Записи - Глава 9
У пролеће 1944. године, изнова на Ускрс, Београдом се проламило урлање сирена. Нас четворо са Јулком опет смо похитали у склониште. Три године старија, знала сам да су нас први пут бомбардовали Немци, наши ратни непријатељи, и разабирала да нас овог пута бомбардују Американци и Енглези, наши природни ратни савезници, мада нисам могла да разумем зашто. Нисам била у стању ни да мислим. Свим бићем сам била обузета наслућивањем непосредне смрти и уништавања свега знано. Било је страшно пре три године, и овог пута далеко страшније. Грчила сам се под ужасном тутњавом надолазећих тешких бомбардера и знала да нас већ у следећем трену могу да здробе, збришу са лица земље. На злокобни фијук сваке бомбе у непосредној близини, изнова сам започињала прекинуту молитву, склопљених руку и затворених очију: „Оче наш, иже јеси на небеси. Оче наш…“
Као и пре наше склониште је било испуњено, мрачно и загушљиво. Гушила нас је оштра врелина прашине која би у налетима снажно куљала споља. На избезумљене повике оних који су се стискали при улазу, престрављени стискали смо се све више унутра. Одједном фијук који ћу памтити док сам жива. Иде према нама … устремио се право на нас … па за трен нагло престаје и зачусмо тежак тупи удар и страховита експлозија нас заглушује. Следи нови трен стравичне тишине и испрва меко па све снажније шуштање, рушење и уништавање.
Преболан врисак продире до свести, глас јавља да је Кустудићева кућа срушена, сравњена са земљом … Не, није била бомба од чоколаде.
Довикују да има затрпаних … раскида ме душевна патња. Чим је тутњава почела да јењава, кренули су из склоништа да раскопавају рушевине. И Тата би за њима. Гоца и ја му се окачиле о рукаве, преклињемо га да бар сачека да бомбардовање сасвим утихне. Мама је скамењена, ни речи да прозбори.
Тутњава лагано тихне, људски гласови се чују све гласније и продорније. Кустудићи, отац и син су преживели неповређени јер су се склонили у подрум Беле куће. Било је то све што сам о њима чула тог дана и много месеци потом. Госпођа Кустудић је погинула. Потражила је заклон у подруму своје куће и настрадала под шпоретом који је пропао у подрум. Однели су је на рукама у Манастир Ваведење и оставили је да лежи пред олтаром.
Никад нисам сазнала да ли је погинула на месту, издахнула на путу до манастира, или је остављена да умире пред олтаром. Чинило ми се да сам све три њене смрти својим очима видела. Најдубље ме је потресало њено тихо умирање на блиставом мермерном поду нашег предивног манастира. Усмрћена недужна, напустила је овај свет непримећена, управо као што је и живела. Нисам разумевала шта се нама догађа, ал’ њену сам судбину дубоко доживљавала.
Бомбардовани смо и на Други дан Ускрса. Говорило се да људи у масама напуштају Београд. Мама и Тата су се у великој журби дали на посао да у једном простору под степеницама које воде у сутерен узидају преостале ствари од вредности: персијске ћилимове, сребро, порцулан. Пожуривала сам их да што пре кренемо, само да кренемо. Чинило ми се да су бомбардери већ узлетели у нашем правцу и да ћемо због тих ствари сви настрадати.
Трећег дана Ускрса, најзад кренусмо и ми у бежанију. Добар део пута прешли смо меким гуменим точковима шпедитерских кола са запрегом штајерских коња дебеле и густе белкасте гриве и снажних копита. После смо дуго пешачили и напослетку стигли до Ресника. До куће нашег предратног млекаџије који је у град довозио млеко у чезама. Још памтим његове чезе како се гегају на турској калдрми у нашој улици. Као да и сад видим четири високе лимене канте са лименим посудама од литар и по литре прикаченим ланцем.
У Реснику ме је просто задивила сеоска ношња. Живописносћу, богатсвом складних боја и прелепим везом на кецељама и јелецима. Чипкама и белином платна. Неке од жена носиле су нанизане златнике на широкој огрлици око врата уз прслучад од свиленог сомота. Домаћини у шајкачама, прслуци и уштиркане кошуље широких рукава. Утегнути у тесне чакшире, меко су ходали у вуненим чарапама и опанцима који су још мирисали на нову кожу. Дочекали су нас као своје и нудили нам искрено и топло гостопримство. Мами и Тати су уступили своју собу за починак у којој је изрибани дрвени под био боје лимуна. У испражњеном трокрилном орману и фијоци ноћног сточића нашли смо неколико чеона белог лука. Јулка нам је објаснила да се сељаци белим луком бране од бува и стеница. Гоца и ја још нисмо знале о чему говори.
