Записи - Глава 11
Вратили смо се у кућу пред крај октобра. Одмах нас је посетио новопостављени улични секретар, предратни полицајац Живанчевић. Свака улица је добила по надлежног секретара који је сваку кућу и свакога у улици ревносно надзирао и уходио, посебно оне под сумњом да могу бити народни непријатељи. Кудраве косе неодређене жучкасте боје и као у неког злог мачора зеленкастих очију, већ на први поглед читавом је својом појавом и ставом изазивао одбојност код мене.
Једне вечери залупао је грубо на храстова врата, да саопшти да је издата безпоговорна наредба да сутрадан, двадесет деветог новембра, на Дан Републике, свака кућа у улици мора да истакне државну заставу са црвеном петокраком звездом. Наредба је издата под претњом затворске казне уколико се не изврши.
Мама и Тата су из конзулата у Валони донели веома велику заставу предратне Југославије а сад је требало пронаћи материјал за црвену звезду чија би величина била сразмерна конзулатској застави. Мама се напокон досетила да црвену звезду може да скроји од материјала који буде распарала од вишебојног баштенског сунцобрана, на зелене, црвене и жуте троугле. Тата, Јулка и ми смо је беспомоћно посматрали, већ навикнути да се у најтежем часу увек Мама прва умела да снађе. Напослетку јој је пошло за руком да од веома тврдог и дебелог црвеног сунцобранског материјала непримереним маказама исече две звезде. Управо кад је Живанчевић по други пут грубо залупао на храстова врата. Овог пута да упита зашто застава није истакнута. Тата је покушао што мирнијим тоном да објасни да Мама заставу шије. А Гоца и ја смо се усплахириле и почеле Маму да пожурујемо.
Као што сам већ споменула, црвени материјал је био веома крут и тврд. И док се нама двема чинило да Мама исувише споро напредује, Мами су се сваког часа ломиле танке непремирене игле, бола се и много мучила.
У све краћим размацима, навраћале су и друге ревносне комшије да нам дојаве општи закључак да: „Једино код Гођевца, застава није истакнута.“ Кад је најзад довршила пришивање црвених звезди, било је болно видети мамине толико путе окрвављене прсте. Застава је истакнута са ограде горње терасе. После тог свирепог менталног и физичког мрцварења, свима нам је јо дуго крварило у души.
Топчидерским брдом се ширио страховити терор. Колала су сведочења о масовним насумичним хапшењима, избацивањима из породичних кућа, стрељањима. Првих дана је стрељан песник Стефановић, отац Антона и Ане, Гоциних и мојих вршњака. Многе угледне породице су избациване из својих кућа да би се у њих уселили високи руководиоци и генерали партизанске власти. Породица Ђурића са угла Темишварске улице, била је међу првима. У Ђурићеву кућу, окружену великим имањем уселила се Митра Ђилас.
Мени је изгледало да је нова власт не само кренула за примером окупатора који се пред руским трупама тек повукао из земље, већ су окупаторске снаге далеко премашили у терору и безобзирној грабежи и пљачки. Такорећи су преко ноћи преплавили Топчидерско брдо и Дедиње, и уселили се у најлепше приватне куће и станове у граду истеравши власнике напоље.
Кад се једном покисао вратио кући са мршавим набавкама, Тата нам је испричао како су Ћурићима избацили све ствари на кишу и како га је веома узрујана госпођа Ђурић молила да јој макар привремено сачува клавир. Добили су собичак у удаљеном предграђу града. И тако је а у салон наше куће неочекивано унешен црни концертни клавир госпође Ђурић.
У пролазу кроз Београд за даље, Руске трупе су запоседале многе куће у нашој непосредној околини. Говорило се да много пијанче и дивљачки се односе према туђој имовини, посебно према крхком старинском и стилском намештају угледних београдских породица, који је годинама чуван и брижљиво одржаван. Секли су сланину на клавиру Целетове мајке. Причало се да су пили и спавали без постељине на сомотским софама. И захтевали да им се на: „Давај часи!”, на лицу места преда ручни сат. Понеки од њих су се виђали на улицама Београда, до лаката окићени ручним сатовима.
