Записи - Глава 8
У једно тихо поподне кад су Мама и Тата после ручка прилегли, Гоца и ја смо извеле козе у Порту да брсте и пасу у зеленилу и мирисној трави испред куће. У том је наишла Бела тетка Љубица, тако прозвана због беле косе, за разлику од црнокосе Тетке. Рече нам је да је чула да у пиљарници на Дедињу има празилука који се у време рата могао само ретким приликама добавити. Кад је Мама говорила да је празилук веома хранљив, управо колико и месо, ја сам увек мислила да га зато и нема.
Скочила сам изненада обрадована што ћу Маму моћи пријатно да изненадим и обрадујем. Из истих стопа кренусмо са тетка Љубицом, потпуно заборавивши на козе. Брзим ходом прешле смо преко сеновите Топчидерске звезде, и ходале по глатком асвалту наизглед напуштене и веома тихе Румунске улице дуж уредно одржаваних камених ограда и породичних вила скривених у однегованом зеленилу башти око сваке. До рата у приватном власништву, ове најлепше београдске куће су по избијању рата реквириране за војне официре окупатора. Пред некима је на тротоару била истурена стражарница са немачким војником, па смо га у савршеном муку заобилазиле.
Хитала сам прибојавајући се да ћемо до мале пиљарнице стићи касно. Привиђало ми се да стижемо управо у трену кад однекуд изнад гомиле грубим гласом најављују да је празилука нестало.
Ал’ овог пута имадосмо среће. У такорећи празној пиљарници, скоро не верујући својим очима, угледах не једну већ две плетене корпе празилука. У налету жестоке радости, одједном се престравих присетивши се наших коза остављених у Порти.
Оптрећена грижом савести и у великој бризи, на брзину сам се опростила од тетка Љубице, и јурнула као без душе да што пре стигнем до коза. Чинило ми се као да ми се све то и даље догађа у сну. И данас се питам је ли то била просањана страва, или ми се стварно догодило. Не чуди ме што је то давно летње поподне остало да ме прати кроз дуги живот, што ни сада нисам у стању да га прескочим. Претрпела сам велику трауму и много себи пребацивала. Кад би ми касније у животу неко приповедао о безазленим доживљајима из детињства, што је веома ретко ваљда зато што се људи чувају да не испадну будаласти, одслушала бих их с посебном пажњом, свагда благодарна на интимности и указаном поверењу.
Елем, на домаку куће, угледала сам Јулку како претражује џбуње уз ограду винограда више наше куће. Следила сам се још и више, и једва смогла снаге да јој скрушено приђем. Стигавши пред њу, расплакала сам се и од јецања једва могла да изговарам речи. А Јулка ме је пригрлила и смиривала ме нежно. Козе су се биле одавно саме вратиле кући. Боже мој! Огромне ли моје среће! По силини равне страху којег сам се тек ослободила.
. . . . .
У башти смо поред неколико опасних гусака и две троме усране патке, имали пуно кокошака и једног кочоперног петла. Једна граоркаста кока би сваки дан снела по јаје. Једном сам је затекла у близини места где сам јаја налазила. Усхитила ме је помисао да коку ухватим у тренутку кад снесе јаје. И чучнула сам иза једног сандука трудивши се да ниједним шушњем не одам своје присуство. Коку сам нетремице посматрала уздржавјући дах. Напослетку, почела је да се придиже и надима. И одједном јој међ ногам склизну јаје у удубљење у сену из кога се тек дигла. У исти мах се раскокодакала као помахнитала. Тек кад је отишла кљуцајући лево десно као да се ништа није догодило, опрезно сам улегнућу у сену, зграбила још топло јаје у шаку и потрчала Мами да јој се похвалим авантуром и да јој предам јаје.
Од Џонија и Целета, Гоца и ја смо научиле да правимо „умућено“ од свежег жуманцета и кристал шећера. У малој стакленој часи вредно смо мутиле шећер и жуманце и уживале кад би омиљена посластица пред нашим очима расла и попримала — чинило нам се — оплемењену светло жуту боју. Онда бисмо захватале по малкице око обода часе и потом дуго сладиле и лизале кашичицу.
