Записи - Глава 2
Смркава се у рано поподне. Јуче је пао први снег и прекинуо предзимске радове у башти. Услед климатског загрејавања имали смо неуобичајено дугу и благу јесен те је лишће веома касно почело да опада.
Након четири године посртања америчке администрације и стравичног терора и међуљудског крвопролића у Ираку, амерички генерал Давид Патреас по први пут данас с опрезом тврди да се број жртава терора у тој несрећној земљи знатно смањио у односу на прошлу годину.
На немачким вестима се вечерас, уз подвлачење да се јединство ЕУ не сме нарушити, јасно тврди да ће Албанци са Косова за који дан објавити независност и да ће их у томе НАТО земље сложно подржати.
Свесна своје недовољне памети, тумачим то као неминован исход збира разнородних догађања на Косову и у ширем свету. Крепи ме изражена мирољубивост Србије колико и непоколебљива опредељеност да се истраје у ставу.
Чини ми се као да се српска косовска драма огледа у тужном лику преговарача Слободана Самарџића који се правдољубивим напорима залаже да се изнађе споразумно решење које би било угодно и Богу и људима, данас и довека.
. . . . .
Кад се Зага пре неки дан распитивала о мојим мемоарима и изразила наду да на њих нисам заборавила, одлучила сам да се ове зиме (мада преостаје још много тога што желим да испишем) вратим на већ исписано и бар то мало дотерам.
. . . . .
Десетак дотераних првих страница послала сам Целету и Заги Прексиноћ, и јуче Константину и Стефану. Од Целета ми је већ стигао емаил у којем ме храбри да изгурам до краја.
. . . . .
Ево шта сам прочитала у наставку белешки на које се нисам враћала од 2003. године:
Замолила сам Лијама да одем с њим његовом очном лекару. Мислим да ћу заувек памтити лица која су се тог дана затекла у чекаоници у трену кад се Лијам појавио из ординације насмешен. Срећан каквог га одавно нисам видела. Лекар му је рекао да му се мало откачила ретина, али да ће то да му прође за неколико недеља. Препоручио му је да се не пренапреже до следећег прегледа. Дан раније, управо кад сам преживљавала стрес веома забринута за Лијама, мени се знатно убрзао пулс и код лекара достигао 114. Нови лекар ми је повећао дозу лека за смањење крвног притиска и послао на тестирање срца. А дан по Лијамовом одласку очном лекару, пулс ми се вратио на нормалу и ја се савршено осећала. Ипак, подврћи ћу се преписаним анализама.
. . . . .
Сећам се једноставног фотоапарата у облику повеће црне коцке којим су у то време снимане наше црно-беле фотографије. Привлачило ме је тајанство те чудесне справе. Сећам се и да је моја извезена хаљина била плава и много лепа. Мама је исписала: „у салону конзулата/24-V-1939 Валона“. [About 6 weeks after Vlorë and all of Albania was invaded by Italy.]
Приспели смо у Београд возом преко Грчке. О том сведочи сачувана фотографија нас четворо на Акропољу. Гоца и ја видно преплануле од сунца. Рекло би се да смо из Африке потекле. Пуно смо сунца из Валоне понеле.
На Топчидерском брду у Београду, у Љубе Јовановића 7, чекала нас је наша кућа.
Често сам у животу мислила колико је Мама добре среће била да успе да купи ту кућу која је за мене представљала васколики свет - током детињства, одрастања и младости.
. . . . .
Ових дана се наша кућа продаје. Купца привлачи грађевинско земљиште од 14 и по ари које је окружује у ексклузивном крају. Кућа је сада веома оронула али за мене ће свагда бити „на крову света“, како се нека жена, много млађе генерације и мени непозната, у рубрици Политике: Улица коју волим, недавно изразила о Љубе Јовановића, најдражој јој београдској улици. Кућа збиља има јединствен видиковац на Саву, од Бежанијске косе до Калемегдана. Целе је овог лета поред ње прошетала и писала ми потом да јој је изгледала као „изнемогла стара дама, али још увек дама.“
Уочи Другог светског рата, Деда је Тати чинило се овлаш напоменуо да је за њега и неудату тетка Љубицу издвојио вредносне папире у име наследства. Остале је већ био намирио. Чика Љуба је уз помоћ чика Зарета руководио Фабриком Гођевац на Ауто команди, а чика Чеда и чика Воја гвожђарском радњом Браћа Гођевац на Сави. Тетка Дана је добила мираз кад се удавала.
