с пролећа кад надође. Волела да је свакодневно посматрам са наше горње терасе и наших прозора на горњем спрату. Читавог лета од краја маја до краја септембра, одлазили смо на Саву кадгод би време било иоле повољно. Изјутра би ми прва мисао била: Хоћемо ли моћи данас на Саву. Неодољиво ме је привлачила. У Сави сам се дивно осећала. Највећу слободу покрета имала. Мама је одлазила рано изјутра пре јаког сунца. Запливала би са наочарима за сунце, сламним шеширом и ешарпом око врата. Била је одличан пливач још од детињства. И Тата је изузетно добро пливао. Снажно би се отиснуо од сплава и с лицем у води, прав као стрела, брзо и дуго би потом пловио без покрета.
У наше време још није било Савског језера. Као да нашу Саву и сада видим: преко меких осунчаних таласића мами ме у даљини прелепи пешчани шпиц Аде. Ада је у наше време била још неистражена, нетакнута природа. Мама, Барбара Премовић (супруга Вулета Премовића, Татиног доброг другара из детињства) и Тата би каткада пливали од купатила „Код шест топола“ до шпица Аде. Волела сам да их пратим погледом. Управљала сам се према Мамином сламном шеширу који је постојано одмицао узводно.
Тетка Јелка ме је научила да пливам. Била је непопустљива и упорна. Татина сестра од стрица, судија Касационог суда до рата. И сама је била страстан пливач. На сплав је долазила и Олга Стојић, тетка Данина ћерка. Сећам их се обе на дан кад сам по први пут пливала у отвореној Сави. Велики догађај у мом животу. Пливала сам уз сплав, низводно. Тетка Јелка је пливала уз мене. Олга је ходала сплавом изнад нас. Рачунала сам на ланац који је био прикачен за сплав. Спремна да га зграбим почнем ли да тонем. Убрзо сам се сасвим ослободила. Осећала да пловим с лакоћом, да нема начина да потонем. И Целе је била с нама. Она се прва одважила да заплива отвореном Савом
Гоца је убрзо научила да плива. У почетку смо ишле у „отворену“ заједно. Срећне биле што смо савладале тај изазов и са Целетом почеле да сањамо о препливавању Саве. Биле смо загледане у другу обалу и жуделе да тамо доспемо пливајући.
Кад год би Тати изравале ову ватрену жељу, он би изнова понављао: Једног дана кад узнајмимо чамац па онда.
Успут би свратили по Целета. Волела је Саву управо колико и ми. Каткад је и њен Тата ишао с нама а каткада и њена Мама. Спустили бисмо се дуж Маркарнице до Улице војводе Мишића у дебелој хладовини шумовитих топола. Прелазили преко неколико железничких пруга. Опрезно, пошто би неколико пута погледали лево десно. Чини ми радост да се присећам тренутака кад смо се после преваљеног пута и избегнуте опасности при преласку шина, одједном нашли и предивном свету на домаку Саве која нас је бајно лепа и призивала у меки загрљај. Волела сам тренутак кад угледам дуги сплав у сунцу. Као да је тек пристао уз обалу да нас измивен дочека.
Једног много лепог дана дошле смо на Саву са Целетом. Нас три саме без старијих, и одлучиле да је дошао час да препливамо Саву. Дивног ли узбуђења. Запливале смо весело према другој обали. Извртале се на леђа и погледом шарале по Топчидерском брду на видику, тражиле Манастир Ваведење и одмах ниже нашу кућу. Целетова кућа се није могла видети. Радовала сам се несташлуку утолико пре што смо га изводили на благонаклоном видику наше куће. Лагано смо се приближавале другој обали још увек веома орне за истраживање. Иза приобалног песка, одмах смо зашле и купињак. Пуно трновитих џбунова и купина на трновитом грању. Кад су влажни костими почели да нам бивају непријатни уз тело, одлучисмо да треба да кренемо натраг. Обрадовала нас је помисао да можемо да пренесемо неколико гранчица преко Саве и зарадовале се новом изазову. До сплава смо срећно доспеле и гранчице купине пренеле као трофеј. И кад смо код куће причале, о нашем подухвату, наши су климали главом али се, за дивно чудо, нису много жестили.
