Записи - Глава 7
У школској клупи, седела сам до Цвете Јовановић. Др Александар Јовановић, њен отац, је био професор Економског факултета, и под немачком окупацијом неко време утамничен у логору на Бањици. Немци су га одвели из куће као таоца због убијених немачких војника. Исте ноћи ухапшени су и бројни професори Београдског универзитета, укључујући и ујка Аца.
Волела сам Целетову кућу. Из малог предсобља са мермером поплочаним подом улазило се у пространу, савршено светлу, удобну и много лепу одају, данас бисмо рекли собу за дневни боравак. На једном крају био је камин од црвене цигле, а на другом, покрај великих прозора према веранди, црни концертни клавир Целетове Маме, Љубице. У десном углу од клавира, иза омањег радног стола, чинило ми се свагда је седео Целетов отац заокупљен радом. Састављао је и речнике, децу је требало исхранити. Само је у ретким приликама налазио времена да дигне главу. Најрађе га памтим по збиља њему својственом смислу за хумор. Једном, кад нам се Целетова Мама вајкала што нема колача да нас послужи, Целетов Тата јој је од иза свог радног стола добацио: „Љубице, што не кажеш, жао ми је што немам торту да вам послужим. Ионако немаш ни једно ни друго.“
И Целетову Маму памтим у сталном послу. Кућу је одржавала у беспрекорном реду и чистоти. Све се цаклило. Памтим да је зими и леденице чистила, навукавши вунене рукавице без прстију. Брат Јован, звали смо га Џони, био је за коју годину млађи од нас. Целе га је много волела, каткада заштитнички као старија сестра. Међутим, умела је и да му уз подсмешљив призвук каже: „Ти си то од Тате чуо.“
Једног дана, Целе ми је сва устрептала шапатом саопштила да јој је Џони казао нешто страховито важно. Дозвала је Џонија да нам причу потврди, што је он најозбиљније учинио. Информација је потицала из проверенг извора, према исказу доброг другара, Салета Богдановића. Радило се о начину на који је сваки од нас дошао на свет. Целе и ја смо Џонијево казивање прихватиле здраво за готово мада веома узрујане. Уз снажан осећај да смо тим открићем увелико продрле у свет одраслих. Обе смо једва чекале да Татјани поверимо тајну. Кад смо се сутрадан изјутра с Татјаном сусреле пред школом и пред звоно биле приморане да јој на брзину поверимо оно што нам је од претходног дана било вазда на памети, Татјана је жестоко поцрвенела, увређено устукнула, и веома узрујано и одсечно узвикнула: „Не, моји родитељи тако нешто никад не би радили!“ Била је емотивна и изузетно везана за родитеље. Уосталом, као и Целе и ја. Нашу одиста неуобичајену приврженост родитељима, због које ми је Лијам пред удају замерао, тумачим као природну последицу посве неуобичајених услова под којима смо све три одрастале. Стално у непосредној близини оба родитеља који су се у потпуности упрегли у службу за наше благостање.
Целетови родитељи су били строги управо колико и Татјанини и моји. Подразумевало се да треба да будемо савесне и одлични ђаци. Мени је Мама, поготову у каснијем школовању, често понављала да се с обзиром на предности које су ми пружене, морам осећати обавезном да постижем максимум.
Кад смо једног преподнева код Целета играле, Мама јој је са горњег спрата одједном строго подвикнула: „Кажи другарицама да ти треба да урадиш домаће задатке.“ Осетих се повређеном. Опомену протимачих као наредбу мени да сместа одем из куће. Окренула сам се и сместа отишла пошто сам преко Целета послала поруку њеној Мами да шест месеци у њихову кућу крочити нећу.
Мада ми је тешко падало да се тог завета придржавам, збиља им више месеци нисам ушла у кућу. Кад бих хтела да видим Целета, односно да је позовем да изађе на прозор, користила сам телефон код Богдана бакалина у улици Миодрага Давидовића. Целетова Мама ми никада није показала да је ма шта уочила и тако је тај догађај пао у заборав.