Нас две и Јулку сместили су у углу суседне повеће одаје за земљаним подом. Те ноћи сам се често будила на прекраткој и тврдој постељи, свакад изнова изненађена да угледам Јулку уз нас.
Сутрадан је освануло кишно и мрачно. Кроз замућено мајушно прозорско окно посматрала сам разровано блато међ омањим у тло утонулим сеоским кућама, пренеражена измењеним утисцима од претходног дана. Као да сам се пробудила из прелепог сна, од виђеног јуче ништа више нисам препознавала. На првом месту код укућана који су сада обучени у похабану одећу гацали по блату у повратку са или на путу на јутарње дужности: уморни, брижни и отсутна погледа. Јулка ми је шапатом објашњавала да је Ускрс прошао и свечана ношња је одложена до идућег празника.
Тати је стигла вест да је Мака са Гођевцима на Вождовцу и ми смо се још истог дана упутили натраг.
На Вождовцу смо код једне удовице са сином Андрејом мало старијим од мене, изнајмили собу у приземљу са излазом на двориште. Мака и остали стигли су два дана раније и сви били смештени у једну повећу одају приземљуше са двориштем која се налазила недалеко нас. Спавало се на поду, један до другога, само је Мака имала кревет у углу.
Освајало је лето. На бетону, у сунцу испред наше собе, играли смо школице са Андрејом. Било је то први пут да другујемо са мушкарцем. Осећала сам и уочавала у његовим покретима да је другчији од мене и Гоце. Био је ћутљив и самоуверен. А ја благодарна и срећна кад је био расположен да нас удостоји пажње и игра с нама. Невесела кад нам је изгледало да нас избегава.
Каткад је код нас долазио Јешко (Јеврем, чика Заретов син, који је носио Дедино име). Вршњаци, Јешко и Гоца су се одлично слагали. Чинили су тако сродан и природан тим. Јешкова старија сестра Соска (Софија по Маки) није играла с нама. Мада сам осећала да је искуснија и паметнија од мене, ипак ми није било право што је и мене убрајала у клинце.
Тетка Данини су избегли у Рипањ, село у близини Авале, те Соска није имала друштва и досађивала се. Једном нас је наговорила да је пратимо до друма што нам је било забрањено али смо пошле за њом. На друму је било опасно и утолико узбудљивије.
Бомбардовања су се наставила једно за другим. Сећам се једног кад смо се Андреја и ја склонили испод стола. Боже, пријатног ли заједничког узбуђења у савезништву.
. . . . .
Маки је једне вечери стигло упозорење да јој стрина Даница, која је била позната по видовидости не само у фамилији већи и шире, јавља да ће тог дана Београд бити бомбардован. И стварно, тог дана су зајаукале сирене. Код Маке није било подрума. Један огроман пласт сена у који је био уграђен простор са клупама, служио је као склониште. Неки су тврдили да пласт може да зштити од свега осим од директног поготка: од ваздушног притиска, од летећих предмета, од урушавања крова, док су други сумњичаво вртели главом, али смо се сви заједно скривали под пластом. Ја сам радознало упијала разговоре одраслих од којих су ми многи били непознати. Посматрала сам сваког по на особ и уочавала да им Мама и Тата нису били главни као мени.
Једном су нас у пролазу посетили стрина Јелицин син из првог брака, млади доктор Предраг Нешковић и његова супруга Вера, такође докторка, и њихова деца, дечак и девојчица. Много се људи окупило и окупљало код Маке, сви стешњени у малом и неудобном простору и зближени ратним тегобама и неизвесном будућности. Тог дана је бомбардовано Пашино брдо и обистинило се пророчанство стрина Данице.
После Пашиног брда, страховало се да ће и Вождовац доћи на ред. Тим пре што се у близини налазио озлоглашени окупаторов бањички логор, па је одлучено да се иде даље.
Без деце, чика Љуба и стрина Јелица су остали за нама на Вождовцу. А ми остали, натоварени на таљиге, доспесмо до оближњег села Кумодража, до имања Спасојевића, за које се говорило да су од најугледнијих у селу. Улазна дрвена капија, онижа и довољно широка да пропусти кочије, излазила је на главни трг у селу, што ће рећи на повећу кружну пољану са старим храстом у средини. Новосаграђена, предња кућа Спасојевића била је лепа у својој једноставности. Две светле патосане спаваће собе, повећи лепи прозори и камени трем. Унутра је све било ванредно чисто а споља окречено пријатном светло зеленом бојом.
