Записи - Глава 6
Оправке куће су обављане на парче, веома лагано. Крпило се и сналазило.
Тата се никада више није вратио у Министарство спољних послова и чика Љуба није више крочио у Ливницу Гођевац. Тегобно се преживљавало, од данас до сутра. Била су расписана месечна следовања хране. Јела се веома тврда бајата проја, прало се оштрим Дирисовим сапуном који је фабрикован од мешавине песка и пепела.
Рат је код нас затекао Јулку. Mладу Црногорку која се све до свршетка рата није могла вратити у Црну Гору. Делила је добро и зло с нама. Волели смо је.
Тата је отказао часове старој Немици која нам је до рата долазила у кућу да мене подучава. Осећала сам се ускраћеном док ми Тата није убедљиво образложио да је немачки језик сада језик окупатора што ће рећи непријатеља.
Немачки војници су једног преподнева банули да Тати одузму велики Телефункен радио и револвер. Успут су му са радног стола однели и украсни нож у футроли од коже са дршком од слоноваче који још памтим. Не чуди ме да им се допао. Окупатор је нашу школу користио за касарну. Две учионице у сутерену додељене су школи на коришћење. Настава се одвијала у три смене те смо у школи проводили највише до два сата дневно. Можда зато једва да понешто памтим из тих времена. Учитељи су већма били ћутљиви и збиља незахтевни. За мене су се једва разликовали један од другога. Данас разумем колико су сви били опседнути бригама и каткада страхом. Једино што сам запамтила била је последња прослава школске славе Свети Сава. Веома узбуђена певала сам Ускликнимо с љубављу, и запамтила да нас је ова песма зближавала као ниједна друга.
Жито је донешено у великој белој корпи, спаковано у мале пакетиће, сваки обележен именом једног од нас. Добро се сећам како смо се раздрагано окупили око корпе из које је учитељица делила жито. И како се нико није гурао, нико отимао. И сад кад тихо запевам ту дивну песму, осећам узбуђење. Душу ми прожима одјек нашег недужног детињства.
За време рата, мој свет се простирао до ограда наше баште. Тата нам је једног дана довео санску козу са два несташна бела јарета. Рекао нам је да ју је добавио у Сурчину, у винограду драгог пријатеља из детињства. Душко Мишић је био изузетно висок и уз то је тежио скоро двеста кила па ме је помињање његовог имена увек изазивало на смех.
Волим кад ми навру сећања на дан кад сам се вратила из школе и изненада угледала козу са два бела јарета у нашој вешерници. Велика радост. Одмах сам осетила поштовање за мајку-козу која се звала Рушка. Јарићима нисмо никада наденули имена чак ни кад су израсли у козе. Рушка је била много лепа. Цела бела али јој је глава била светло браон боје а очи велике, тамне и веома изражајне, као у срне. Била је шута и имала танке-танке црне и беле бразде дуж главе, преко чела до брњице, што ју је чинило јединственом у нашој Порти. Данас ме не чуди што никад дотад ни потом нисам видела козу сличну нашој Рушки.
Кад год је време дозвољавало, мени и Гоци је запало у дужност да по цео дан напасамо козе у манастирској Порти.
Но, отом потом. Растали смо се од коза тек по завршетку рата кад је у граду прописана забрана држања домаћих животиња.
Мама и Тата су се дали на посао и убрзо нашу башту претворили у однеговани повртњак међ воћкама. Уз то су гајили кокошке, гуске и патке за јаја. И сваке године су гојили по две свиње које је Тата сместио у гаражи. Прање гараже му се није милило али је истрајавао. Скоро свакодневно је из вароши доносио по неколико килограма кукукруза у црној дипломатској актн-ташни. Данас помишљам да је та обавеза можда каткада благотворно на њега деловала јер је значило да се из града није враћао празних руку.
Одлазио је у окупирани Београд да обиђе мајку, нашу Маку, која је живела у Гарашаниновој 11, у кући у којој је Деда Јеврем Гођевац преминуо пред сам рат. Као што сам споменула раније, Деда је умро окружен породицом неколико дана пошто је дозвао Тату из Валоне.
Око 1910. године, слева на десно стоје: Заре (Велизар), Чеда (Чедомир), Дана (Даница) и испред ње најмлађа Љубица. Седе: Тата (Слободан), Љуба (Љубомир) и Воја (Војислав).
