Записи - Глава 3
Ради бољег разумевања много тога што ће се касније у животима свију нас испољити и догађати, упутно је да овде испишем по нешто ти из њихових раних дана мојих родитеља.
Следи Мамина најдража мајчина слика. Свуда ју је собом носила. Од најранијих дана се Мамина дивна љубав и оданост мајци и на мене пренела. Пред овом сликом сам свагда осећала њено тајанствено и веома блиско присуство мада је преминула шест година пре мог рођења. Видела сам је бајно лепу и веома достојанствену, и тако поносна на њу била.
После Мамине смрти, замолила сам Гордану да ми слику пошаље заједно са осталим најдражим предметима из куће. Као некад Мами, сада је мени близу узглавља. Волим да је погледам, вазда ми улива спокојство и нове животне снаге. Док ово исписујем, нимало ми не смета сазнање да ће очи другога моју Баку сигурно видети другачије, што ће рећи посве реално.
Лепосава Орељ, удата Туцаковић, двапут се удавала и двапут остајала удовица. Потекла из скромне шабачке породице, мора бити да се захваљујући памети, лепоти и доброти оба пута удала за угледне и имућне људе. Првом мужу је родила ћерку Мару, Мамину полусестру која је преминула од туберкулозе у својој петнаестој години у једном санаторијуму у Швајцарској.
Мамина Мама је преминула 1927. године. Убрзо након добијања грађанске парнице коју је водила са наследницима дела имања свога супруга.
Мамин отац, Коста Туцаковић, био је једно време управник града Београда под краљем Александром. Једном је и Маму водио код краља на вечеру. Маму су за ту вечеру припремали, учили је лепим манирима при јелу којих се читавог живота тако природно придржавала.
Слева на десно: Катица, усвојеница моје Баке, Мама у средини, и Мара здесна.
После вечере, краљ је Мамином оцу поклонио златну табакеру са краљевским грбом. Боже мој, како је та прича на мене дуго, веома дуго посве бајковито деловала.
Мама је табакеру увек уз себе држала. После Мамине смрти, Гордана није могла да је нађе.
Од смрти своје мајке, Мама се није могла ослободити тегобног уверења да ју је живота коштала парница да наследи приземну кућу у којој су живели. Имање свог мужа на дугом углу у Улици Књегиње Љубице број 2.
У интернату у Француској очајавала је што је беспомоћна, онемогућена да спречи растакање тешко стеченог имања које су њене тетке лакомислено и нештедимице расипале и њој све учесталије слале рачуне на потпс. Распамећивала се и тражила начина да спасе имање.
Коста Туцковић
У удаји је видела решење и вратила се у Београд са том једном мишљу. Одмах је почела да излази у друштво, у Голф клуб и другде, и убрзо заинтересовала неколико озбиљних просаца. Међ њима и Тату који се тек био вратио после четири године самотног службовања у Каиру. Истина, већим делом у својству отправника послова јер је Јован Дучић, тадањи посланик у Египту, услед инцидента у који је био уплетен, био опозван у Београд.
Мама је тада [1931] имала 19 година и била збиља лепа. Тен јој је био као од дрезденског порцулана, присећала се много година касније у Њујорку, моја тетка Анка Суботић. Француски је говорила без нагласка и певала школованим гласом. Уз то је важила као богата наследница.
Јелена Туцаковић
На броду у каирској луци
У средњем реду седе здесна на лево: Слободан Гођевац у белом цивилном оделу и Јован Дучић у истом реду у средини, у сивкастом цивилном оделу, на броду у каирској луци.
Тата је тада имао 34 године [still 1931]. Елегантан, изузетно висок и маркантних црта. „Као да га је Мештровић извајао“, забележио је Вељко Петровић кад га је у Каиру посетио.
Наоружао се Дучићевим цитатима и дошао код тетака да Маму испроси. Много година потом причали су ми смејући се како га је Мама прекинула усред говоранције, и скочила узвикнувши у тријумфу: „Идем само теткама да кажем.“ Венчали су се у Вазнесенској цркви. Јован Дучић им је био кум.
Следеће постављење је било у Бечу. Изнајмили су стан у ексклузивној Ring Strasse, хвалио нам се Тата годинама потом. И говорио нам да у дипломатској служби никад није жалио да потроши на скупу резиденцију и елегантну одећу. Веровао је да ће му то помоћи у приступу утицајним људима који Србији могу бити од користи. Током службовања на страни, добробит Србије му је у сваком трену присутна у свести. Заједнички су се радовали куповини лепих униката старинског намештаја.
Ја сам им се родила [1933] у Будимпешти. Крстио ме је Јован Дучић тада посланик у Мађарској и Татин шеф. Моје име је било веома ретко у Србији у то време и дуго година потом. Збиља сам одрастала у уверењу да сам ја једина. Мама се породила у Будиму. Тата ми је причао да никад неће заборавити како је у олујној ноћи лудачки возио преко моста, хитно позван у санаторијум где су се бојали да ће ме изгубити.
Са Татом у Будимпешти
Након Будимпеште, премештени су у Лил. У то време суморни индустријски град у северној Француској, где је Тата постављен за југословенског генералног конзула.
Захвањујући фотографијама можда, запамтила сам бетонирано двориште иза конзулата где сам се возила у малом зеленом ауту који је чика Љуба специјално за мене дао израдити у Ливници Гођевац.
[Svetlana’s sister Gordana was born in 1936.]
Памтим да су у Лилу прозори били веома прашњави, такорећи црни индустријске чађи. Похађала сам француско забавиште. Једино чега се још сећам јесте да су нас учили да веземо вуницом разних боја. Једна млада Францускиња је долазила поподне да нас подучава језику.
Звале смо је Mademoiselle
Не памтим да сам с њом била на ратној нози, али добро памтим да су ме због тога оштро прекоревали. Верујем да су били у праву. Претпостављам да сам била пуста. Манири француске пристојности били су ми вaљда посве туђи.
У Лилу 1937. године
Заувек ми је остало у сећању једно чаробно Бадње вече кад сам била засењена лепотом раскошне, веома високе окићене јелке. Око јелке било је много божићних поклона за све укућане и службенике конзулата. На моју неописиву радост, добила сам први прави сат. Касније ми је објашњено да је тако испало јер су на мене били заборавили па су ми у последњем тренутку одлучили да ми дају поклон који је био намењен неком другом у конзулату.
Током дугих година у Београду под немачком окупацијом, Тата је нама двема често волео да приповеда о добрим старим временима. Много пута нам је с поносом причао и Мамином наступу у једној отменој париској или бечкој радњи, не сећам се више тачно. Елем, први пут је ушла одевена у београдску тоалету и нико јој није обртио пажњу. Но Мама се није дала обесхрабрити. Пресвукла се у бечку тоалету, упутила се у исту радњу и ушла веома достојанствено. Тата ју је посматрао из прикрајка и након тога је доживотно памтио своје одушевљење утиском који је Мама направила на продавце својим изгледом, мирноћом и отменим држањем. Описивао нам је како су се исти продвци овог пута поломили око Маме, не би ли је што боље услужили.
Мама и Тата су међ собом често говорили на француском у Лилу и током читавог живота. И тако сам још у детињству поред српског заволела и француски језик, извор радости до дан-данас.