Кућа у дворишту је била стара и чађава. Таванице су се црниле. Одмах се улазило у кухињу у којој је под био од утабане земље. У углу је било огњиште са задимљеном црном оџаклијом где се ложила велика ватра и у жари и пепелу пекао хлеб под масивним поклопцем. Вода се црпла из бунара а у кујни је увек била на располагању канта свеже бунарске воде. Из кујне, с леве стране, улазило се у дугу уску одају са три малецка прозора. У ту собу смо се уз Маку, чика Воју, чика Чеду и тетка Љубицу, сместили и ми. Кревет до кревета, једва да је могло да се прође између.
У предњој кући млади газда је већ био уступио једну собу четворочланој београдској породици. Високом, упадљиво бледом и помало крутом професору универзитета Бори Белопавлићу и његовој маленој и веома вредној супруги Загорки, са два сина који су се звали Света и Влада. Оба су већ младићи били.
Наша кућа је била заједничким зидом одељена од штале на суседном имању са малом кућицом у којој је са једне стране била наша заједничка кујна а с друге мања соба коју је стрина Зора са Соском и Јешком делила са сестром Нацом и њеним мужем, адвокатом Трајковићем.
Уживали смо гостопримство Спасојевића до ране јесени 1944. године. Волела сам недеље кад су се око старог храста окупљали да играју коло. Памтим како су за коло облачили и чешљали младу ћерку нашег старог газде, односно сестру млађег. Имала је дугу косу до паса коју је ваљда чешљала једном недељно, па ју је требало дуго изчешљавати. Чешаљ је био мали и густ и није ишло ни брзо ни лако. Обукла би се у недељну ношњу. Све то видим у сећању као да је на платну Паје Јовановића. Коло се играло читаво поподне. Нас две са Јешком, клатили смо се на на дрвеној капији и нетремице све посматрали занешени ритмом кола и свирком хармоникаша. Можда сам је тада по први пут чула, ал' ми у овом трену пада на ум изрека: „Дала баба грош да се ухвати у коло а дала би сто да изађе?“
Наша Јулка и стрина Зорина помоћница Јованка кувале су у заједничкој кујни за све нас. Јело се напољу. Мака и остали за дугим столом под надстрешницом испред кујне, а ми насред травњака за постављеним столом. Користили смо зелени бриџ-сто на расклапање који је донет из Љубе Јовановића где је вероватно пристигао из Француске.
Гоца и ја смо проводиле дан за даном у игри на трави, у воћњаку, на њивама иза кућа, у сену, са децом у суседном дворишту. Осећале смо се слободне и посве препуштене себи или се мени тако само чинило. Маму и Тату су заокупљале мисли и бриге у које ми нисмо биле у стању да проникнемо. Тата је слушао радио и проводио време за бриџ-столом, нагнут над великом мапом Европе која се од многе употребе почела да распада на местима где је пресавијана. Мама се бавила ручним радом, иначе редовно одлазила у Београд да обиђе кућу. Тата ју је одговарао од тих одлазака, и ишао са њом гунђајући. И никад није могао довољно да се надиви њеној храбрости. Сваком се приликом морало преноћити у кући. Присећам се да кад би они отишли у Београд, проводила сам сате у сталном ишчекивању и страху. Приказивала ми се могућност да ће погинути па ћу остати сироче. Једном су нам се из Београда вратили са сладоледом у француском термусу. И уз тај упола истопљени сладолед као да сам осетила дашак времена „од пре рата.“
У Кумодражу смо преживели још неколико бомбардовања Београда. Слушали смо тутњаву тешких бомбадера из удаљености. И при свакој експлозији питали се шта је разрушено и колико је пострадалих. Седели смо на креветима у дугој соби са земљаним подом. Мака би се повремено крстила и тихо се молила. Чика Воја је све време гледао у под пред собом. Нико гласа да пусти.
. . . . .
Једног божанственог дана поткрај маја месеца, у много лепим двопрежним кочијама младога газде путовали смо до Рипња да обиђемо тетка Дану и њене. Прошли подно Авале. Био је то за мене незаборавно леп пут. У Рипњу сам чула да говоре да Мића и Олга учествују у покрету Драже Михаиловића. Мића нам је делио жвакаче гуме.
. . . . .