Недељом смо ишли код Маке на ручак. Окупљали смо се код ње у трпезарији Гарашанинове 11. Са горњег спрата је силазила стрина Зора са Соском и Јешком. Чика Заре је рат провео у немачком заробљеништву. Чика Љуба се опорављао од болести која је захтевала посебну дијету. Стрина Јелица га је мазила и пазила те су ретко излазили из своје куће у Светога Саве 11. Тетка Дана и чика Миленко су долазили из своје куће у Милоша Великог и доводили Олгу, Мићу и Драгог.
Стојићи: Олга, Мића и Драги
Покаткад се фамилији Гођевац придруживао и чика Раде Стојић, апотекар, чика Миленков брат. Нежења, живео је у приземној кући до тетка Данине, на домаку раскрснице Мостар.
Чика Миленко је уобичајио да одмах после ручка оде у кујну по коске за псе. А Тата би редовно гунђао јер се Мака строго придржавала старешинства па скоро никада није преостајало костију за Миџора и Видру.
Маку сам запамтила погурену и малену. Кретала се хитро и нечујно. Беле, скоро прозрачне пути, једва су јој се назирале пеге на лицу и по рукама. Светле граокастоплаве очи красио је веома благ поглед. Тата нам је приповедао да је као млада била чешљала дугу, густу кестењаву косу. Одисала је чистотом тела и душе. Вазда уздржана и повучена, никад није говорила о себи, никад обраћала пажњу на себе. Никад подизала глас, према свима је била пажљива и за све имала разумевања. Кад бисмо ми, деца чинили нешто што њој није било право, било је довољно да нас само једном благо опомене. Водила је бригу о читавом домаћинству и сваком укућанину понаособ. Имала је испомоћ у кујни, ал' те жене нису залазиле у остале собе.
Код ње у кући, живела је много млађа сестра Коса. Несретно удата па разведена, остала је незбринута са јединцем сином Бранком који за њу није хајао. Не памтим да сам га икад видела. Сиротица се одала пићу, па ју је Мака узела под своје окриље. Памтим је у дуга мрачна поподнева како седи уз прозор према светларнику и чита. Покаткада изађе па се врати у трпезарију са мало пепела на хаљини. Била је мала растом, и за разлику од Маке сасвим неугледна изгледа. Држала се по страни, никоме на путу. Каткада би се у кући шапутало да се опила и да не напушта своју собу. Нико није обраћао пажњу кад је говорила да ће у кући остати само док јој је Сока жива, и онда се убити. За разлику од Маке која је у ставу и понашању испољавала дубоку религиозна, тетка Коса ничим није одавала да је побожна. Напротив, чинило се да је прихватала безнађе и мирила се са безизлазом. Мене је жалостило што сам у њеном присуству осећала као да се над моју раздраганост надвија сенка.
Уз веранду у позадини Дедине куће, вероватно на молбу Маки, уклоњен је бетон са једног малецног троугла у углу, и на том скученом простору који ништа није обећавао, тетка Коса је маштала и брижљиво гајила прелепо цвеће у високим бокорима. Имала је цвећа и на уској траци земље од улазне гвоздене капије до веранде дуж високе бетонске ограде. Нас је једанпут посетила да нам у башти посади по нешто од свог цвећа којег смо потом сваке године имали све више. У оно време још нисам била свесна да ме је тетка Коса у ствари учила могућности стварања лепога чак и тамо где се лепо понајмање може очекивати. Из трпезарије се улазило у повећу одају са само једним уским високим прозором који је гледао на тетка Косин суморни светларник у трпезарији. До прозора је била Дедина наслоњача. Остала је ту и после његове смрти и нико у њу није седао. Изнад наслоњаче на самом крају дугог зидног трпезаријског креденца, стајао је радио од мрког политираног дрвета без тајанственог зеленог ока и са три и једнака повећа црна дугмета. Тај радио нико није укључивао. Кад сам једном покушала да вртим велику црну дугмад, неко ми је јасно ставио до знања да се радио не сме дирати. Велике стаклене витрине са порцеланом и фигуринама увек су биле закључане. Свет одраслих ми се није чинио ни мало привлачним ни лепим.
Од две светле собе према Гарашаниновиј, улици, једна је била повећи салон који се једино о Лазаревој суботи користио. Преко године намештај је био прекривен заштитним пресвлакама. Ту је у једном кутку, ноћивала тетка Љубица. Изјутра би постељину поспремила па никоме није падала у очи. Салон се надовезивао на повеће претсобље и веома леп главни улаз који је на моју жалост све време рата био закључан. Улазило се око куће, кроз кујну.
