Записи - Глава 4
У лето пред Други светски рат, Гоцу и мене су одвели у Дедину кућу на Дивчибарама. Мама и Тата су остали два дана па се са Гоцом вратили у Београд. Тако сам ја по први пут остала сама у кругу фамилије Гођевац.
Високи и пространи камени трем испод дугог уског балкона на горњем спрату. На врху узвишицице са које се поглед преко затрављених падина спуштао ка породичним кућама раштрканим на пропланку. Одасвуд видици на благе падине и околна брда густо обрасла тамним зимзеленом.
Трем је укућане мамио јутарњом хладовином и поподневном свежином до у залазак сунца.
Мама у средини, између стрина Зоре (чика Заретове) и Тетке, здесне стране.
Са трема се улазило у трпезарију која се протезала читавом дужином куће. Са једне и друге стране дугог трпезаријског стола ређао се по низ врата спаваћих соба, једна до других, а у дну огњиште уз врата од кухиње.
У трпезарији су ме посебно привлачиле уске столице са високим наслонима израђене од тамног дрвета. У горњем делу наслона били су изрезбарени и јарким бојама обојени медаљони са ликовима у народној ношњи.
На горњем спрату је била најпространија спаваћа соба која је припадала Маки и Деди за живота. Сада је то била соба чика Љубе и стрина Јелице којима је породица одавало посебно поштовање. И ја сам посебно волела њихово углађено понашање и дисциплиноване навике. Чика Љуба се тог лета опорављао од тешке, мени до дан-данас непознате болести. Сви су му угађали. Кад би чика Љуба после ручка прилегао, у кући би завладала савршена тишина. У своје време је поред руковођења Ливницом Гођевац, био биран за преседника Индустријске коморе Србије, и члана других друштава. Стрина Јелица је као лекарка радила у ординацији своје мајке, старе докторке Вучетић. Око ње су се вазда ширили мириси болнице. Њен отац и син из првог брака били су такође лекари. Испричано ми је да су стрина Јелицини родитељи у кочијама са коњском запрегом обилазили пацијенте. Мајка јој је била међ првим лекаркама у Србији. Стрина Јелица се повела за мајчиним примером и изучила медицинске науке у Швајцарској. Током читавог живота се с носталгијом присећала своје младости у тој земљи. Старија Татина браћа, чика Чеда и чика Воја се нису женили и по мом суду често се понашали као стари момци. Кроз живот сам више пута помишљала да су били исувише усредсређени на себе и своје потребе и због тога помало и смешни. Они би стрина Јелицу у одсуству каткада подсмешљиво подражавали јер се по навици стеченој у туђој им земљи и за најмању ствар захваљивала са: „Хвала лепо.“ И ја до дан-дањи волим да је подражавам, из поштовања за културу коју је она ценила и доследно је се придржавала.
За разлику од чика Љубе, у младости родољубивог говорника кога су људи радо слушали, стрина Јелица је била наклоњена универзалним левичарским идејама што је било у тренду у неким круговима српске интелигенције у раздобљу између два светска рата.
Мене су моји оставили чика Љуби и стрина Јелици на старање. Памтим да сам осећала страхопоштовање према чика Љуб и да ми је годила њихова посебна наклоност према мени.
Јасно се присећам себе једног дана у великој дивчибарској трпезарији. Посадили су ме за мањи писаћи сточић уза зид до прозора, са задатком да што читкије испишем лист хартије. Користила сам држаљу и перо које сам замакала у бочицу мастила. Време је одмицало, а ја и поред најбоље воље и усредсређене пажње никако нисам успевала да избегнем крмаче. Прсти су ми били замрљани мастилом. Мука жива. Неколико пута сам започињала изнова на чисто али бих замазала и сваки нови лист хартије. До мене су допирали гласови деце из суседства заокупљених игром и весељем на травњаку испред куће. Чика Љубин задатак ми је све више личио на незаслужену казну. Најзад се одлучих да окушам срећу и однесох му хартију на којој је била само једна малецка крмача. Али чика Љуба није био задовољан, вратио ме је да покушам изнова и упозорио ме да што будем више хитала све ће ми спорије ићи. Запамтила сам ове његове речи за свагда, мада тог дана нисам била у стању да им у потпуности одгонетнем смисао.