Остао ми је у свести дан кад смо на Саву дошли са Целетовим Татом. Испред купатила смо наишли на товар бостана изручен на прашњаву обалу реке. Целетов Тата је дуго бирао и одабрао и купио једну дињу која је дивно мирисала. Дао нам је да је помиришемо уз примедбу да је мирис диње изврсна посластица до које се долази сасвим бесплатно.
У то време ја сам више волела лубенице а Целе диње. Тврдоглаво смо хвалиле свака своју робу, свој избор. Нашим дискусијама није било краја. Ја сам више волела море а Целе планину зато што су они до рата летовали у кућици на Тари.
Много сам волела сезону купања, посебно у августу кад би отпочињала сезона лубеница. Тати би сељак са Сењачке појаце дотерао читава кола лубеница које смо хладили у склоништу и јели једну за другом. После купања би сви одспавали по сад два. Мама нам је приговарала што на Сави траћимо дане. Говорила нам је да ће нам мозак проврети на сунцу. И била је у праву, данас знам. Међутим, није имала конкретне предлоге. Препустила нас је нама самима. Нисам тада имала представу о протоку времена нити шта је све могуће постићи у једноме дану. Живела сам срећна, уживала у свему што имам, и што ми се пружа. Нисам уопште помишљала на будућност, још мање себе припремала за сутра. Сувише сам волела живот који живим. Тата нас је пустио да плутамо у животу, управо као што смо плутале на Сави.
После спавања. Донели би једну ледену, замагљену велику лубеницу и Тата би је расекао у кришке. Целу би је појели у сласт што ми је данас тешко схватљиво. Памтим како сам - много година потом кад сам се обрела у Минесоти и тетка Триса ми после ручка исекла мали колут лубенице с прста дебљине - једва прикрила огромно разочарење. Срамота ме је било да јој испричам колику лубеницу бисмо ми појели после купања. У сваком случају тетка Триса сбвакако не би била у стању да ми поверује.
С пролећа сам се радовала љубичицама, цвећу и воћу, с јесени зрелом парадајзу који сам брала као јабуку и одмах јела.
Зими сам проводила сате у снегу. Како је око наше куће увек било пуно скијача, силно сам желела да скијам и ја. Једног јутра сам их сама направила од мало плеха и две даске које сам исекла са нашег хладњака. Толико сам жудела да остварим сан да нисам била свесна штете коју чиним. Добру сам грдњу извукла и схватила да су у праву.
Скијала сам се са скијама које сам сама направила и једног дана ми је Нама купила праве скије. Много лепе, политиране тамно браон. Са штаповима од бамбусове трске. Само што се те дуге скије нису могле једноставно да намакну на било какве ципеле. Требало је имати гојзерице а ја их нисам имала. Црна тетка Љубица их је имала и позајмила ми их, али само на три дана. Та три дана сам се скијала од јутра до мрака, и како сам имала лако превртљиве зглобове, физички нисам могла да овладам ни том вештином. Увек сам падала на крају улице. Ипак сам много уживала док сам успевала да се одржим усправно. И чак верујем да ми је то искуство помогло да осетим чари тог прелепог спорта. Нарочито у дане кад је снег био веома дубок и никога није било око мене да ми се смеје.
Тих послератних година имали само велике намете снега. Присећам се како сам једном чистила тунел до склоништа да би Мама могла да доспе до киселог купуса који смо тамо држали. Био је то диван и користан подухват.
О Јовандану, код Целета на слави, згранула се Лилица Обрадовић, њена мало старија од нас комшиница: што нисам знала ко је Шекспир.
На мене је та брука оставила трага. Отада сам се заинтересовала за читање и почела да читам све што би ми доспело до руку.
1 Иван Рибар, председник Народне скупштине
2 Вељко Петровић, књижевник, цитиран у књизи Радована Поповића о Дучићу