Записи - Глава 5
У Београду, на Ускрс, 6. априла, 1941. године, причали су ми касније, Маму и Тату је пробудило злослутна тутњава. Тата је бунован искочио из кревета, разгрнуо завесу управо у трену кад му се пред очима урушавало једно крило масивног здања Дома краља Александра као у каквом језовитом сну. Можда у том трену још није био у стању у потпуности да обухвати да је сведок почетка брзог краја свеколиког дотадањег живота. Не само у нашој прелепој кући, већ и у читавом свету. Вероватно му је прва мисао била усредсређена на шта му ваља чинити. Пробудио је Маму, извукао нас две из кревета, сваку увио у ћебе и у великој журби одвукао нас у склониште. У прозрацима памтим хитњу и растући страх. Ходала сам као у сну вођена његовом снажном мишицом.
У мрачном склоништу сместили су нас у углу на гвоздени кревет прекривен ћебетом уз хладне и овлажене бетонске зидове.
Над нама су се злокобним фијуком обрушавале немачке штуке из којих су падале бомбе које су се распрскавале у заглушујућим експлозијама. Са свих страна су пристизали узрујани, престрављени људи из најближег суседства. Неке сам по гласу препознавала. Неки су око мене запомагали да више нема места, да се гуше, да се не може више дисати.
У затишјима сам Мами у уво викала да ме чује. Довикивали су да је сав Београд у пламену и да је наша кућа погођена. Разлегао успаничени глас да бомбе падају у непосредној близини склоништа јер смо у правој ваздушној линији са железничким мостом. Нека жена је врискала да управо нас гађају, и други да нас могу у сваком трену погодити. Чинило ми се да ми се од страха мути свест. Онда је пао договор да се изађе чим престану експлозије како би се склониште закамуфлирало зеленилом из баште. Међ налетима, људи су изашли у башту и почупали недавмо посађене саднице и нагомилали их на склониште не би ли га потпуно сакрили. И Тата им је у томе свесрдно помагао.
До нас две, шћућурене и стешњене међ непознатим људима допиру гласови: да на углу Сувоборске улице леже два леша, да наша кућа стоји али је тешко оштећена, да гори Београд! Око нас се људи непрестано крсте. Између молитви понављају да им је склониште живот спасло и заклињу се да ће на овом месту сазидати цркву.
Кад се стравична тутњава напослетку примирила, дозволили су ми да изађем из склоништа.
Засенило ме је сунце и блиставо небеско недостижно плаветнило, као некада у Валони. Трчкарам весело по разровашеној башти и нагло застајем кад на педаљ од мојих стопала угледах како нешто сребрнасто из земље вири и цакли се на сунцу. Пошто сам Маму и Тату дозвала да виде „шта сам нашла“, сви смо се поново згурали у склониште. Јављено је надлежнима да је у башту пао пакет неексплодираних бомби.
У склоништу смо пречучали целу ноћ док је велики пожар изнад града обасјавао небо. У башти се можда расцветавао по који црвени божур.
Наша кућа је одиста била малтене срушена. Кров однешен, сва врата и прозори изчупани. У кући, што ће рећи између зидова, све је било прекривено дебелим слојем рушевине и шута.
Мама и Тата се договорају да Мама нас две привремено смести код госпође Фотић на брду, у Улици Владете Ковачевића.
Константин Фотић је био одређен за Маминог тутора када је са једва 15 година остала сироче. Како јој тетка и Љубица и тетка Наталија нису биле драге, најближи су јој били Фотићи. Знала је засигурно да ће јој остарела госпођа Фотић пружити уточиште у невољи.
Под моралним притиском да се по дужности јави Министарству спољних послова, Тата се тад брижно и журно опростио од Маме и нас, у собом понео само своју актн-ташну.
Тако смо нас две са Мамом приспеле у приземљушу са дугим старинским ходником са каменим подом из којег се улазило у собе и собичке. Мени се цела кућа чинила много мрачна, хладна и одбојна. Пуно старијих госпођа које су Гоци и мени биле посве стране, док су Мами биле блиске и драге. Тепале су јој, звали је Ленкице, именом којим су је њени у детињству звали.
Киша је тих дана непрестано лила, каткада је и снег промицао. Памтим себе како утучена и смрзнута дуго седим крај прозора и зурим у сиво небо и прљави снег који се није топио. Повремено би по два Немца под шлемовима у зеленим униформама пројурила асфалтираном улицом на црном мотоциклу са приколицом.
У кући није било деце нашег узраста. Осећале смо се осамљене уочавајући да се Мама одиста осећала међ својима. Једне вечери, при светлости свећа, Гоца је забезекнула све присутне, уперивши прстом у госпођу Љотић и узвикнула: „Ова баба има фалш зубе!“
Мамине тетка Љубица и тетка Наталија, осиромашене удовице, пошле су из Беле куће за нама али како није више било места код Фотића, изнајмиле су собу у суседној приземљуши. Мами су још у свести биле свеже душевне патње које је трпела које су јој тетке лудије задавале расипањем наслеђене имовине. По смрти њене мајке, одмах су је спаковале и отпослале у пансион у Француској, а оне преузеле управу над имањем преминуле богате сестре, и Мами у пансион учестало слале рачуне на потпис. Мама се у Француској осећала отераном и веома усамљеном. Причала нам је да ју је, ненавикнуту на француске мале порције, у почетку морила и глад, па се кришом на кашичицу дохрањивала пекмезом из тегле коју је од васпитачица скривала у орману.