Излажући се опасности многи београђани су се одважно довијали и сналазили како су знали и умели. Саша ми је много година потом испричао како је његова бака приметила да су јој покупили сребрни есцајг и ставили га у једну врећу одмах до врата да је изјутра понесу. Прибрана и стамена бака се у току ноћи искрала и тихо заменила сребрни прибор обичним свакодневним есцајгом.
Једне вечери, дотрчао је до нас Лукица из Беле куће. Млади комшија који се у току рата с мајком, браћом и сестром склањао у наше склониште. Оставши рано без оца, млади Лукановићи су били одани Тати а Тата их је одиста све искрено волео. Дошао је да јави да педесет војника руске коњице хоће да запоседну нашу кућу јер су башта и гаража погодне за смештај коња.
Тата нам је касније испричао како је том приликом спасао кућу. Кад је руски официр залупао на храстова врата, Тата се пришуњао, тихо врата отворио и пре него што је руски официр успео да прозбори реч, ставивши кажипрст на усне прошаптао: „Пссст, руски генерал спава горе,“ и управио поглед према горњем спрату. Руски официр је у први мах, одавао знаке забезекнутости што је код Тате изазвало осећај надмоћи па је још самоувереније и уверљивије поновио да горе спава руски генерал. На шта се руски официр одједном уштогљио, салутирао и отишао.
Кад данас замишљам ову невероватну сцену која се одиграла испред наших храстових врата, замишљам је овако: Тата је био изузетно висок и снажан човек. Уз то и јака личност. Свестан утиска који на друге оставља, одмерио је руског официра који је стајао испред храстових врата, изненађен пред огромним човеком који га се не плаши. И кад је Тата у ставу официра препознао сенку снисходљивости, проценио је да неће много ризиковати ако настави са триком.
Неки дан потом, појавио се комшија Кустудић са сином Циком. Вратили су се у Београд, и као бескућници обратили се нама, првим комшијама за кров над главом. Тата им је изашао у сусрет. Уселили су се у такозвану собу на ћошку горе, до Татине и Мамине спаваће собе. Обе са прозором који води на пространу горњу терасу. Гоца и ја смо спавале у дечијој соби такође на горњем спрату. Тада смо опет почели да користимо кујну у сутерену где су поред Јулке, живели и мајстор Алекса и његова жена.
Кустудићи су били партијци, што ће рећи чланови Комунистичке партије. Отац се хвалио да Цика пише чланке за комунистичко гласило: „Борба“. Данас верујем да смо вероватно захваљујући Кустудићима били поштеђени да останемо у кући првих година најбезобзирнијег терора којем су сви имућнији били изложени.
Нама двема као вероватно ни ником другом, Тата и Мама нису поверавали своја душевна стања и страдања. О чему се, уосталом, ни у најнормалнијим приликама ретко коме говори. Задржали су мирноћу и наизглед деловали неизмењени. Данас помишљам да их је можда одржавало дубоко усађено хришћанско веровање да виша правда напослетку ипак превладава. Да су непознати пути Господњи.
Чула сам како су се неки од београђана при сусретима са пријатељима поздрављали са: „Докле ћемо овако? Докле ће ово да траје?“ За виц, неко би погледао у сат у знак одговора.