Чика Љуба и стрина Јелица су повремено долазили са Вождовца до Торлака и ту скретали да зађу у Кумодраж и посете Маку. Увек сам им се радовала и једном ужасно посрамила кад је Тата рекао чика Љуби: „Цеца машта да једног дана преузме управу у твојој фабрици.” Чика Љуба се само смешкао. На моје изненађење, имала сам утисак да га је то одобровољило. Јесам, очекивала сам да ће се по завршетку рата живот наставити као и пре и да ће се чика Љуба вратити у Ливницу Гођевац.
. . . . .
Као и увек, најлепше сам се забављала посматрајући шта ко ради и шта се око мене збива. Не памтим да сам ишта прочитала тог лета, нити да се неко бринуо о мом образовању. Привлачио ме је и много занимао Влада, млађи син Белопавлића господских мамира. Он је проводио сате сам, заокупљен дељањем верне копије воловских кола у минијатури. Радио је веома савесно и стрпљиво. Дивила сам се његовом умећу и можда му помало и завидела што је израђивао нешто јединствено лепо. Волела сам његово отмено држање и самодовољност. Ушуњала бих се у увек широм отворену шупу и шћућурена близу њега дуго га посматрала обузетог радом, ал’ ме он никад није примећивао. Никад удостојио разговора што ме је болело.
У време кад сам бележила прву верзију ових сећања, у мом електронском сандучету под Subject неочекивано прочитах: Влада Белопавлић, и једновременост ме пријатно изненади. Из емаила дознах да сада живи у Келну, у Немачкој и да је у разговору са једва познатим пошиљаоцем емаила, рекао да се сећа мене и да сам у Кумодражу још била дете. Упитала сам се при том да ли је могуће да је он у Кумодражу боље од мене наслућивао шта се у мени збивало?
Гоца и Јешко су увек играли заједно. Много година након велике узбуне коју су њих двоје изазвали, Гоца ми је причала како им се то догодило. Удаљени од кућа, седели су непримећени између два огромна пласта жуте сламе и пожелели да подражавају одрасле у пушењу. Свако је извукао по сламку из пласта и запалили су шибицу. Кад је сламка брзо догорела до прстију, преплашено је бачена у страну.
Ја сам схватила да се нешто необично дешава тек кад сам угледала Гоцу како из куће износи чашу воде, трчи према штали и успут јој се вода просипа из дрхтаве руке. Отрчала сам за њом до пласта сена и и стигла у трену кад је пламен тек почео да лиже уз пласт. Похитала сам до да им помогнем и још памтим дно црвене емајлиране канте за воду у кујни. Једва да је при дну канте нешто воде још било преостало. Преклињала сам Јулку да ми извади канту воде из бунара, ал’ је Јулка строго захтевала да јој објасним зашто сам толико узрујана. У том је неко избезумљено утрчао у кујну објављујући да је избио пожар. Велики пожар! Гори штала! Очас је настала узбуна. Трчало се на све стране. Нас су децу покупили и затворили у дугу собу са Маком.
Газде су разумљиво биле гневне на варошку децу која су им нанела, говорили су и кудили: огромну штету. Викало се и у кујни до наше собе. Мака је тихо јецала и стискала нас око себе обливена сузама. Повремено би се Богу обраћала: „Зашто баш моја деца?” а ми бисмо још жешће заплакале уз тегобно осећање кривице.
Мама и Тата су тог дана при повратку из Београда још издалека видели пожар на врх брда. Наравно да нису ни слутити да је Гоца била главни кривац.
После много узбуне и трке, пожар је напослетку угашен, и већ сутрадан су започели преговори о надокнади за почињену штету. Не присећам се појединости али сам запамтила да ниједна од страна није била задовољна понашањем друге.
. . . . .
Рано се легало и рано устајало. Увече би се припалила шкиљава и замашћенас гасна лампа. Комшијска деца су се заразила шугом па су нам забранили да се играмо с њима.
Повремено су селом пролазили путујући мајстори који су свој долазак најављивали отегнутим узвикивањем: „Крпи лоонце, шеерпе, кооооооорииита!“ Пртили су на леђима свој алат уз по две-три старе шерпе, ваљда као фирму за распознавање.
Присећам се своје згранутости кад сам једном у оквирену у улазу у шталу с леђа видела једну од сељанки како је у ходу раскречила ноге и стојећи пишкила. Ваљда је мислила да је нико не види.