Издвојивши ме од остале деце, чика Љуба је можда допринео да се у мени роди свест да се од мене очекује да стрпљивим трудом постигнем и оно што је превазилазило моје способности и изгледало посве неизводљиво.
Деде се не сећам са Дивчибара али добро памтим да ми је речено да је бело јагње које су једног јутра довели до пред кућу био Дедин поклон мени. Моја радост је била огромна. И кроз цео живот, памтим појаву тог белог јагњета као Божији благослов. И с топлином у срцу дозивам у сећање то прелепо јагње од Деде и чаробне лепоте Дивчибара из тих дана.
Изујтра сам искакала из кревета да угледам моје јагње како пасе на пропланку изнад кухињског прозора. Доручковала у кухињи сама пре осталих, и журила да истрчим напоље и да га посматрам из близине како мирно пасе што сам веома поштовала.
Стрина Зорин и чика Заретов Јешко је био Горданин вршњак, две-три године млађи од мене, а тетка Данини: Олга, Мића и Драги, и Јешкова сестра Соска били су неколико година старији од мене. Ја сам била у средини и осећала се усамљеном. Чинило се да за мене нико од њих не хаје. Још памтим повремене радости кад су старији били вољни да ме приме у друштво мада ми је малко сметало што ме не зарезују. Сви су тада читали Политикин «Забавник», од А до Ш, како су говорили. Најомиљенији су им били Бим и Бум [Serbian name for The Katzenjammer Kids which began in issue 20 in 1939]. Владала је манија додавања слогова речима. Примерице, говорили би: „Хопоћепеш дапа сепе ипиграпамопо?“ Брзина је била циљ. Засмејавали су ме до суза и од срца сам им захвална била кад би се поиграли са мном.
Осим чика Љубе и стрина Јелице, старије једва памтим на Дивчибарама. Фрајла ме је терала да једем и кад ми се није јело, и кад ми се повраћало. Говорила ми је да ћу, будем ли супу појела имати: rote Wangen [German for red cheeks]. Tетка Јелка је једном била присутна и остала доживотно запрепашћена. Причала ми је о том много година потом. Не памтим да сам Фрајли то посебно узимала за зло. Ваљда ме је била навикла да истрпим муку као нешто неизбежно.
Како Мака и Деда тог лета нису били на Дивчибарама не памтим их тамо. А гледам их сада на старој фотографији, како пре много година седе на трему са Соском међу њима. Мени драги и много блиски као да су још међ живима.
Маку управо такву памтим. Као да се није мењала током потоњих година.
Mного пута сам у животу туговала што мени толико драги Деда и Мака, нису оставили запис, икаквог трага о својим размишљањима о себи у времену у којем су живели.
Деду памтим у прозрацима што би рекла Светлана Велмар Јанковић. У високој наслоњачи уз светларник у дугој полумрачној средњој соби Гарашанинове 11. Седим му у крилу. Наклоњен ми је, разонодила сам га. Касније су ми причали да му је на вест да сам се ја родила, било жао што се Слободану није родило мушко дете. Међутим, причали су ми да ме је временом заволео и говорио им да се предомислио и да му више није жао што нисам мушко дете.
Памтим себе у истој соби, како се тихо забављам поред високе наслоњаче, уз Дедину лепу руку, опуштену низа страну наслоњаче и његове бљештаво беле манжетне са златном копчом. У руци дуге бројанице од ћилибара. Чинило ми се да је увек носио уштиркану беспрекорно белу кошуљу и кравату уз одело са прсником и великим златним сатом на ланац.
Једном сам се веома узнемирена распитивала зашто Деда виче на Маку. Речено ми је да је Деда није љут на увек тиху и бескрајно милу Маку већ гласно говори јер је глув. Глув одувек. Чак ми је дат и разлог, ваљда сам и то питала: „Чачкао је, чачкао и повредио уво.“
Стално је читао. У његовој застакљеној библиотеци била су поређана и брижно чувана сва издања Српске књижевне задруге.
И Тата је жудео да по угледу на оца набавља и радује се књигама али га је и у томе омео Други светски рат. И на моју штету, наравно.
. . . . .
Пред удају сам са Лијамом поново посетила Дивчибаре. Још увек испуњена живим сликама из давних година.