С друге стране салона била је спаваћа соба коју су чика Чеда и чика Воја делили. Макина соба је била до трпезарије. Гледала је на дуги уски део дворишта којим се уз високи бетонски зид мени непознатих суседа ишло око куће према веранди и кујни. Малена јој је соба била. Таман толико да јој стане кревет и старинска комода са великим огледалом изнад мермерне плоче.
На веранду је гледао прозор мајушне оставе са теглама од слатка и туршије уредно поређаним све до таванице. Кад бих зачула звецкање Макиних кључева, скочила бих да је посматрам кроз решетке. Мака је под кључем држала и ајскасн у који је ледађија свакодневно стављао нове табле леда.
Тетка Љубица ме је пред рат водила низ Гарашанинову улицу – сада се зове Светозара Марковића – држећи ме за руку при преласку Немањине улице, и потом пуштала да утрчим у парк. Силно сам се радовала одласцима у парк код Мањежа. Чини ми се да ме је дочекивао свагда осунчан и пријатељски, а био је тако близу куће моје миле Маке и драгог Деде. У парку сам волела да се играм с другом децом. Радовало ме је што су ме поздрављали и наклоњени ми били. Сви смо једва чекали да се појави продавац ђеврека. Доносио их је још побраунеле и топле из пећнице. Доброћудни продавац у белом мантилу, наређао би ђевреке на штапиће који су штрчали са обода велике и веоме чисте корпе. Лепшу посластицу нисам могла да замислим ни тада, ни до садањих позних дана. Кад сам прочитала не тако давно објављену књигу Светлане Велмар Јанковић у којој она описује да памти овај парк управо као и ја, помислила сам да је можда била међ децом са којом сам се ја играла.
Старији су животарили већма иза зидова и довијали се у великој оскудици. Маку и тетка Љубицу издржавали су чика Воја и чика Чеда који су се осећали приморани да и даље послују у својој гвожђарској радњи у Карађорђевој улици на Сави. Тако је Тата могао да повремено од браће зајми новац на дуги рок. Одлазио је у град и да сабира кирију од закупаца локала у Књегиње Љубице улици (између ратова, Мамин девојачки дом је адаптиран у више од десет малих локала). Наплаћивање закупнина од Маминих кирајџија, махом ситних занатлија и трговаца, Тати је веома тешко падало. Обијао је прагове, користио своје дипломатско умеће и стрпљење како је знао и умео, али су му најчешће одговарали да нема пара и саветовали да дође други пут. Често се после тог искуства сав потиштен враћао из вароши.
Једино је тетка Љубица успевала да донекле настави са неизмењенним начином живота. Поподне је и даље одлазила у шетње са пријатељицама па су је чика Чеда и чика Воја из подсмевачке милоште прозвали Лингушом. Сећам је се кад се једном пред Лазареву суботу весело вратила из линге са рецептима за шишмиш торту и торту од пасуља.
Кад смо се у четворо под разгранатим кестеновима Булевара војводе Путника спуштали према Мостару, Тата би нас две стално опомињао да идемо напред, испред њих. Ишли смо преко Мостара, па Улицом Милоша Великог, и Бирчаниновом до у Гарашанинову 11 иза угла. Пристизали бисмо добро огладнели. У дугој, мрачној трпезарији (до старинског купатила са кадом на четири ногице уз бојлер који се на дрва ложио) дочекао би нас постављен сто. Бели стољњак, у сезони роквице и бели сир које је Мака као по обреду служила пред главни ручак. Стари сребрни прибор за јело и бели тањири. Мака је седела у зачељу испред ормана у којем је држала брижљиво испеглане столњаке и постељину. Унаоколо стола седела су њена деца по старешинству. Није било чика Зарета који је таворио у немачком заробљеништву. Унуке је поставила наспрам себе на другом крају стола. Ја сам седела поред двокрилних врата уз телефон који је изнад моје главе висио о зиду. Око мене су били чика Заретови Соска и Јешко, тетка Данини Олга, Мића и Драги и моја Гоца. После ручка би се чика Чеда и чика Воја повукли да одремају у својој спаваћој соби с лица. Мака би се усредсредила на довођење трепезарије и кујне у ред. Тетка Данини и чика Заретови би одмах отишли кући. А ми преостали морали смо да мирујемо.