Тако је Тата у пуној животној снази и без кривице крив осуђен да тавори као бивши човек до краја живота. Чика Љуба такође. Није се више никада вратио у фабрику. Национализована му је. Чика Заре се вратио из немачког заробљеништва да, као и сви ми, преживљава дане у великој немаштини. Чика Чеди и чика Воји је одузета гвожђарска радња на Сави. Мака више није могла да приушти припрему породичног ручка недељом. Памтим дан кад су додељене мале беле новчанице новог динара и сви ми постали једнаки сиромаси. Храна се добављала на картице, највише је давано запосленим „радницима” што ће рећи онима који су добили Р-1, Р-2 и Р-3 карте. Мама и Тата и сви старији у нашој фамилији добили су „грађанске“, Г-карте са којима се могао добавити само голи минимум хране. Гоца и ја смо као ученице добиле Р-3 на које се добијало нешто више него на Г-карте. Нажалост, тим поводом сам по први пут стекла појам о сопственој вредности. Г-карту су добили и најобразованији и најстручнији којима је махом онемогућен повратак у струку. Да би могли да исхрањују своје породице, многи су били присиљени да се прихвате мрвица, односно посла који им је од власти додељен. Уз присилу да се повинују својевољи махом неучених или на кратким вечерњим курсевима доучених људи који су преко повезаних ћелија владајуће комунистичке партије, веома послушно с једне стране и посве неприкосновено и грубо с друге стране господарили судбинама Г-људи и њихове деце.
Танко смо истрајавали и даље од кирија из Књегиње Љубице (данас Змај-Јове) улице. Минималне кирије су нам омогућавале голо преживљавање. Уз то се и продавало шта се продати могло. И најдраже успомене: златан џепни сат Маминог оца и Мамин ручни златан сат, и кућа на Сави, велики кожни кофер, итд. Једна за другом, продавале су се ствари које су се могле продати за бар колико-толико пристојну цену. Тек неколико година потом, схватили смо колико је све то Маму погађало, и колико су јој те продаје душевног бола наносиле.
Неке од кирајџија су Тату пријатељски и с разумевањем дочекивали. Поштен и способан мушки кројач, жао ми је што сам му заборавила име мада одлично и с поштовањем памтим тог доброг мајстора и веома радног човека. Имао дрвену ногу и на њој окретан био. Папађорђе, грчког порекла, правио је фини ратлук. Покаткад нам је Тата доносио кутију изванредног ратлука уваљаног у бели шећерни прах. Берберин који је Тату шишао, бријао је и шишао и угледне партијце. Остале кирајџије не памтим, вероватно зато што их Тата није доживљавао као пријатеље. Морао је много пута изнова да одлази и кирије су изостајале и по неколико месеци. Плаћали су му их из части колико и из самилости да би могао нејаку децу да исхрани. Никакав закон их на то није обавезивао.
У гаражи јe гојио две крмаче, у Порти смо и даље напасали козе и башту сада заједничким снагама обрађивали. Кренула сам у први разред гимазије. Одлучено је да ме упишу у Трећу женску гимназију која се налазила у вароши, у Крунској улици. Уписали су ме и у музичку школу „Мокрањац“ која се налазила на раскрсници „Лондон“, на четвртом спрату изнад продавнице обуће „Бата“. Ишла сам на часове клавира код високе, седокосе професорке Ваић, као и на часове солфеђа код младог и веома симпатичног наставника.
Чика Љуба ме је одвео у мали фотографски студио покрај музичке школе. Слика ми је била потребна за ђачку књижицу. Биле су нам прописане и тегет француске беретке са три ширита који су означавали Трећу женску гимназију. У унутрашњости најмањег троугла било је прикачено златно обојено римско један. Поносила сам се том беретком јер ми се чинило ми да њоме добијам на важности.
Фотограф је мог чика Љубу дочекао веома обрадован и исказивао му изузетно поштовање што је мени било много пријатно. Утолико пре што ме је болело кад виђала како се власти па и неке комшије и познати односе надмоћно према „г-људима“. Чика Љуба је задржао природну господственост. И даље се на непромењен начин опходио са свима. Овом фотографу је вероватно био дугогодишњи муштерија. Студио се налазио у малој нахереној чатрљи одмах уз вишеспратницу чија је власница била чика Љубина ташта, стара докторка Вучетић која је још увек примала пацијенте и стрина Јелица мајци помагала у ординацији.