Данас мислим да Целетова Мама вероватно још није била приметила да ми више нисмо биле сасвим мала деца. И жао ми је што заведена преосетљивошћу нисам поруку протумачила у своју корист као опомену да се време не сме траћити. Да сам тада код Бодлера прочитала: Temps mange la vie [from a poem published in 1857], уопште не бих разумела смисао тих речи. Недостајала ми је радна дисциплина. Дуго година сам живела у тренутку, у одсуству сваке потребе да се усмерим и усавршавам у неком одређеном правцу, да бар почнем да мислим на сутра. Будућност ми је још увек изгледала бескрајно далека и посве незамисива.
У Целетовој кући живела је и њена Бака по мајци, стара госпођа Марка Лека. Памтим је уз страхопоштовање као крхку префињену старицу, танких и скоро прозрачних руку. Утонула у великој удобној наслоњачи са шареним вуненим авганом преко колена. Недељом поподне су се око ње окупљали синови, Целетове ујке. Мислим да ми је Целе помињала још неке који су били одведени у немачко заробљеништво. Били су махом угледни професори универзитета. Најближи нама био је ујка Мита, архитеткта, веселе нарави и једини који би покаткада нама деци обраћао пажњу. Ујка Мита је за Целетову Маму, своју најмлађу сестру израдио нацрт по којој је изграђена мени тако драга кућа у Светог Наума 11.
Данас те куће више нема. Порушена је. На њеном месту изграђена је ругобна кућа неког ратног профитера-новобогаташа. Прелепа породична кућа са клавиром, свагда пуна сунца и радне дисциплине остала ми је у свести у целини очувана. Све ми је у тој кући било складно и осмишљено са изванредном мером. Модеран намештај од светлијег дрвета, са укусом одабран да одговара потребама породичног живота без икакве жеље за разметањем. У баштици на јужној страни куће цветало је неколико изузетно лепих жутих ружа. Целе ми је с поносом говорила да потичу из дворске баште. Вероватно их је отуда донео неко из породице Леко. Целом дужином задњег дела куће, у хладовини високе и разгранате прастаре кајсије која је још увек рађала сочне и румене кајсије, простирала се широка камена веранда из које су два камена степеника водила у малецку башту која се ту близу завршавала у шипражју доктор Ивине ограде. У благе пролетње дане са веранде се могло чути зујање шиваће машине коју је Целетова Мама износила кад би им на два-три дана долазила кројачица која је шила по кућама и уз ручак била плаћана на дан.
До Целетове куће се стизало брзо, низ турску калдрму наше улице Љубе Јовановића којој је у поратним годинама промењено име у Василија Гаћеше [a map from 1949 in Svetlana’s possession contradicts this timing]. Комшије су нам казале да је Василије Гаћеша потекао из Босне и проглашен народним херојем.
Преласком улице Миодрага Давидовића, сада Васе Пелагића, доспевало се до необрађеног земљишта, можда предвиђеног да једног дана постане део улице, на којем је бујао разнолики високи коров кроз који је вијугала утабана стазица до угла улице Светог Наума у броју 11. Ту смо се Целе и ја у хитњи сусретале пред школу, и дуго растајале по повратку из школе. Ишле смо заједно у основну школу на Топчидерској звезди, потом у Прву мешовиту гимназију изнад Сењачке пијаце. Наравно да тада још нисмо могле ни наслутити да ћемо се определити за исти факултет и једног дана обе примити држављанство Сједињених Држава.
У близини приземне куће Исидоре Секулић, у улици махом омањих приземних кућа и кућерака, кућа Татјаниних родитеља се издвајала веома високом и масивном гвозденом капијом која се уклапала у архитектонску замисао велелепне куће усред баште која излази на две улице, Истарску и Пушкинову. Са обеју страна капије започињала је солидна камена ограда која је остала недовршена. Башта је у току рата ограђена жичаном оградом која се убрзо накривила и местимично била крпљена. Зарасла у шипражје, ограда је служила да брани излаз кокошкама.