Неку годину потом, Тата нам је приповедао како га је Мака једном, тек после обављене дужности око породичног ручка укључујући и никад мање од дванаест које радника које шегрта, замолила да оде по бабицу јер јој је дошло време да се породи. Тата је читавог живота потом памтио како је тог дана са душом у носу трчао по бабицу. Мака је изродила петнаесторо деце од којих је само седморо преживело. Деда ју је испросио у тринаестој години.
Ја сам проживела Други светски рат мало свесна страхота. У видокругу наше баште и манастирске Порте.
Пре рата густо пошумљена, Порта је у току прве ратне зиме незапамћених хладноћа, такорећи цела посечена и разнешена. Кроз прозор сам посматрала како људи мрзну секући дрвеће и ископавајући слеђено корење раније посечених стабала. Сналазили су се како су знали не би ли се макар мало огрејали.
У пролеће се Порта, као у каквој бајци преобразила у мирисну ливаду у обиљу нежног пољског цвећа и разнобојних лептира свих фела. Такву је Гоца и ја памтимо кад смо чувале коза по васцели дан. Као некада на прелепој плажи Валоне, лепоту природе сам каткада доживљавала с Богом сједињену.
Кад су ме видели да се Богу молим, говорили су ми да кад изговарам речи молитве треба да мислим на Бога. А кад сам их замолила да ме поуче како да мислим на Бога, остајала сам без одговора, осим да сама морам наћи пута и начина.
Кад сам упитала да ли могу да мислим на нашу славску икону, потврдно су ми одговорили. Икону је чика Љуба дао сликару Колесникову да изради и поклонио је Тати и Мами као свадбени дар. Данас је код мене, пристигла са стварима после Мамине смрти.
Усред Порте, нешто изнад наше куће, манастирске калуђерице обрађивале кружни комад земље. Гоци и мени је дато за дужност да водимо рачуна да наше козе никад не зађу у манастирки повртњак. Седеле смо вазда на ивици манастирске баште и сатима посматрале калуђерице како погнуте вредно раде. Временом смо се зближиле са по неком од њих. Посебно смо заволеле једну која је била вољна да другује с нама у предаху. Звала се Пелагија. Много је вредна била. Долазила би у башту тек пошто би опрала и изглачала мермерни под у манастиру и окитила га свежим букетима цвећа које је неговала унокруг манастира.
Како су и Мама и Тата обрађивали башту, сродиле смо се с земљорадничким ритмом живота, радовале се сазревању сваког баштенског плода. Радовале се и кад би се враћале из испаше и посматрале како је нашој Рушки отежао бели стомак. Вимена би јој набрекла и задње ноге су јој се трле о меку ружичасту кожу. Било је то и нашом заслугом, мислиле смо. Једно Рушкино јаре је израсло у белу козу Сану са изузетно малим вименима па на њено млеко нисмо ни рачунали. Друго јаре је израсло у јалову козу коју нас је одбијала јер смо је сматрали некорисном и због тога нам се можда чинила и ружном.
Мама је музла Рушку. Тата и нас две смо увек били присутни да помажемо. Мама на хоклици иза Рушке, подметнула би под виме алуминијумски лонац донешен из Француске, посебно намењен кувању млека. Тата је у ванглици испред Рушке лагано мешао мекиње у води коју смо сачували од прања судова без сапуна. Опипавао је густину, опрезан да каша не буде исувише топла. Гоца и ја смо помно посматрале и каткада би исрксла потреба да отерамо по коју муву. Радовао нас је звук штрцања млека у лонац, радовало пенушење које је брзо испуњавало лонац. Хоће ли доспети до горње црте лонца? Тата се при мужи увек изнова распитивао о томе колико млека дају друге козе из Порте. Сумњичаво би климао главом кад би му ми понављале да комшија тврди да његова санска коза даје пет литара дневно. Или није могао да поверује или му је било криво? Можда и једно и друго, мислиле смо. Мама је музла и све време ћутала док смо нас троје неуморно препричавали све једне те исте приче. Под Татиним утицајем увек смо очекивале већу количину млека, устрептале од узбуђења јер нам се сваки пут изнова чинило да ће нам се овог пута очекивања обистинити. На крају би морале изнова да се миримо са реалношћу да наша Рушка никад неће бити у стању да достигне белу санску козу, рекордерку из комшилука.