Посебно волим горњу фотографију. Чини ми се као да мог драгог и distinguéчика Љубу, којим сам се одувек поносила, назирем од иза застора прохујалих времена. Између ратова је важио као имућан човек, из угледне породице Гођевац, првих српских индустријалаца. Био је инжењер по струци кад је преузео управу над Ливницом Гођевац наслеђеном од оца, мога Деде. У Ливници су се махом производиле пољопривредне алатке које су служиле у такорећи сваком сеоском па и градском домаћинству у Србији те је Гођевац било нашироко познато име. Израђивали су и поклопце за водоводне шахтове и металне заштитне плоче које су постављене око дрвећа у Улици краља Милана.
Испољавао је природне наклоности за естетику и за уметности је развио истанчани укус. Како је био без деце, откупљивао је уметничке драгоцености махом од руских емиграната који су након Октобарске револуције избегли у Београд: накит, сребро, ћилимове, уметничке слике и скулптуре. Кућа му је била пуна изузетно лепих остварења и деловала као приватни музеј Des Beaux Arts који би свакако отрпео поређење са некима од оних које сам касније у животу обилазила по престоницама западне Европе и САД.
Како су ми и гимназија и музичка школа биле у вароши, чика Љуба и стрина Јелица су ме узели под своје окриље за преко дана. Становали су у Улици Светог Саве 11. Приземље и први спрат били су чика Љубина кућа у коју сам сваког школског дана одлазила. На горњим спратовима те исте зграде били су станови за издавање којих сам једва била свесна јер је улаз у тај део зграде био посебан. Чика Љубина кућа је у приземљу имала велики засвођени троделни прозор са украсним црним решеткама од тешког црног метала. У продужетку тих прозора, улазна врата израђена у истом стилу и застакљена с унутрашње стране. Помишљам сада да су ти прозори и врата можда као уникат били уметнички дизајнирани и израђени у чика Љубиној Ливници Гођевац. Тим пре што такве не памтим нигде другде у Београду.
Малочас сам дигла поглед да на зиду изнад мог рачунара погледам цртеж оловком Љубомира Ивановића (1882-1944) са мотивом из Париза 1920 у тихо летње поподне. Овај цртеж је у чика Љубиној кући висио у другом предсобљу које се надовезивало на прво. У десном горњем углу кад се ишло према улазним вратима. По свим зидовима били су изложени цртежи, уљани радови и акварели, једно до другога.
Из тог другог предсобља улазило се у огроман мрачни хол у којем се у то време више није живело па је намештај био пресвучен и нагомилан. Одмах с леве стране, на постољу на домаку руке, било је бронзано попрсје чика Љубе које је данас на Новом гробљу на гробници стрина Јелицине породице где је чика Љуба сахрањен. У кући му је било разасуто пуно бронзаних скулптура ратника, коња, животиња, птица.
На високим зидовима изнад широких дрвених степеника била су наређана уља у вертикали. Горњи спрат се отварао у подједнако велику одају која је водила у спаваће собе према лицу куће. Високих таваница, та одаја је била до земље преграђена тешком завесом. Захваљујући тој завеси су се у ратним и послератним временима вероватно могли боље загрејати у спаваћим собама. На највишем степенику увек бих се загледала у један омањи рад који ми је лепотом неодољиво привлачио. Месечина на селу коју је израдио познати сликар Колесников. Та је слика данас код моје Гоце у сутерену наше куће. Снимила сам је прошле јесени да је имам, да могу опет повремено да је видим.
У спаваће собе на горњем спрату нисам улазила, осим једном кад ми је стрина Јелица на посебном постољу уза зид, показала велику кутију постављену црним меким сомотом по којој су се као драгуљи блиставо сјајили метални шестари свих врста и величина. Задивљена сам их посматрала и силно зажелевши да једног дана и ја постанем инжењер као чика Љуба па да и мени такви шестари служе као алат.
Једна соба им је била намештена у турском стилу. Било је ту и јатагана и пушака, дивана и миндерлука. Као у одајама Конака књегиње Љубице који смо Лијам и ја прошле јесени обишли.