Кућу никако нисам успевала да обухватим једним погледом. Чинило ми да иза сваког угла може да ми се укаже још једно, неоткривено крило. Зато ме нимало није чудило кад би Татјанин отац говорио да поседује замак. И сама сам ту несагледиву кућу снажно доживљавала као недовршени замак. Кад све данас призовем у свест, јасно видим да је у складу са масивном гвозденом капијом и кусом оградом, кућа у Истарској 23 савршено одсликавала само напола остварену амбициозну архитектонску замисао.
Татјанин отац, доктор Владета Вуксановић био је снажан, веома виталан човек непресушне енергије. Економиста по струци, као и Целетов отац. До почетка рата на положају високог банкарског чиновника. Татјана је у својој књизи записала да је имање у Истарској 23 пред рат купљено новцем од мираза њене мајке Смиље која је потекла из угледне београдске породице.
Башта им је такође била непрегледна. Пуна воћака. Целета и мене су понајвише мамиле трешње док се Татјана поносила баштенском ораховином коју њен тата „њој у мираз“ сушио на тавану. Млађи брат Слободан је још од малих ногу маштао да се школује за лекара.
Као и сви ми оскудевали су у много чему. Није било лако одржавати тако велику кућу са толико двокрилних стаклених врата. Гломазан бели и други намештај у потпуности се уклапао у целокупан изглед куће. Ни велику башту није било лако обрађивати како што се желело јер су имали много воћака. Татјанин отац је ипак стизао воћке да калеми и омиљене руже да креше. Неговао је и бокоре раскошних хортензија. Да би се до трешања или цвећа допрло, газило се кадкада по виској трави.
Како је Татјанина мајка била нежног здравља, отац је постепено на себе преузимао обавезе око вођења домаћинства. Мајка јој је свагда зрачила топлином и благошћу, док је оца одликовала снага и јак глас. Вазда је био добре воље, у покрету и послу. Мени и Целету су једнодушно указивали најтоплије гостопримство. Као да смо им рођена деца биле.
Поред свег свакодневног посла, Татјанин отац је налазио времена да истрајава и у раду на научној теорији „Друштвено уређење ван сваке идеологије“. Могу да замислим како је у том раду налазио одушке и гајио наду како у остварење својих идеја, тако и у стицање признања. Јутром је ранио да отпешачи до Сењачке пијаце и потом узбрдо теглио цегере. Кувао је. Посебно се извештио у прављењу кора за гужвару. Мами је објашњавао како коре за гужвару треба пећи на платни шпорета. С тим да се шпорет мора ложити искључиво на дрва. Никако на угаљ. Хвалио јој се да производи и сопствено пиво. Сам је цепао дрва и уносио угаљ у подрум. Ватру у пећи је најбоље он умео да ложи и одржава. Руке су му каткада биле као у рудара. Рибао је подове, вршио оправке и кречио зидове како је најбоље знао и умео. И поврх свег посла, стизао је и децу да преслишава и подучава. Посветио се породици, неуморно се трудио око деце и волео их безмерно. Срећан је био, у то време вазда одржаван надом у боља времена.
Тек што бисмо им праг прешле, обоје би похитали да нас послуже. Заједнички се дали на посао и доносили препуне супене тањире свеже ољуштених јабука, крушака и покаткада и ораха. Дословно су с нама проживљавали школске догодовштине и свагда били у току свега што нам се догађало.
Јесмо, биле смо одличне ученице. Лако нам је ишла школа. Једино сам ја муку мучила са „лепим писањем“. Не би ли ме окуражила, Мама ме је једном одвела у папирницу на Сењаку и купила ми нову држаљу, пера и флашицу плавог мастила. Памтим да сам јој била од срца благодарна на тој потпори. И отада се увек радовала новој оловци или гумици. У време рата су се користиле необојене оловке које би се брзо умрљале и губиле на лепоти.