Стигли смо до узвишице на којој се некад уздизала Дедина кућа, ал’ тамо не нађосмо ништа. Стајали смо на ледини. Не могавши да прихватим да је баш сваки траг нестао, ходала сам унаоколо док нисам наишла на неколико поломљених цигљи на месту где је некад била кухиња и спољни улаз у подрум.
Својим очима сам се уверила да је Дедина кућа на Дивчибарама коју с топлином у срцу и дан-данас призивам у свест, занавек је нестала однешена великом немаштином и свакојаким страдањима током Другог светског рата.
Опраштала сам се од дивног сна о Дивчибарима сневајући о месту под сунцем са Лијамом
. . . . .
У јесен 1940, уписана сам у други разред основне школе «Бранко Радичевић» на Топчидерском брду. Прескочили су први разред јер сам већ умела да читам и пишем, на српском и немачком уз познавање француског језика.
Још се сећам себе на широком прагу велике и светле учионице. Преда мном је велики покрет и жагор. Сасвим сам збуњена. Једна девојчица се издваја, прилази ми одлучно, узима за руку и каже: „Ти ћеш са мном, ја се зовем Цвета Јовановић.“
Осећала сам се благодарном и ни слутила нисам да је то био почетак присног друговања кроз читав живот, до дана данашњег.
Школа нам је била у великој бело окреченој згради са високим прозорима. Већ првих дана сам озловољила нашег учитеља веронауке кога смо звали гсн. Попа. Грмео је на моје запрепашћење да не умем да се прекрстим. За пример је прозвао црнпурасту дебељуцну Вукицу коју сам због тога запамтила за навек: „Вукице, молим те, покажи јој како се крсти!“
Вукица је устала, испрсила се и послушно и брзо се прекрстила. У брзини нисам успела да уочим разлику што ме је још и више збунило и понизило. Много година потом схватила сам да су ме научили да се крстим у Француском забавишту у Лилу. Крстила сам се и пред Немицом, мојом Фрајлом, али мој је начин за нашег госн. Попу био не само погрешан већ и тешко срамотан.
Био је то мој први школски пораз. Требало ми је времена да се уклопим. Прескочила сам годину дана њиховог заједништва. Упознавала сам их лагано. У првој клупи је седео Мика Чанак са дебелим цвикерима. Одликаш, стално је дизао руку. Доживотно ме је задивио кад је знао одговор на питање: „У ком веку живимо?“ Одговорио је на то питање с невероватном сигурношћу што је у мени изазвало тегобну пометеност.
Имали смо још једног одликаша: Миру Херцку. Била је оштроумнија од свих нас. Осветољубив разред јој се одужио пакосним стиховима:
Сева муња, пуца гром,
Родила се Херцка сом!
На звук звона, сви би истрчали у двориште на одмор. Нисам могла да трчим као остали и тад сам по први пут постајала свесна да са мојим стопалама нешто није у реду. Нисам се осећала сигурном на ногама, трапаво сам скакала. Једном ме је у гужви Дарко Татић сасвим безазлено гурнуо и ја сам се опрућила на бетону колико сам дуга била. На моје чуђење, Тата је после школе звао његовог оца на телефон и захтевао да сина најстрожије опомене.
Нашег учутеља једва да памтим. Неупадљив, мали и коштуњав, био је веома тих и чинило се да се и од нас држи по страни. Данас се питам како је могуће да није ништа учинио или казао што би се мени урезало у свест. Истина, нисам упамтила ниједног учитеља из основе школе и само по неког наставника из нижих разреда гимназије, па сам склона да помислим да узрок лежи у рату и непријатељској окупацији кад је већина наших наставника живела у потиштеном стању и непрестаном страху.
Целе (Цвета Јовановић) и ја смо се присно здружиле са Татјаном Вуксановић. Имала је плаве дуге локне и била анђеоског лика. Верујем да сам то уочила на уметничким фотографијама у њеној кући. А како у Целетовој кући није било изложених фотографија, не памтим како је Целе изгледала у то време. Једино јасно памтим њену раскошну црвену кожну торбу на рајсфершлус. Нико од нас такву није имао.