Усред главне одаје на горњем спрату, стајао је стрина Јелицин клавир. Браон боје, по која дирка би се покаткад заглавила. Ту сам вежбала док би стрина Јелица у бунди и рукавицама вршљала по собама и око мене, и повремено ме подучавала. Кувала је посну храну за чика Љубу те смо сви јели посно. Ручавали смо у великој трпезрији уз троделне прозоре у приземљу, углавном ћутке. Жао ми је што се не присећам ниједног памтљивог разговора. Можда су се уздржавали да преда мном говоре о било чему што бих ја препричавала у школи или другде што би могло да им нашкоди. Чика Љуба и стрина Јелица би се после ручка повукли горе у спаваће собе а ја би остајала сама у трпезарији да за великим трпезаријским столом посвршавам досадне домаће задатке.
Једног дана, чика Љуба ми је без много објашњења спустио у крило Антологију српских народних песама и посаветовао ме да песме читам на глас. И истовремено једино рекао да ту књигу цени изнад сваке друге. Нажалост, нисам га послушала и нисам читала на глас и можда их зато нисам испрве заволела. У ствари, тек сам их неку годину потом, свом душом заволела кад ми их је Тата одушевљено читао једну за другом.
Код чика Љубе у трпезарији, поглед би ми убрзо почели да привлаче пролазници Светосавском улицом. Догурала бих тешку столицу до прозора и дуго посматрала како испред прозора промичу грађани, сви сиви као сенке у суморном дану. Стрина Јелица је свагда била изузетно одмерена и суздржана и изнад свега дисциплинована и радна. Много сам ценила те њене особине, допадао ми се њен животни став, али ми је недостајала топлина и наклоност које никада није испољавала. Током три школске године седела сам за трпезом са чика Љубом и стрина Јелицом а да нисам проникла у њихове мисли, у њихов унутарњи свет који ми се по свему споља много допадао. Памтила да је стрина Јелица често спомињала вољену Швајцарску и том сам чињеницом себи објашњавала њену недоступност. Мора бити да су у страном свету тако уздржани, закључивала сам.
. . . . .
Ближио се дан кад се век нагојених свиња приближвао крају. Тата се радовао што ће моћи да одахне од редовног чишћења гараже, није му замерити што је мрзео тај посао, збиља је био смрдљив. Кад нам је касапин напокон заклао свиње, усолио месо, направио кобасице и Мама скувала пихтије и припремила кавурму, Тата је преузео на себе да надими шунке. У вешерници је над казаном склепао неки сандук, обесио шунке, и задимио вешерницу. Три дана је био сав замрљан, очи су му се страшно црвенеле и непрестано сузиле, грдно се мучио примитивним средствима којим је располагао. Димио је те шунке у разјареном расположењу и стварно изгледао као страшило. На крају су шунке ипак биле добро надимљене. Обесио их је у сутерену, у девојачкој соби до Јулкине. Све собе у сутерену имале су решетке те су прозори све до зиме ваздан држани отворени.
Једног јутра Јулка се попела горе и усплахирено нам саопштила да су у току претходне ноћи све четири шунке покрадене. Она ништа није чула. Затекла је решетке изваљене из зида а из оставе је било однешено све што је је било спремљено за зимницу. Закључено је да је то највероватније учинио неко из комшилука. Неко ко је месецима чекао да се посао обави да би дошао на готово. Замишљали смо како се радовао и сеирио кад је свој план остварио. У време опште немаштине и несташице у храни, за нас је то био ненадокнадви губитак. Верујем до су ми зато до дан-данас остале пред очима те примамљиве, нама несуђене шунке.
. . . . .
