Записи - Глава 10
С јесени 1944, крај рата је сваким даном постајао извеснији. У Кумодражу се све више говорило о повратку у Београд.
Кад су започеле јесење кише, у Кумодражу је бивало све суморније. Сећам се како нам је било хладњикаво и ништа се није догађало. Сатима сам седела уз прозор и посматрала како се низ окна слива киша. Око мене сви натмурени. Мислила сам због кише. Соска се досађивала. Дражиновци су одједном нестали без трага. Маму и Тату је поразила вест да су млади енергични лекари супружници с којима су недељу дана раније провели неколико сати, погинули у окршају са партизанима. Добро сам их била упамтила. Били су лепи, посебно он, и обоје деловали тако стамени и паметни и на мене оставили снажан утисак. Тешко ми је било да појмим њихову погибију. Тад сам по први пут чула да се помињу партизани. Јулка ми је објаснила да долазе из Босне и да су због тога моји забринути. Била сам збуњена јер сам мислила да се као и ја радују завршетку рата и повратку кући.
Неколико дана пред повратак у Београд киша је лила непрестано. Упркос јаке кише, наше ствари су натоварене на воловска кола нашег газде и убрзо се заглибила у дубоко разровано блато и требало је да сви сиђемо и наставимо пешице. За мене тада настадоше запамћене муке. Ноге су ми пропадале у дубоко блато, једва сам их извлачила, једва корачала. У два маха сам губила десну „шевро” ципелу и рукама је тражила у житком блату. Тешили су ме да ћемо се код Торлака опет моћи попети на кола јер одатле почиње асвалтиран пут. Не памтим како смо стигли до града. Можда сам преспавала пут од Торлака.
Тата је сматрао да повлачење окупатора треба да дочекамо у граду. Бојао се да нас одведе у нашу кућу где бисмо на брду били осамљени и на удару са свих страна. Веровао је да ћемо у граду бити далеко безбеднији. И тако су нам његови пријатељи из америчких времена, Лујза и Чарли Павловић, до рата задужени за вођење Српско-Американске банке која се налазила у Улици Краља Милана, обезбедили стан у тој згради, два спрата изнад свог.
У празан стан смо се уселили и сместили уз минимум преко потребних ствари као и у Кумодражу. Прекопута нас, у парку Старог двора, налазио се Музеј принца Павла у који ме је Тата одвео ускоро по доласку у Београд.
У канцеларији упадљиво високих таваница и подједнако високих прозора, дочекао нас је Татин пријатељ Милан Кашанин. Памтим себе како стојим пред писаћим столом који ми се чинио огромним. Тата ме нешто пита а ја брижна хоћу ли га задовољити одговором. Пред другима је био склон да ме гледа очима другога, а ја сам му и овога пута препознала карактеристичан снебивљив израз на лицу. Знала сам ко је господин Кашанин, видела га једном раније кад сам са прозора наше куће посматрала његову беретку како брзо одмиче дуж наше ограде после краће посете Тати. Кашанини су шестог априла остали погорелци, све им је изгорело. И њихова тужна прича се мени тада била урезала у свест за навек. Не сећам се свог одговора, али памтим како је господин Кашанин изашао од иза свог елегантног писаћег стола и срдачно нас испратио до трема музеја.
Тата није хтео да наша кућа остане празна у неизвесним временима па је понудио мајстор Алекси и његовој жени да се уселе у сутерен. Мајстор Алекса је до рата радио у Ливници Гођевац, и чика Љуба га је Тати препоручио као изузетно поштеног човека и изврсног мајстора.