Потекавши из релативно имућне породице, Тату новац и имање сами по себи никад нису привлачили нити занимали. Па ни у данима највеће немаштине током и непосредно након Другог светског рата. Зато верујем да му је Дедина порука о делу наследства који му је наменио, по свој прилици на једно уво ушла и на друго изашла.
Како је Мама за прерану смрт своје мајке кривила исцрпљеност дуготрајном парницом коју је она успешно водила за имање свога мужа, Маминог оца, Косте Туцаковића у тадањој улици Књегиње Љубице број 2, сматрала је светом дужности да се наслеђено очува.
Уочи рата, Мама је у Валони, по свом устаљеном обичају, једно време ћутке размишљала па је онда Тати предложила да отпутује у Београд и покуша да купи породичну кућу вредносним папирима које је Деда за њега одредио. Тата јој је дао пуну слободу те се Мама сама запутила у Београд, и отишла право код Деде, у тадању Гарашанинову улицу, број 11. Приповедала нам је касније како је Деда, тада већ онемоћао старац од близу деведесет година и читавог живота потпуно глув, из свог ноћног сточића извукао картонску кутију од ципела у којој је држао вредносне папире за Тату. И, као и Тата, Деда је Мами указао пуно поверење пожелевши јој да успе у својој намери.
Дође ми мило да себи представим како је мој патријархално одгојени Деда можда изненађен, и задивљен био пред одлучношћу, предузимљивошћу и самоуверењем младе и лепе снаје.
Било је то пред зиму између 1938. и 1939. године. Мама је с Тетком неуморно обилазила Београд. Имала је стварно невероватну срећу да нађе кућу чији власник је био задужен у Хипотекарној банци која је издала вредносне папире које је Мама поседовала. Осмехнула јој се срећа и по други пут кад је имала таман колико јој је требало да кућу купи.
Могу лако да замислим Мамину радост, утолико већу што јој се кућа с баштом допала. Тетка није била ни близу такве среће.
За правну помоћ, Мама се обратила тетка Данином мужу, адвокату Миленку Стојићу. Мислим да је касније до мене допрло да је чика Миленко непотребно одуговлачио са прослеђивањем докумената, па је и ту Мама преузела део посла на себе.
Збиља је Маму одликовала дивна памет. Ничему није приступала несмотрено. О свему би претходно дуго размишљала. Задржала је ту своју самодовољност и много година потом пошто ју је страшна болест удаљила од стварности. Међутим, откако памтим за себе, ја сам свагда била способна да разумем Мамино резоновање па чак и кад се у многоме разликовало од такозваног „нормалног“.
Кад је осетио да му је дошао час да мре, Деда је изненада позвао Тату из Валоне да најхитније дође у Београд да се опросте. Дочекао га је на ногама и провео са њим још два дана. Умро је смирен, пошто је све своје земаљске послове обавио како је најбоље умео и знао.
На мене је прича о Дединој смрти веома снажно деловала и оставила трајан утисак. Као дете, била сам задивљена Дедином изузетном моћи предвиђања и снагом његове личности. Веровала сам да је, за разлику од осталих смртника, мој Деда примио поруку непосредно од Бога.
Нешто зрелија, схватала сам да се то није могло догодити и чак била задовољна што сам детињастост превазишла. Данас се, међутим, осећам Деди дубоко благодарна на примеру.