Једног дана у Тројци, препуном трамвају за варош, препознала сам дугу и бујну косу наше Јулке, подаље испред мене покрај предњих излазних врата. Згрануто сам уочила да је носила мамин париски капут од светло жуте коже који је Мама почетком рата потпуно престала да носи и чувала га као могућу вредност за продају. Наша Јулка је била лепушкаста тада и у цвету младости. Кад је сишла из трамваја, приметила сам да је носила и мамине скоро неношене тегет плаве ципеле са џоновима од креп гуме. И наравнно, једва сам дочекала до повратка из вароши, како бих Мами и Тати о томе рапортирала. Кад се Јулка вратила из вароши, признала је и много плакала. Ако ме сећање не вара, Мама је била мирна и блага, само ју је прекорела, као што је и нас касније у животу небројено пута прекоревала, што није затражила, што је узела без питања.
Неко време потом, Јулка је Мами и Тати казала да жели да оде од нас. Да се неће враћати у родну Црну Гору, већ ће изнајмити собу код месара Зорића на Сењаку који је већ подуже наговара да се запосли у фабрици. Отишла је, и никада нам више није долазила. Неколико година потом, случајно сам је сусрела на блатњавом пролазу изнад нађе сењачке школе. Изненадила ме је својим изгледом. Превремено остарела, испијена, огрубела и измучена. Тужно ми се осмехнула, застале смо, распитивала се о Мами и Тати, и потом се разиђосмо са збогом. Журило јој се. Никад је више нисмо видели. Заметнуо јој се траг.
. . . . .
Кад сам ово горње већ била исписала, накнадно сам се сетила још једне приче на нашој Јулки. Била је паметна и отресита. Нисмо могли ни да наслутимо да је неписмена све док то сасвим случајно, једног дана по завршетку рата, није изашло на видело.
Тада сам ја преузела на себе и радовала се да је научим да чита и пише. Научила је да препознаје слова и да изговара гласове један за другим. И мада је то чинила гласно, никако себе није могла да чује и тако повезала гласове у речи. Данас помишљам да је могуће да је у тим приликама свакад била претерано узбуђена и под стресом. Сви бисмо стојали око ње, радовали се и подстицали је. Пред превеликим очекивањима њој би мозак просто отказао. Имала је јаку вољу да научи да чита и зато сам ја понајвише себи пребацивала на њеном стартном неуспеху. Верујем да је неко време потом научила да чита.
. . . . .
Мало се сећам Треће женске гимназије. Једино памтим презиме наставнице српског језика: Врањешевић. Била је добра, њен час сам највише волела. Дружила сам се са једном живахном црномањастом, мршавом девојчицом из улице Милоша Великог. Звала се Зорица Станојевић. Возила је братов бицикл. У мени је побудила силну жељу да и ја имам бицикл. Размишљале смо како то да постигнемo и дошле на идеју да бих ја могла да продам све своје и Гоцине играчке и тако дођем до пара за бицикл. Памтим да ми је Зорица свесрдно помагала, храбрила ме је и ишла свуда са мном. Имала сам колица за лутке, штампарију, ролшуе које сам толико желела а кад сам их добила стално сам падала јер ми се нога у доњем зглобу веома лако извртала, лутке од којих је једна могла да склапа плаве очи са дугим трепавицама, црвена дрвена колица која сам добила од тетка Дане, и друге играчке које више не памтим. Ваљда сам их са Зорицом носила једну по једну до вароши. Зорица ми је помагала и да изнађем муштерије. Неколико пута сам свраћала у стан њених родитеља. Памтим салон кроз који смо пролазиле да стигнемо до балкона где смо магационирале играчке. Ролетне су увек биле спуштене те је салон увек био мрачан, за наше не привикнуте очи, из таме су се цаклиле фотеље златом обојене и црвеним брокатом пресвучене. Налазила сам да су ружне и страшно дречаве, класичан пример неукуса и кича. Мајка јој је била испијена, тужна лика и нафракана, а отац увек у црном истањеном оделу које се на неким местима сјајило.
Кад смо успеле да распродамо све играчке, израчунале смо да немамо довољно за нови бицикл али можемо да купимо полован. Охрабрене обављеним тежим делом посла, са великим еланом смо се усредсредиле на проналажење половног бицикла који би ми одговарао. Споменула сам раније да је Зорица возила бицикле своје старије браће, па смо сањариле да заједно возимо широким тротуарима Улице Милоша Великог.