Школа нам је била на Топчидерској звезди, у склопу зграда око Дома краља Александра. Татјана је становала сасвим близу, у Истарској 23, где и данас станује. Целету и мени је било потребно бар пола сата пешице до школе. Ја бих се спустила низ стрму турску калдрму у нашој улици Љубе Јовановића дуж Порте до угла са Улицом Миодрага Давидовића где би ме Целе сачекала, тек изашла из куће у Улици Св. Наума 11. Онда би нас две заједно кренуле узбрдо, дуж Порте с друге стране, тротоаром здесне стране поред вила са ружичњацима иза ограда од тесаног камена. На самом почетку нашег пута, привлачила нас је једна кућица без прозора наспрам улице. На зиду боје кајсије било је штошта исписано које фарбом, које кредом, или просто урезано оштрим предметом. Целе ме је једном строго опоменула да исписано не изчитавам на глас. Нисам била у стању да разумем њен оштри тон па затражих образложење. Само ми рече да ју је брат на то упозорио. Целе је увек о свему била боље од мене обавштена. Свеприсутна ми је била свест да смо моја мала сестрица и ја живеле у осами на врх брда покрај манастира, сасвим близу Бога. Кад бих се спуштала низ нашу стрму улицу, ишла сам у насељени свет. Целе и њен млађи брат Џони (Јован) живели су у подножју. У густо насељеном комшилуку где су становали још и Лилица и Миленце Обрадовић, Оли и Сале Богдановић, Сека Станојевић и Бранка Рашковић. Целе је са њима свакодневно друговала. А како се они нису увек међусобно дружили а били нешто старији од Целета, то им је Целе свима била љубимица и свагда жељено друштво.
Прошавши поред зида боје кајсије и црвене куће на углу, Целе и ја бисмо прелазиле стару и шаролику Четничку улицу чији се асфалт међ кућама сваке феле сјајио и на сунцу и на киши. Наставиле би узбрдо из јединствену и мени огромну полукружну белу Централу па прешле Улицу Владете Ковачевића у којој су биле изређане нове повеће беле виле. Једна налик на другу, све са уређеним баштама.
На узвишењу би се нашле испред високе гвоздене капије Музеја краља Петра Првог. Волела сам ту огромну капију од дугих црних копаља са бодежима, чинило ми се, умоченим у злато, усправно поређаних једно до друго као на стражи. Уз капију се надовезивала ограда од исклесаног племенитог камена која би на сунцу раскошно бљештала. Свагда бих кроз ту капију завирила у веома тиху и тајновиту башту музеја у којој се међ сеновитим зимзеленима беласала зграда складних обриса која ме је привлачила посебним складом и ненаметљивом лепотом. Замишљала сам старог краља са златном круном али од њега никад нисмо виделе ни трага. Сваки пут сам волела макар за часак да седнем на белу камену клупу уграђену у ограду до високе капије. Од Музеја би нам поглед заронио у уску Темишварску улицу која се једва пробијала кроз поткресано шипражје, дуж огромног Ћурићевог имања које је почињало на углу Миодрага Давидовића улице и протезало се у недоглед дуж Темишварске улице.
С леве стране Миодрага Давидовића почињала је широка шљунковита стаза која је кроз Порту водила према манастиру Ваведење који се назирао у дну иза ониже зелено обојене гвоздене капије. Више манастира се уздизао Дом краља Александра који је источним крилом излазио на Топчидерску звезду. Једном је мене и Целета неко водио да посетимо Владимира Аџемовића, Целетовог брата од тетке. Још памтим како је тај танки и ћутљиви младић у веома лепој тамно плавој униформи краљевог питомца деловао на мене као принц из бајке.
На Топчидерској звезди смо већ биле на домаку наше школе где нас је пред улазом чекала Татјана и ми јој још из далека махале.
Било је то на нашем вољеном Сењаку, уочи Другог светског рата који још нисмо биле у стању ни да појмимо.
Тата је, уверен да нас рат неће мимоићи, дао изградити склониште у башти. Као да га и сад чујем како с поносом понавља да је од горе положено пола метра бетонске плоче. Присећам се тога и како уопште нисам разумевала шта му је то требало да значи.
Једном је седео испред свог великог Телефункен радио апарата са зеленим магичним оком, па је и мене позвао да чујем нешто. Седела сам му на крилу и слушала урлање у којем сам једва успевала да препознам људски глас на немачком језику. Било је то први пут да чујем Хитлера и да без разумевања онога што говори, јасно у гласу осетим безумље и стравичну претњу.