Једна од квочки нам се расквоцала па сам се ја силно зарадовала прилици да је насадимо. Много сам волела прелепе беле коке господина Станојевића из суседства. И мада нисам наишла на пуно одобравање мојих, ипак сам отишла код господина Станојевића. Становали су у маленој вили утонулој у зеленило. До њихове куће се могло доћи из улице Миодрага Давидовића, пошто се прође кроз двориште са две куће, Богдановића и Рашковића. Или пак, из улице Светог Наума. Имали су одрасле: ћерку и два сина. По дворишту им се шетао стари пас Мома који је непрестано претећи режао и промукло лајао. Изгледао ми је много опасан мада су говорили да: неће. Испред куће се у свако доба могао видети господин Станојевић, предратни официр дугих седих бркова, удубљен у своју књигу покрај својих миљеница, прелепих белих кока Ленгхорн.
Донела сам му 30 комада наших јаја у корпици. Кад моја јаја угледао, натмурено ме је погледао, промрмљавши незадовољно да број није меродаван, него да јаја треба измерити. Забезекнута и занемела, ушла сам за њим у кућу са спуштеним жалузинама, и стварно, у уском тамном ходнику била је вага на којој је измерио јаја. Рече ми да су његова јаја тежа од мојих и да су поврх тога од расних кокошака. Дакле, не само да се нису могла мерити са мојим јајима од обичних кокошака, већ су у вредела далеко више. Примивши његово понашање к срцу, осетила сам се веома пониженом у сопственим очима. Схватила да му ни до какве погодбе није било стало, па сам се што сам брже могла, покупила и отишла.
Али испољену мрзовољу и одбојност још увек памтим и помишљам да му је можда било криво што ми са брда желимо незаслужено и лако да дођемо до расних и супериорних кока које је он стекао и гајио са толико залагања, што је свакако оправдавало његову жељу за искључивости у поседовању тих кока. А ја још бејах дете пуно лепих снова, још веома далеко од разумевања света одраслих.
Живот ме је поучио да су туђа деца веома осетљива и рањива бића, да дуго памте сваку врсту грубости, па и кад је испољена пола у збиљи и пола у шали. Деци треба што више сунца дати, па ће да их крепи током читавог, често суморног и на махове можда суровог одраслог живота. Моја Гоца је то осећала па је приликом наших посета Београду, према Константину и Стефану као деци свагда мила и предусретљива била.
Кокошку смо насадили, и из 30 јаја, само се три пилета излегло. Два пилета су била светло жута и мека, као на илустрацијама из наших књига. А треће се испилело кржљаво, слепљених крила. Кад нам Јулка рече да сумња да ће то пиле преживети, силно пожелех да управо то пиле на крају испадне најнапредније, али ми се жеља није испунила, убрзо је угинуло. Међутим, моја вера у Бога ме је изнова и даље испуњавала надом да се и сасвим безизгледне ситуације могу посрећити. Никад се не зна!
Једног дана настао је помор наших кокошака. Говорило се да је наишла живинска куга и веровало се да кинин може помоћи. На бетонској стази међ воћкама стајале су кокошке једна за другом на једној нози затворених очију, укочене. Гоца и ја би их једну по једну доносиле Мами испред храстових врата. Стављала би једну по једну у крило и кљукала их раствором кинина. Ужасавало ме је језиво кркљање из њихових грла. Није им било помоћи. Дан-два касније налазиле би их угинуле. Наново се никад више нисмо усудили да узгајамо живину.
. . . . .
У рано лето, једног јутра, чим сам извела козе из капије, Рушка је одједном јурнула уз улицу, и упркос мог дозивања све брже грабила узбрдо сасвим непрепознатљива. Узалуд сам је дозивала у запрепашћењу, јурила за њом и губила дах. Убрзо сам једва успевала да је видим како залази за угао следеће улице. Не памтим шта је кроз мој мозак пролазило. Једва да сам имала довољно даха да трчим за њом у потпуном избезумљењу изазваног наглом променом у Рушкином понашању.