С јесени, Тата је купио сено за козе и сместио га на доњој тераси. Од првог дана нисмо били задовољни изгледом тог сена које је било веома блатњаво. Уз то козе су одбијале да га окусе. Чему се није зачудио комшија, искусни козар из судедства с ким се Тата посаветовао. Комшији је изразио жаљење што је Тати подваљено. Саветовао га је да дигне руке од тог сена и за козе купи детелину. Не упитавши мене ништа, Тата је купио детелину од мојих пара за бицикл. Плакала сам и горко зажалила што сам их држала на видном месту.
Татино својатање мојих пара, доживела сам као изненадну издају и тешко разочарање. Утолико пре, што је потреба за новцем настала зато што је он дозволио да му подвале. Пребацивала сам му на безобзирности, на непоштењу. Болело ме је све то више од помисли да од мојих снова о бициклу више нема ништа. Тата се није дао узбудити. Мирно ми је рекао да једноставно није имао новаца а детелина се морала набавити. Успут је додао да му је савест мирна јер брдовити Београд није за бицикл.
Са данашњом памети дајем му за право. Можда му је паметно било и што ме је пустио да маштам. Што ме је пустио да скоро остварим своје снове па да ми се изјалове. Срећна сам била док ми се чинило да сан остварујем. Сигурно је и да ме је спасао од невоља које би искрсле да сам се на бициклу запутила у вожње по Београду. Али, као што нам је Мама толико пута говорила, требало је да ме пита, да бар толико обзира покаже према мојим осећањима.
Захваљујући том горком искуству, рано сам схватила да беда и немаштина воде замирању осећања и скрупула, као и непоштовању туђе имовине, па чак и међ најмилијима. С друге стране, у Татино време такав однос према женоском чељадету било је сасвим природно па чак препоручљиво. У ствари, осим у овом изузетном случају, захваљујући Татиној доживотној љубави за Маму и поштовању које је исказивао за њену имовину, до Гоцине и моје свести никад није ни допрло сазнање о још важећим паријархалним узусима у нашем времену.
. . . . .
Како сам од гимназије до чика Љубине куће свакодневно пролазила преко Цветног трга, то су ме привукли много лепи бели зечеви црвених очију. Зорица ме је ободрила да их купим. Причала ми је да ће се ускоро окотити, па ћу их имати пуно: читаву фарму. После школе смо свакодневно шпартале пијацом, подвлачиле се испод тезги и за зечеве сакупљале зеленило које је било попадало или одстрањено. Зечеве сам држала у ложионици за централно грејање која више није служила својој сврси. Обилазила их свакодневно и хранила у сталном ишчекивању малих зачића. Прошло је годину дана и ништа. Једног дана моје зечеве нисам нашла. Тата их је без питања уклонио. Једноставно ми је објаснио да је дошао комшија, утврдио да су у питању два мужјака и Тата му их је поклонио. Било ми жао, али не много, и сама сам помишљала да нешто није у реду и да можда никад неће бити „пуно зечића“.
Мислим да ми је и та лекција послужила као добар наук да се снови често не могу остварити и поред труда и најбоље воље. Овог пута Тати нисам замерила. Схватила сам да сам му на годину дана наметула зачеве у ложионици, и да би мени било тешко да их се сама отарасим.
Много година потом, у једном друштву у Америци, млада докторка која се бавила психијатријом, говорила је о томе како се код деце сасвим нормално рађа нагон за побуном против родитеља и како чак може бити сасвим природно да се родитељ замрзи. На моју тврдњу да сам ја своје родитеље увек много волела и поштовала, она ми је рекла да је то велики изузетак, малтене ненормално. Нисам се осетила повређеном. Размишљала сам о њеној опасци и како је мора бити била добрим делом у праву. И закључила, да је управо у томе била моја изузетна срећа.