После школе се у нашој стрмој улици санкало све до мрака. Много сам волела снег и зиму кад су ми се ледили образи. Волела боје неба и снежних површина које су се при смркавању мењале и бивале све лепше. Волела узбуђење у убрзању при спуштању низбрдо. Волела пењање узбрдо према нашој кући на крову света. Узвисивала се тако драга и осамљена према руменилу зимског неба. Унаоколо је увек било и много друге деце која су одасвуд долазила да се код нас санкају. Уз Кабларску, наша улица је на Сењаку била од најстрмијих и посебно подесна за санкање. Откако су шине несретног трамваја Дванаестице после тешког удеса биле раскопане, једва да је зими било саобраћаја у улици Миодрага Давидовића. У великој брзини, заслепљене снегом који нам се лепио за обрве, носеве и усне, нисмо се нимало плашиле да излетимо на раскрсницу у широком завршном кругу. Каткад, од силног трења под санкама турска калдрма би од оголела ту и тамо и санке се под нама обијале о залеђени камен. Врцале би варнице, ал‘ наше санке су јуриле и даље. Тад бих зачула како ми занемелој од узбуђења, Целе отпозади довикује: „Само ћути!“
Неуморно смо се санкале и силно уживале. Ма колико хладно било, ни у једном трену нисмо помишљале да уђемо унутра. Кад би се сасвим смркло, проломио би се Татин глас са куњског прозора: „Гордана, Светлана!“ Тек би у кући осетиле да смо смрзнуте, да су нам и чарапе мокре од снега који је запао у ципеле.
Како смо Гоца и ја зими спавале у кујни, било нам је увек топло. Преко дана смо сви навлачили зимске капуте и рукавице кад је требало отићи до купатила или до било које друге собе у кући. У најхладније дане завртали смо воду да цеви не би попрскале. Изван кујне је свуд је било ледено и мрачно. Сви смо стекли навику да гасимо светлост за собом. Тата је очигледно волео да нас пошаље по мраку да му доносемо нешто из приземља или сутерена. Послушала бих га, али сам се хитро враћала горе, уз веома непријатан осећај да ме неко или нешто у стопу прати. Нисам се усуђивала да се осврнем. Но тај страх никад ником нисам поверавала. Временом сам чак била склона да поверујем Татином хвалисању пријатељима да се нас две ничега не плашимо.
Лети су нас водили на Саву. Ишло се на купање кад год би освануо сунчан дан. На сплаву „Смиљево“ била су два одвојена базена: женски и мушки. Оба базена су била ограђена редовима зелено обојених дашчаних кабиница за пресвлачење. Улазнице је продавао газда у купаћем костиму под накривљеним старим сламним шеширом. Цигарета му се клатила са ивице доње усне. Мислила сам се како се сигурно једва угура у кабиницу иза шалтера. У петнаест минута пред подне, појавио би се на вратима женског базена да опомене купачице које нису платиле за цео дан. Чинило ми се да је са великим уживањем онако крупан и го улазио у женски базен и громким гласом узвикивао: „Жене, удаваче, распуштенице и удовице, истекло вам је време!“
Ми смо често ишле на цео дан. Училе смо да пливамо. Целетова Мама је каткада доводила Џонија у женски базен. Кад га је невољног уводила у базен тепала му је Нони. И потом га на рукама носила кроз воду, уз његово непрестано негодовање. Вајкао се да му је час мука, час да га боли глава. Посматрале смо их са ивице малог базена и саосећале са Џонијем. Било нам је забрањено да излазимо изван базена где нас је између кабина грдно мамио уски пролаз према ивици сплава ка дивној отвореној Сави.
Није се смело прскати, те смо у скученом простору, крајичком ока, јер нас је Тата често опомињао да не зијамо, за разоноду посматрале једну времешну купачицу која би се свом дужином опружила на сунцу, равна као даска. Даска на даску. Потом би нам се поглед заустављао на нашој црној тетка Љубици која је Мами поверила да се стидела својих великих дојки па их је прикривала пешкиром. Данас би јој много позавиделе на таквој срећи.
Као гром из ведрог неба, Мама се једног дана потпуно изменила. Повукла се у себе и плакала од јутра до мрака. Гоца и ја смо се осећале одгурнуте устрану. Тата нас је умиривао и објашњавао нам да се нешто ужасно збило у Крагујевцу. Знале смо да је Мамин отац био из Крагујевца, и наслућивале да се у Маминој души нови ужас стопио са претрпљеним.