Добро памтим драгог мајстор Алексу. Сви смо га волели и поштовали. Био је омањег раста и масне кратко потшишане перутаве црне косе , прерано изборан и помало масног лица са танким црним брчићима и лошим зубима. Дисао је храпаво и глас му је био храпав, могуће од пушења. У кожу му се увукло увек присутно црнило. Грубе руке тешког физичког радника. Увек је носио црну одећу и црни зимски капут са углачаним оковратником. Жена му је била повучена и веома тужних тамних очију. Сабласно бледа са тамним подочњацима. Коса јој је била ретка и слепљена, чинило се да ју је ретко чешљала. Била је грбава. Уселили су се у кућу и довели Рушку натраг из Сурчина где је враћена пред наш одлазак у бежанију.
И тако смо Гоца и ја преко ноћи од сеоске деце, постале градска деца. Стан је у граду био простран и светао. Имали смо само кревете и најпотребније. Јулка није хтела с нама. Желела је да се врати у кућу и придружи мајстор Алекси и његовој жени.
Који дан након посете прелепом музеју принца Павла, зачули смо прве каћуше, испрва из далека а потом све ближе. Најављивале су улазак руских трупа у град. Напослетку смо сишли у велики подрум наше зграде који је већ био пун људи, и успели да се сместимо у једном углу. Донет нам је кревет из стана. Процењивало се да је више од двеста људи потражило заклона у подруму наше зграде. Памћење ме можда вара, ал’ ја овде ионако бележим само оно што живи у мом сећању. Без струје, маневрисало се батеријским лампама. Ми смо били ограничени на наш кревет и узак простор око њега. Од људи, мноштва кревета, пртљага и ћебади, никуда се није могло макнути.
Већ сутрадан су започеле уличне борбе уз експлозије граната и штекетање митраљеза. Говорило се да су Немци утврђени у Руском дому, који је од наше зграде био раздвојен уским калдрмисаним пролазом који је водио до улице ниже нас. Немци су били утврђени и у згради „Албанија“ и одатле митраљирали Улицу краља Милана. У подруму се чучало, лежало и ћутало. Говорили су да је могуће доспети до станова ако се иде погурено и провлачи испод прозора. Кад је требало донети храну, Мама је одлазила, мирно и храбро као и увек. Гоца и ја бисмо се сваки пут узрујале и нисмо никако хтеле да је пустимо, ал’ Мама би ипак отишла и остављала нас расплакане. Вратила би се с потрепштинама и приповедала нам како је посвуд газила по срчи. Сви су прозори били поразбојани.
Ноћу су се проламале потмуле експлозије које су се настављале до јутра. Говорило се да Немци руше мостове и минирају железничку пругу. Другог дана се пронео глас да су Руси ушли у Београд. Убрзо потом у подруму је настало великок комешање кад се један руски официр одједном појавио међ нама. Гоца и ја смо стојале на кревету да бисмо могле боље да га видимо и чујемо. Могле смо само да му видимо главу, еполете и рубашку и како га грле и љубе. Пропустише једну жену до официра. Умела је да се споразумева с њим на руском. Памтим како сам била удивљена, и силно зажелела да и ја једног дана, једина међ многима, будем способна да се споразумевам с неким на страном језику.
Много сати касније, млади руски официр се поново појавио. Овог пута нам је преко тумача обзнанио да су Немци чврсто утврђени и одољевају из Руског дома. Сви дотадашњи покушаји да се одатле изчисте показали су се узалудним. Једино што преостаје јесте да се Руски дом подигне у ваздух. Но како се Руски дом налази у непосредној близини наше зграде и посебно подрума у којем се ми налазимо, то ће бити потребно да све нас евакуишу. Јесте, Немци и даље митраљирају Улицу краља Милана и веома је ризичан прелазак прекопута. Не може да нам гарантује да ће сви успети да пређу на другу страну. На себе преузима обавезу да преко улице лично пренесе свако дете.
Настао је мук. Чинило се да пренеражени људи, укочени страхом нису у младом руском официру одмах препознали редак пример херојског самопожртвовања. Претпостављам да су и Тата и Мама у том трену осетили да је упутно задржати сопствене мисли за себе. Верујем да су се као и многи око нас предали усрдној молитви и тако се ратосиљали сопствених грозоморних мисли. Команда за евакуацију могла је сваког часа да нас стигне. Смрт је претила сасвим изблиза.