Током службовања у Бечу, Будимпешти где сам ја дошла на свет, у Лилу (Француска) где сам ишла у француско забавиште и занавек заволела милозвучни француски језик - Тата и Мама су сваку уштеђену пару улагали у куповину прелепих униката старинског намештаја, претежно француског, сребра, порцулана и кристала. Сневали су али и превасходно сматрали својом дужношћу да опреме свој дом како приличи једном дипломати однегованог укуса.
На кратким излетима у Париз, штедели су понајвише на себи. У ресторанима би глад толили хлебом и сенфом док им једном од тога није позлило. Па ипак, уштеђеним новцем не би далеко дотерали да нису продали Мамино наслеђено имање у Раковици које је њена мајка, Лепосава Орељ Туцаковић са наполичарима обрађивала.
Припадали су полетној и срећној генерацији која је родољубиво и самопрегорно доприносила невероватном успону српског грађанског друштва у веома кратком временском размаку између два светска рата.
Из Валоне смо се у Београд вратили возом преко Грчке, са кратким задржавањем у Атини.
. . . . .
Јесте, наша кућа се ових дана продаје, и за очекивање је да ће убрзо бити струшена без трага. Зато ћу у наставку покушати да опишем како је кућа изгледала првих месеци по нашем повратку из Валоне. У вери да ћу од потпуног заборава можда моћи да, бар за још неко време, отргнем по нешто што је на том месту једном било и заувек нестало са свима нама.
Доњи огромни хол скоро је целог прекривао дебели перзијанер изузетне величине. Удобне наслоњаче пресвучене загаситим црвеним старинским сомотом биле су одиста у сразмери са Татином висином од преко два метра. Масивни бифе који је, говорили су ми, неком претходном власнику служио као архива. У трпезарији политирани сто у стилу Марије Терезије са 12 столица, купљен у Будимпешти од једне осиромашене грофице. Салон, аутентична реплика Луја XV, пресвучен свиленим жутим брокатом. У истом стилу тежак мермерни сто изванредне израде и лепоте. По целој кући разасути персијски ћилимови ситног ткања и савршено складних боја. Тата их је куповао још од почетка своје дипломатске каријере у Каиру. Прво за себе а потом и за родитељски дом. Имао је посебну слабост за лепе ћилимове. Временом му се израдио укус и научио је да без грешке препозна и осети шта је збиља лепо и вредно.
Кристални лустер у салону и бронзани у великом холу. Уљани радови најпознатијих југословенских сликара између два рата која је Тата куповао већином у Паризу на подстицај Министарства иностраних послова Југославије: Узелац, Лубарда, Милуновић, Бешевић, као и радови мађарских академика које је Тата збиља умео да оцени и одабере.
. . . . .
Пошто је прочитала Другу главу од прекјуче, Целе ми је јутрос написала следеће:
Kroz opis tvoje kuce, osetila sam kao da sam ponovo bila u njoj - svega se secam, divnih terasa, volela sam i tvoju sobu, secam se sjajnog žutog brokata salona, trpezarije i tačno znam gde se nalazio liker ‚chartreuse‘ kojim me je tvoj tata služio da mi dokaže da sam dovoljno odrasla i da možemo da komuniciramo na ‚ravnoj nozi‘.
. . . . .
На горњем спрату је била велика спаваћа соба, мања дечија соба, средишњи хол и гостињаска соба која је уз велику спаваћу собу излазила на горњу терасу, и ми је звали «соба на ћошку».
Кућу су красиле две терасе, једна изнад друге целом дужином лица куће, обе са каменим стубовима. Горња је била прекривена мрким гредама које као да су вапиле за украсном лозом или вистеријом. Свуд унаоколо пружао се диван видик на Саву. Од Сењака и Бежанијске Косе у даљини па до Калемегданске терасе здесне стране.
Ал’ нама ни то није било доста па смо се често незадовољни вајкали гостима што нам трећи спрат једне бело окречене стамбене зграде ниже нас (звали смо је Бела кућа) крњи панораму Београда.
. . . . .