Превремено изгубивши све најближе Мама никад није била у стању у потпуности да преболи рани неизмернни бол. Уз узглавље је држала најдражу мајчину и очеву слику и месингану икону са ликом Богородице, израђену у Ливници Гођевац. Гордана ми је недавно казала да су сви Гођевци имали по једну. Сада је овде, код мене. Свака част Ливници Гођевац.
Нас две је много уздрмао новонастали преокрет код Маме. Мучило нас је што смо једва могле по нешто да разумемо. Патиле што Мама с нама није хтела да говори о тузи која ју је растрзала. Страховале да ћемо је изгубити, да ће нас тај страшан бол заувек од ње одвојити и отети нам је. Престала је да говори са тетка Наталијом која је, германофил још из млађаних дана, вероватно непромишљено изустила нешто непримерено што је Маму избезумљивало. Тад је свест о страхотама рата у веома снажном налету продрла у наше детиње душе.
Кад сам по завршетку рата на изуст изговарала Крваву бајку Десанке Максимовић, сузе би ми изнова навирале на очи, тад и у годинама које су уследиле. Тај кобни дан живи у мени и сада. Нечовечна немачка свирепост насупрот неисказивог страдања Крагујевчана и њихове деце коју је Мама тих дана веома болно проживљавала. Грозоморна несрећа недужне српске деце, мајки и очева који су у стројевима изведени из својих кућа, радних места и школа, и без објашњења одведени на стрељање. И за опомену Србији, остављени да несахрањени труну и воњају на домаку Крагујевца.
Било је то у некој земљи сељака На брдовитом Балкану,
Умрла је мученичком смрћу чета ђака у једном дану…
Блиско ми је побожно и смерно родољубље српске песникиње. И Тата је потекао из Ваљева, рођен годину дама пре ње.
Како је Мами дуго требало да се поврати уобичајеном начину живота, Тата је на себе преузео да Гоци и мени припрема обеде. Ми бисмо добиле по јаје на око, док би Тата уз нас у сласт глодао бајату проју и главицу лука. Кад сам га једном упитала како може да тврди да му се не једе јаје, насмешио ми се и одговорио: „Будеш ли имала среће да једног дана имаш своју децу, разумећеш.“
Уочила сам, међутим, да није био истог расположења кад је Јулка била у питању. Једном му је Мама узалуд очима давала до знања да би требало да прећути, а Тата је упркос Маминог немог негодовања ипак упитао Јулку како то да кад год она опере и изнесе грожђе, никад нема опалих зрнаца.
Каткада је по затварању Сењачке пијаце код нас свраћала Љубинка у народној ношњи. Доносила нам је бели сир преостао при дну канте. Била је стамена, поштена и радна. Мама је одиста волела њено друштво. Увек би је рада дочекала и послужила је било кафом било ракијом. Већ шта би у кући имали.
Каткада су нам свраћале и Циганке-трговкиње да нуде живину и јаја „за старо“. С Мамом су обично тврдиле пазар на каменим степеницама код улазних храстових врата. Мама би разастрла одећу а Циганка живину свезаних ногу. Гоца и ја бисмо их из прикрајка посматрале.
Ни једној ни другој се није журило. Уз обострано уважавање размена је вођена на устаљени начин:
„Виш да ти је овде цепано! Старо ти је то. Добро, имаш ли још нешто?“, питала би Циганка.
„Тражила си старо и цепано, зар ниси? То је све, немам ништа више.“
Мама би онда наставила да хвали своју робу, тврдећи да је одличног квалитета, да се може преправити, прекројити и потом добро послужити.
А Циганка би за ноге подизала кокошку која би на махове жестоко залепршала крилима. „Виш како је дебела и лепа, мож' децу добро нахранити. Фину супицу да им направиш,“ хвалила је трговкиња своју робу.
Гоца и ја смо мислиле да су обе унапред знале да ће пазар на крају бити повољно обављен. Међутим, никако нису биле намерне да прескоче пријатну забаву у тврђењу пазара. Мама би већ у самом почетку попримала начин говора и нагласак трговкиње. Чинила је то сасвим несвесно, изузетно надарена у прилагођавању саговорнику.