У току ноћи зачуло се некакво гребање у шахту на поду. Сви смо претрнули и претворили се у уво. Ослушкивали смо и гребање се повремено настављало до у ситне сате, кад се пронео глас да је из шахта извучен рањени немачки војник. Сви оданусмо душом.
У свитање објавише да је окупатор напустио Београд. И ускоро потом у подрум уђе група руских војника, и по први пут и партизански официри са њима. Наста велико комешање и радост. Љубили су руске официре и грлили их раздрагани. Многима су сузе радоснице навирале на очи.
Жамор радости је пресекла страшна вест и у трену нам срца зледила: млађани руски официр који је дан раније у тешком часу изразио спремност на неисказиво самопожртвовање, погинуо је у току ноћи.
Трагична погибија храброг и племенитог руског официра за спас свију нас, њему посве непознатих обичних људи, у земљи далеко од његове, урезала се као предивна икона у трајно сећање свију нас који се затекосмо у том подруму док је вођена битка за ослобођење Београда поткрај 1944. године.
Напослетку утихнуше хујања каћуша и штектања митраљеза, утихнуше експлозије граната и грувања топова, и тешке детонације динамита којим је окупатор у повлачењу разарао све за собом. И ми изађосмо из тмине нашег подрума, ослобођени страха од непосредне смрти, прљави, неиспавани и гладни. И попесмо се горе у студени стан поломљених прозора и без струје и воде.
Сутрадан нам је дошао мајстор Алекса и прибрано испричао како су руске трупе још првог дана борби ослободиле Топчидерско брдо, док су се борбе око нас, у ужем центру града, наставиле још недељу дана. И како је пред улазак руских трупа у град, пакет граната испаљен из брзометних каћуша, погодио спољни зид наше куће на горњем спрату. Гранате су уништиле тоалет, потом пробиле троја врата и два зида, и на крају пробивши зид до прозора у дечијој соби, излетеле из куће у Порту - још увек неексплодиране.
У дечијој соби, у кревету, мајстор Алекса је угледао још две преостале неексплодиране гранате. Пажљиво их је подигао и у рукама изнео из куће, што даље у Порту. Онда је на исто место однео и друге гранате које је покупио неексплодиране око куће. И затим их пријавио новим властима и замолио да се демонтирају. Све нам је то испричао чини се сасвим несвестан да прича о својој изузетној храбрости и самопрегору.
Мајстор Алекса, наш доброчинитељ, био је и остао нам заувек близак као најдражи род рођени. Човек изузетних врлина и поштења, баш као што нам је о раднику Ливнице Гођевац говорио и чика Љуба. Док ово исписујем, изнова сам дубоко дирнута, и сузе ми овлажише очи.
. . . . .
Сећам се да је прво послератно издање „Политике“, било танко. Масна слова су ми се чинила веома црна. Београд је ослобођен. Двадесети октобар, Дан ослобођења. Пошто су се о „Политику“ пред нашом зградом грабили, са уграбљеним новим бројем победоносно сам устрчала горе до нашег стана и бих изненађена да и затекнем у сасвим другачијем расположењу од мог. Били веома озбиљни и смирени, нигде ни трага од одушевљена што тада нисам још била у стању да разумем. Задихано сам им причала да сам унутар фирме „Узор“ у приземљу суседне зграде, видела празне рафове и фијоке и како је све већ било развучено осим неких картончића и разнобојних кожних отпадака који ничему нису могли да послуже. Забранили су ми да тамо идем. Устрчала сам опет да им испричам како сам у киоску испред Руског дома видела изложену батеријску лампу од крокодилске коже. Праве крокодилске коже управо као мамина браон ташна. Мама је само климала главом. Нисам добила новац да је купим. Како су батеријске лампе у подруму биле у великој потражњи, силно сам желела да и ја имам једну.