Гордана и муж су поводом садашње продаје куће дознали у Урбанистичком центру да је на нашем земљишту дозвољена изградња још једног спрата којим би Бела кућа свакако била надмашена.
. . . . .
Под горњом терасом, простирала се доња тераса (такође са каменим стубовима), утонула у зеленило баште. Прозори спаваћих соба горе и трпезарије и салона у приземљу, гледали су на Порту манастира Ваведење чија се складна и прелепа силуета оцртава у врх брда. Будили смо се изјутра уз звоњаву манастирских звона. Волела сам брујање тих звона, и нисам могла ни да замислим нови дан без њих.
Улица Љубе Јовановића је у време које описујем још била под турском калдрмом. Наша кућа у врх брда на домет манастира и још три куће низ улицу. У једној од преостале три куће у наше време је живео је и стварао вајар Тома Росандић. Често смо га виђали са суругом на веранди испред улазних врата куће која је данас Музеј Томе Росандића. Нажалост, читала сам недавно, да је музеј у запуштеном стању услед недостатка средстава да се поправе оштећења од прокишњавања. Госпођа Роксандић је ткала изузетно лепе вунене тканине за које је сама бојила сирову вуну. И Мама је од њене тканине дала себи сашити тамно плави капут и костим које сам волела. Улица нам је излазила на тадању улицу Миодрага Давидовића која је започињала на сеновитој Топчидерској звезди и завршавала се у срцу Сењака.
Све четири куће биле су опасане високим каменим оградама које су - веровало се - спречавале одрон земљишта на стрмини. Наша ограда је изнад камена имала зелено обојене металне плоче обрасле густим бршљаном. У каменој огради пребивали су гуштери које би топли сунчеви зраци мамили из скровишта на врео камен који им је, чинило ми се, много пријао. Много пута сам их са мог прозора дуго посматрала.
Од наше куће узбрдо, све до Булевара Војводе Путника, простирао се однегован тихи виноград о којем је уз помоћ надничара бринуо власник, осамљењни стари нежења, господин Лука Милишић чију смо скромну приземљушу назирали међ крошњама старог растиња и дрвећа усред винограда.
Грдно сам волела савршени мир и лепоту нашег краја. Можда зато што су ме посредно подсећали на дане проведене на плажи Валоне. Посебно памтим подневну летњу тишину коју би реметило само зујање бумбара и повремени цвркут птица. Поглед ми је вазда лутао ка Сави која ме је неодољиво привлачила.
Кад је кућа купљена, земљиште је око куће било зарасло у коров са неколико стабала чији смо кисели плод звали: пискавци. А Гордана и муж су недавно дознали да је у Земљишним књигама тада било назначено да се у броју седам налази „кућа са воћњаком“.
Одмах по усељењу, Тата и Мама су ангажовали искусне баштоване из надалеко познатог расадника Код Џамоње, на Врачару. У дугим редовима посађене су патуљасте воћке: јабуке, крушке, брескве и кајсије дуж бетониране стазе која је посред баште водила до гараже под разгранатим липама. Мареле вишње дуж ограде у Сувоборској улици и ред јабланова до гараже. План је био да високи јабланови заклоне Белу кућу.
По башти зимзелени и украсно џбуње. На осунчаној узвишици према кући породице Кустудић: рибизле. Ту и тамо раскошни бокори божура. Мирисне руже пузавице уз црне гвоздене капије, вероватно посебно за нас израђене у чика Љубиној фабрици.
Испред куће, на лево од зелене улазне гвоздене капије која је излазила на улицу Љубе Јованвића посађен је диван ружичњак. На узвишењу према винограду, саднице изузетног француског јоргована са дуплим белим и тамно љубичастим цветовима. И дан-дањи ми је милина да се присећам лепоте коју сам у том јорговану видела и много волела. Као да га и сад видим, чини ми се уцртаног мајсторском руком на чувеном порцелану из Лиможа.
Управо кад су привели крају сређивање куће и намерни били да приреде пријем за сто званица, Други светски рат је њихове и животе милиона људи у свету из основа изменио.