Верујем да је рано привикавње на осамљеност, у многоме допринело Мамином богатом душевном животу. Није тражила нова познанства, нису је занимали романи. Довољни су јој били они које је знала и који су њено друштво тражили. Кад би Љубинка или Циганка навраћале, Тата је волео да најави: „Дошла је Мамина другарица“.
Гоца и ја смо са Татом често певале. Кад год би нестајало струје, што није било ретко, Тата нас је терао да певамо у глас. Мада није имао слуха, певао је уз нас:
Кад се Цига зажели медених колача
Он пошаље Циганку у село да врача.
Грми, сева, време се мења,
А Циганке варошанке још из села нема.
Можда инспирисан печеном коком коју је Мама пазарила, или зловољан што је за кокошку заменила пижаму коју је још могао да носи. Или пак из жеље да се подсмехне Маминој поштованој познаници, тек Тата је једног дана срочио следеће стихове:
Кад се Цига зажели пилетине младе
Он пошаље Циганку у село да краде.
Певали смо и на француском: O clair de la lune, mon amis Piero, и Мalbrough s'ent va en guerre….
Из душе смо Гоца и ја певале:
Заспало је сироче испред туђих двора
Ручицама дозива преко сињег мора.
Дођи, дођи татице, ноћ се црна спрема
Наше миле мајчице јоште кући нема.
Синоћ су је однели неки чудни људи
Тихо су јој појали да се не пробуди.
Али тата не чује своје чедо мало
Што га тако очајно преко мора звало.
Овом песмом смо тетка Дани једном сузе натерале на очи. Можда смо ову песму дубоко доживљавале, зато што нам се чинило да приповеда о тузи наше мајке за својима. Тугом којом смо, изгледа, и саме биле опседнуте.
У самом почетку рата, Мама је изгубила веома блиску притајељицу. Звала се Олгица Фелдман. Све што је дознала о њеној судбини било је да је Олгицина породица последњи пут виђена у колони београдских Јевреја који су одвођени на Сајмиште у Земуну. Одатле им се у утро сваки траг и претпостављало се да су завршиле у концентрационом логору.
Тако је Мами од свих милих и блиских, преостала једино Рада Богдановић коју смо Гоца и ја звале танте Рада. Мајка јој је била једна од сестара Фотић. Чинило нам се да јој је у изразу био видан присенак свагда присутне сете. Дотеривала се. На руци је носила велики зелени прстен боје њених очију. Косу је чешљала уврх главе. С укусом се одевала, говорила је тихо и одмерено. Била је изузетно малог раста. Чинило се да јој је сразмерно велика глава срасла с телом. Али није имала грбу. Целокупном појавом одавала је крхко здравље и префињени укус. Недуго након почетка рата, разболела се и пала у постељу да се више не дигне. Мама ју је редовно обилазила и у почетку и нас к њој водила. Становала је у родитељском дому у Спасићевом здању у Кнез Михаиловој улици. Сећам се широких мермерних степеника у тој старој и много лепој згради. Још док смо се пењале на други спрат, уочавала сам како је Мама бивала све узбуђенија и мени изгледала другачија. Удаљена од нас. Танте Радина Мама би нам отворила врата и веома обрадована дуго нас грлила и љубила. Маму је звала Ленкица. А мени се чинило да с изузетном нежношћу изговара име којим су Маму звали пре нас. Господина Богдановића би затицали у прелепој библиотеци за радним столом претрпаним хартијама и књигама. Шаптало се да неуморно ради мада лагано губи вид. Привлачили су ме одласци код Богдановића. Биле су то прилике да макар малчице проникнем у Мамину прошлост. Памтићу увек како нам се у раскошно исхекланој лизези танте Рада благо и сетно смешила из кревета.
Кад је умрла, Мама је крила своју тугу од нас. Само нам је помирено казала да је људима који пате од танте Радине болести суђено да умру пре четрдесете. Помињали смо је много пута годинама потом, као да је још у животу била.