Уз много тога лепота, почела сам каткада да уочавам и ружно. Нужду смо вршили у нахереном, смрдљивом, дуго нефарбаном дрвеном нужнику, каткада уз несносно зујање полузелених и сјајних мува. Иза нужника је отицао поток измета. Газдин тринаестогодишњи син Моца је са грубијанима из суседства смислио нешто што их је грдно веселило. Приметила сам да се домунђавају и онда видела како су белу пудлицу једне накинђурене Београђанке са силним бразлетнама, из лудачко церекање затворили у нужник. Несретна пудлица је дуго скичала и напослетку испливала на слободу и нестала у трку својој газдарици, попраћена одвратним кикотањем Моце и пајдаша.
. . . . .
Опазивши да смо виделе кад је свинче протрчало кроз шерпу са ручком који је спустила на земљу да се охлади, стрина Зорина Јованка нас је молила да тајну никоме не одамо и довела нас у велику забуну. Мислим да сам је ипак тужила и да нисам била поносна али ми је савест била мирнија.
Мама је бринула што не ходам правилно. Примећивала је да ми се пета увија на унутра. Помислила да је то последица лоше обуће па ме је одвела обућару да ми изради ципеле по мери. Поносила сам се тим новим тамноплавим ципелама од „шевро“ коже. Волела сам боју и елегантан облик. И кад су Соску, Јешка, Гоцу и мене обукли у сеоску ношњу да нас сликају, једино ја нисам обукла опанке. Не знам да ли се нису могли наћи опанци који би мени одговарали, или сам ја више волела да се сликам у новим ципелама. Кад сам годинама потом гледала те слике, сви су ми изгледали сасвим аутентични осим мене полутанке. Гоца се на доњој слици збиља много слатко смеши.
. . . . .
Поткрај лета, у нашем дворишту су се одједном појавили Дражиновци. Брадати у шајкачама и црним шубарама. Весели, млађани и лепи момци, сјатили би се око Соске која се управо задевојчила, и на имању Спасојевића и шире била једина збиља лепа девојка. Знали смо да јој је било забрањено да са момцима разговара и чували тајну кад би то кришом ипак чинила што је несумњиво само још више доприносило њеном узбуђењу и привлачности за њих. Тих дана ме је једино жалостило што се ама баш нико од младе дружине није обазирао на мене.
Са децом из суседства, пуним плућима смо певали:
Соколови сиви тићи
Децо моја Дражинићи,
Труба труби, пушка чека
Јел’ вас жао млада века?
Љуба смо се прежелели
Боја смо се зажелели…
Једном у сумрак, забезекнуо нас је чика Чеда кад нас је натмурено опоменуо да не би требало да певамо ту песму. Кад смо га упитали зашто, само је одречно климао главом и није хтео да нам одговори. А и како и би, питам се данас?
Касније, много касније, сазнала сам да је млади наочити син нашег газде, који нас је који месец раније својим прелепим кочијама одвезао у Рипањ, био командант тих момака и да је поткрај рата погинуо. С тугом наслућујем да је иста судбина задесила ако не све, оно већину Соскиних млађаних удварача већ при крају нашег лета у Кумодражу.
. . . . .
Посебно ми је упечатљиво остао у памћењу Мамин рођендан, шестог јуна 1944. године зато што су обоје били изузетно узбуђени. Свечано су се обукли. Задивљена сам их гледала јер су ми изгледали као што сам их памтила са фотографија од пре рата. Мама је изнела везени мађарски столњак из Будимшеште да прекрије бриџ сто који је тог благог ведрог дана с лаким поветарцем још изјутра изнешен на траву која се зеленила и сјајила на сунцу. После ручка је на сто прострта мапа Европе. До мене је допрло да су се савезници искрцали у Нормандији и да је на домаку блиски крај рата. Узбуђење је било огромно, у нама је надирала неописива радост.
Сви смо тог дана били омамљени срећом којој смо се све време рата надали. Срећом коју сам још дуго памтила свагда уз најлепшу музику радости и душевног блаженства.
Тек много година потом сазнала сам о претрпљеним великим губицима и тешком страдању савезничких војника на обалама Нормадије тог дана. Тек сам у Америци била дубоко потрешена жртвама толиких који су у том дану положили животе. Дознавала о непојмљивој храбрости појединих војника и официра, уједињених у намери да савладају фашистичку неман. Свесна како је мало фалило да буду надвладани, као да им је сам Господ Бог био у помоћи. И постидела се наивне, мада као сузе чисте среће коју смо сви ми тог дана тако снажно доживљавали.