Тек кад ме је Рушка у бесомучном трку довела до Дедиња, и напослетку се зауставила пред једном тарабом – синуло ми је да ју је Тата дан-два раније водио на Дедиње. Осетивши огромно олакшање, лудачки сам зазвонила клепетушом која је висила изнад капије. И кад се мени непознат домаћин разбарушен појавио у дворишту, радосно сам му довикивала, пресрећна што сам успела да протумачим Рушкино недокучиво понашање, и тргла се тек кад сам уочила да моје расположење није имало никаквог одјека код мрзовољног човека, што ме је изнова смутило. И кад сам касније мојима приповедала шта се збило, дочекало ме је ћутање које сам примила као несхватљиву равнодушност. Размишљала сам тада и много пута потом о томе како преокрети у понашању могу ненадано наступити и код животиња као код људи, једва да сам и правила разлику у то време. Још увек се дивим нашој Рушки што је тако силовито следила природни нагон и успела чак и да пронађе пут до далеке улице наврх Дедиња где је само једном претходно била.
. . . . .
Први суседи из Сувоборске улице били су Кустудићи. Отац, мајка и син јединац. Господин Кустудић нам се често хвалисао како се до рата веома успешно и славно бавио новинарством. Црнокос и плећат, волео је да се по баштици шећка го до појаса. Имали су малецну кућу са високим кровом од јарко црвног црепа. Делила нас је ограда од плетене жице наврх малог успона обраслог рибизлама с наше стране. Волеле смо да се прибијамо уз ограду и посматрамо шта се код комшија збива. Нарочито у рано поподне кад смо знале да се Мама и Тата одмарају. Нису нам изричито бранили да говоримо са комшијом, што би им у ствари и било немогуће спровести. Међутим, осећала сам да их препричавање разговора са комшијом није никад занимало те су немушто негодовали. Комшија Кустудић нам се хвалисао како се до рата активно бавио боксом. О једно дрво обесио је врећу и свакодневно је боксовао. Госпођа Кустудић се држала веома повучено. Пословала је по кући и ретко се из куће појављивала, Не памтим да се икад с нама упуштала у разговор. Син Цика се чинио као да нас уопште није ни примећивао. Био је десетак година од нас старији и често ван куће. Комшија Кустудић је имао фотографски апарат и дуго нам обећавао да ће мене и Гоцу сликати. Једног дана је од сликања направио читав догађај. Обукле смо нове истоветне црвене кариране хаљине. Сликао нас је сваку по на особ на балкону с лица куће.
Следи Гоцина слика. Немам моју, код Гордане је можда.
Мене је једном сликао уз ограду међ нашим џанарикама. Тих шљива смо имали у изобиљу, већином су биле киселе, и само би по која презрела била слатка. Презрелу је било тешко узбрати јер су обично биле превисоко за дохват руком.
А кад би опале већ би биле полутруле. Памтим их у дивним бојама, од светло скоро прозрачно жутоцрвене до модро плаве. Унајмљени баштовани нису стигли пред рат да зађу у тај део баште.
Зова на врх склоништа потицала је из времена пређашњих власника. Била је висока и разграната наша стара зова. Имала је широки бели цвет много налик на чипку. Памтим дан кад се Гоца по први пут успентрала на зову а ја остала доле јер сам после неколико напорних и неуспелих покушаја схватила да нисам била у стању да се за њом попнем. Тада још нисам озбиљно помишљала да нешто није у реду са мојим ногама. Просто сам мислила да је Гоца окретнија од мене. Са зове ми је одушевљено довикивала да види једно друго сунце. Поверовала сам јој и узбуђена је молила је да ми га опише. И Гоца ми је довикивала да је велико, огромно и сјајно, управо као сунце које знамо. Кад смо Мами и Тати испричале шта смо откриле, изненадила нас је њихова мирноћа. Објаснили су нам да то није сунце већ купола опсерваторије на Звездари, али задуго нису успели да нас разувере.