Манастирска звона су се редовно оглашавала пред богослужења, почевши од шест изјутра. Кад год би звона забрујала, Мама би застала и мировала, уз њу бих се и ја спонтано примирила. Привлачила ме је посебна лепота нашег манастира и изванредан склад његове куполе која нам се оцртавала подно неба уврх наше лепе Порте. Кажем наше јер ми се тада стварно чинила нашом.
Једном нам је Мака дошла у посету на неколико дана. Јасно памтим како ме је одмах по доласку замолила да јој донесем Свето Писмо и ја је видно растужила кад сам јој рекла да ћу морати да га потражим јер не знам где је. Знала сам да имамо две библије црних корица у кући али нисам умела да их нађем. Уочивши моју снужденост, Мака ме поведе ка отвореном прозору кроз који је допирао топал и мирисан поветарац из осунчане Порте и замоли ме је да јој наберем пољског цвећа које она много воли. Излетела сам пресрећна што ћу бар ову жељу моћи да јој испуним. Као на крилима, летела сам од једног прелепог цвета до другог и набрала повећу прегршт који сам Маки раздрагана донела, опијена мирисима траве на сунцу.
При постављању стола за ручак, Мама је за Маку примакла најудобнију столицу, а Мака је опоменула да ту столицу не би требало њој дати већ Тати који ће се уморан вратити из вароши. Како је Мами истовремено прошло кроз главу да се Тата није враћао с посла већ из шетње по вароши док је она са Маком провела сате довијајући се око припреме ручка, остала је запањена, причала нам је касније. Њена схватања су била суштински патријархална, али није као Мака била способна на потпуни самозаборав, нити на безпоговорно запостављање своје личности. А ја сам веровала да је Тата баш то код Маме волео, мада је мајку обожавао.
Живела сам под утиском да су се сви моји понашали као да су очекивали да ће завршетак рата значити повратак на „живот од пре рата“. Као да су засигурно веровали да ће се завршетком рата сви пробудити из тегобне море. Истрајавали су у настојањима да колико је то год било изводљиво: очувају устаљене обичаје и вредности. Ратне невоље су доживљавали као невољу која се уз сваки могући напор мора пребродити. Ствили су себи у задатак да се истраје и да се спасе што се спасти може. Тата је говорио као да ће се вратити у дипломатску службу која се прекинула управо кад је веровао да му је следовало унапређење на најуваженије положаје. Мама се својски и са много довитљивости трудила да колико год јој је то било могуће да кућу одржава у стању у којем их је рат затекао. Држала је и даље до свог изгледа и са оним чиме је располагала умела је да остварује свој развијени осећај за лепо одевање. Кад би се свечано обукли да иду по славама, мени су предивно изгледали. Поносила сам се што имам тако отмене родитеље, и у тим приликама ми није никад пролазило кроз главу да неће увек тако бити.
Мама је по устаљеном реду, како је говорила, грундлих чистила, прала и дотеривала заредом одају по одају у кући. Зими је тешке перзијанере изчишћавала сувим снегом, а лакше преко године често лупала пракером. Скидала је и прала сваки кристал са лустера.
У полумраку, иза спуштених шалона, причињавало ми је велику радост да кућу видим јединствено лепом.
Зиме смо проводили у кујни. Наша дечија соба је преко дана служила и као кујна и као соба за дневни боравак у правом смислу ових речи. Нас четворо са Јулком зимовали смо у тој омањој соби која је у свако доба била топла и пријатна.
Облачили смо зимске капуте кад би требало отићи до купатила или у други део куће. Вода се искључивала у цичи зими да цеви не би попуцале. Гоца и ја смо спавале у загрејаном а троје старијих у «леденицама». Јулка је ратне године такорећи нечујно уз нас провела, никад се ни на шта није пожалила. Тата је сваке вечери слушао Радио Лондон. Приљубио би главу уз накнадно набављени малени радио-апарат не би ли ухватио бар по нешто између несносног крчања. Раздраживао би га и најмањи шушањ који бисмо нехотице начинили. Упамтила сам те зиме као изузетно дуге, снежне и хладне. Кад би се пећ у соби почела нагло да хлади, Гоца и ја би се увукле под ћебад, и Тата би нас као по каквом обреду дуго покривао и ућушкивао. Из других соба је доносио све што је могло послужити за покривање: мање ћилимове, канабетске јастуке, па чак и његов велики зимски капут од громби штофа. Изјутра би нас будио стругањем мраза са залеђеног окна испред јединог термометра у кући.