Кад је Маму и нас оставио код Фотићевих, Тата се одазвао на позив премијера и рођака Душана Симовића који га је позвао да се повлачи са владом у његовој пратњи. Влада се пред најездом немачких трупа повлачила преко Босне ка излазу на море. Ниједном приликом, током дугого живота, Тата нам није поверио било шта што се односило на те његове дане.
Једино што нам је говорио било је да смо му ми стално биле на памети. Оставио нас је незаштићене и такорећи без ичега. Ја само могу себи да представим да му је повлачење сваког дана све теже падало и да је у њему из дана у дан сазревала свест да се држава неминовно распада. И да га је истовремено постепено напуштао осећај дужности према Министарству спољних послова или било коме по службеној дужности. Да му је лагано допирало до свести сазнање да буде ли наставио да се повлачи са владом, бежаће да спасе сопствену главу од немани рата којој на милост и немилост оставља нас три незбринуте. Свуд је био сведок великог страдања и пропадања, црних времена која су наступала за све и свакога. На сопственој кожи је осећао како га спасавање сопственог живота унижава и код њега прераста у голи нагон пред којим све друго бледи. Мислим да је стигао до Фоче. И даље није могао.
Враћао се углавном пешице, грабио је преко брда и гудура, све срећнији што је био ближе Београду.
Кад се исцрпљен докопао Београда, тетка Наталија га је прва угледала с прозора и стала као окамењена. С великим задовољством нам је касније приповедао, како је једва успела да изусти: „Откуд ви?“ Присећао се сопственог тријумфа и среће уз задовољство призивања у сећање тетка Наталијину забезенутост и пораженост.
Тетка Натилија је нас две редовно водила у Хајд парк у дуге поподневне шетње. Уживале смо, волеле и тетка Наталију и њенног Даксл црну Рушку која је вредно ловила кртице. Питам се данас, колико је стварно било основа за овакво тумачење тетка Наталијиних побуда? И питам се да ли је Тата превише волео Маму па је без задршке прихватао Мамино оптерећено виђење односа са теткама?
Мада је у ратним годинама каткада тражио одушке у помињању да би у Лондону живео као господин човек, ни у једном тренутку нисам помислила да је одиста тако мислио. Гоца и ја смо одрастале у дубоком уверењу да је Маму волео изнад свега. Свагда ју је уздизао у нашим очима и својим примером нас учио да је волимо. Указивао је на Мамину високо развијену свест и истицао њену исправност и поштење. Говорио нам је да Мама и кад је нико не види, не чини ништа што не би чинила на очиглед целог света. Не зато што тако треба, већ зато што је по својој савести таква. И стварно, нас две све то ни једним примером нисмо могле да оспоримо.
Још памтим како је Мама доживела неизмерну срећу кад јој се Тата вратио. Била је тако распевана и мека. А до његовог повратка, стално је била ћутљива мада увек храбра. Никад се није пожалила ни нама ни било коме другом. Свакодневно је обилазила нашу напуштену кућу. Хранила је наша два пса шарпланинца: Миџора и Видру који су кућу бесомучно чували. Наилазила је на крв око куће и слушала најаве комшија да ће убити те зверске псе. Свуд око куће купила је побацане војне униформе које су војници у хитњи са себе свлачили и навлачили Татина одела. Тако је Тати остало само једно једино одело, оно које је на себи понео. У току рата кад смо у свему оскудевали, Мама је много пута зажалила што је униформе бацала као кужне, уместо да их је сачувала, па су се могле прекројити па да сви будемо топло одевени.
На срећу, нико није приметио да је плакар у гардероби био померен на пола метра од зида и да је уски простор иза плакара био испуњен стварима које су Мама и Тата ту благовремено сакрили. Укључујући и сандук шећера у коцкама који је на два дана пред ускршње бомбардовање купљен код Мајнла, прекопута Министарства иностраних послова.
Кад се једном спуштала нашом улицом, од Манастира Ваведење према кући, Мама је угледала једну Циганку (данас бисмо рекли Ромкињу) која се била натоварила балом платна коју је Мама одмах препознала јер ју је она лично купила уочи бомбардовања. Оштро је прекорела жену и захтевала да јој врати њено платно. Затечена жена се испрва жестоко успротивила, али је потом устукнула.
Помишљам како у данашњем виђењу света, ова прича може изгледати невероватна. Међутим, присетила сам се да се то збило на самом почетку рата, што ће рећи на крају једног сасма другачијег времена. Уз то, за разумевање оваквог обрта, ваљало би познавати Мамину невероватну моралну чврстину и свагда јасно изражену одлучност да ни по коју цену не попусти.
Мама је то платно за време рата и у поратним годинама давала на труковање и кројачица нам је свима трима од тог платна шила летње хаљине.
Кад нам се Тата вратио, одмах су најмили људе да рашчисте шут, и потом раднике и мајсторе да углављују разваљена врата и прозоре и истовремено поправе кров. У оправку куће утрошили су целокупну уштеђевину од око 100 златника (Наполеона). Немцима су након рата, ако се не варам, властодршци великодушно опростили ратну штету.
За живот је прво оспособљена дечија соба на горњем спрату. Добро памтим како нас је Мама изненадила опраном и испегланом постељином и како смо с радошћу Гоца и ја поново ускочиле у испеглане пиџаме. Милина ми је до дан-дањи да се присећам колико сам те прве ноћи по повратку у нашу кућу срећна била. Отада ће ме кроз цео живот неодољивим миљем мамити мирис свеже опране и испеглане постељине. Управо као и нашу мацу.