Комшија Кустудић нам је у више махова говорио да буде ли бомбардовања, могућности коју су Мама и Тата каткад спомињалли, на његову кућу ће пасти огромна бомба од чоколаде. Сећам се да бих се сваком таквом приликом загледала у небо изнад црвеног крова његове куће и покушавала себи да представим ту велику бомбу од чоколаде и како изненада пада с неба. Праве чоколаде није било. Памтиле смо је од пре рата.
. . . . .
У сутерену Беле куће прекопута нас, становала је Надица. Сићушна и тиха плавокоса девојчица, мало млађа од мене и мало старија од Гоце. Никад нисам дознала, можда што нисам ни упитала, зашто Мама и Тата нису желели да се дружимо са њом. Била је мила и пристојна и помало стидљива, а ми смо биле много жељне друштва. У рана поподнева дозивале смо је да нам дође: „Надо, Надице!“ И Надица би се помолила и иза гараже се дохватила наших испружених руку и успентрала уз нашу ограду. И ту би се све три, скривене под разгранатом липом, шчућуриле покрај старинског јоргована и слатко играле „куће“ све док се Мама и Тата не би појавили и са горње терасе дозивали: „Гордана, Светлана!“ Надица би тад нечујно склизнула низ ограду у Сувоборску улицу. Не знамо шта се с њом догодило али још памтим узбуђење при потајним и слатким забрањеним играма с њом.
Кад Надице није било, Гоца и ја смо се саме играле „куће“. Гоца је била сирота и улаз у склониште је била њена кућа, а ја сам била богата из наше куће. Дивно смо се слагале у свакој игри и савршено допуњавале, како у машти тако и на јави.
На великој љуљашци, љуљале смо једна другу далеко, далеко у вис. Омамљивало нас је савлађивање опасности. Пркосиле смо страху од пада.
. . . . .
У школи је испред мене седела Иванка Микић, нисам сасвим сигурна да се тако звала. Скупљала је поштанске марке па и мене запалила. Једном ми је рекла да је вољна да мојих неколико југословенских марака узме у замену за једну баснословно скупу страну марку. Обрадовала сам се и после школе узбуђена је пратила до њене куће. Заборавила сам како се звала улица, осим да је можда била у близини улице Сање Живановића. Удаљена од наше школе и двапут више од наше куће. Другарица је ушла унутра а ја остала напољу да је чекам. Памтим себе као седим на каменој огради и млатарам ногама, пријатно маштајући о неочекиваној баснословној марки коју ће ми донети. Чекање се одужило у недоглед, била сам гладна па и прегладнела кад се моја другарица напослетку појавила носећи једну изгужвану турску поштанску маркицу коју сам пажљиво испресовала у свесци и понела кући као да је од сувог злата. Код куће су ме дочекали великом грдњом. Ни скупоцена марка, ни узбудљива прича, ништа ме није могло спасти. „Из школе с иде право кући, и шлус!“
. . . . .
Једном усред лета, Гоца и ја смо у башти покрај љуљашке пронашле омању рупу, и досетиле се да рупу продубимо и проширимо како би нам послужила за скривалиште. Добро смо се нарадиле. Напослетку је Гоца могла да се шчућури унутар рупе и остане савршено скривена под гомилом грања које сам навукла одгоре. Отишла сам потом да позовем Целета да дође и покуша да нађе Гоцу. Док сам ја отишла низ улицу, док је Целе пристала да дође, па док смо доспеле до баште, прошло је сигурно близу сат времена. А моја Гоца је све то време у рупи шчућурена стрпљиво чекала верна нашем договору.
И Целе и ја читавог живота памтимо тај догађај. Управо ме је јутрос у електронском писму на њега подсетила поводом Гоцине слике коју сам прошле јесени снимила и недавно јој у мејлу послала. Свагда се разнежим при помисли на Гоцу и наше игре у детињству. Много је мила сестрица била.