Почетак
«У памћењу ми још је живот цео» — Милан Ракић
Започиње 2003. година, у августу ћу навршити седамдесет година. У току једне ноћи, пре скоро три године, изливом мајушне капи крви, дегенерисала ми се макула десног ока, и кад сам се изјутра пробудила тим оком више нисам могла да разабирам слова.
Нешто потом, помирила сам се са изненадним губитком вида, и ново стање прихватила као природну појаву у старости. И што време више одмиче, свесна све већег ризика да ми се вид и у левом оку нагло погорша, сваког дана се из чисте благодарности предајем молитви Господу.
Крећем се рубом живота а лаћам се писања по први пут. Нагони ме потреба за сређивањем мисли како бих боље сагледала и можда разумела шта ми се у животу догађало и догађа. Радознала сам куда ће ме то водити и шта ће ми успут откривати.
. . . . .
Врше се припреме за оружани сукоб са Ираком. Размештају се америчке и британске трупе и наоружање у близини те несрећне земље. Широм света се такозвани обични људи ужасавају од могућег рата. Проносе се лажне гласине о рођењу првог клонираног људског бића. Многи осећају да се свет изнова суочава са коренитим променама.
. . . . .
Кад год се вратим на почетке свог памћења, затичем се сама уз море, на бескрајној пешчаној плажи. Благо плаветнило непокретног небеског свода утапа се у море које не мирује. Уз свест о сопственом постојању, рађа ми се осећај безмерне лепоте која ме окружује.
Верујем да сунчеви зраци мене милују док корачам по заравњеном влажном и меком песку са којег се море тек повукло. Поглед ми привлачи повећи талас који се примиче и намах шумно пенуша и прелама да би се потом лагано преливао преко мојих босих ногу које почињу нагло да тону. Губим ослонац и спознајем страх…
. . . . .
Многе и читаве дане провела сам уз море. Од осунчаних и благих јутара до подједнако присно доживљених модрих вечери по заласку сунца. Мало чега се сећам од живота између зидова. Живела сам опчињена сунцем и морем. Неизмерно уживала на пешчаној плажи која ми се чинила да постоји управо ради мене. Једном сам се, потакнута изненадном радозналошћу, четвороношки успентрала уз једну повишу дуну и са друге стране угледала оронулу брвнару. Брава је била закатанчена. Ту осетих како ме снажно привлачи неоткривено иза зарђале браве.
Посебно се јасно сећам кад сам једном пред залазак сунца, клечећи у мокром песку, следећи упутства журно градила замишљену дивну тврђаву. Пресрећна што је Тата уз мене и поносна што ме бодри хвалом. Запенушену у раду, одједном ме прену његов глас:
«Цецо, дигни главу! Погледај! Где је море сада?»
Мора више нема, осећам да ми застаје дах. Загледана сам у непрегледни заравњени овлажени песак из којег ту и тамо вири по која морска травка, по која избочина, по која повећа шкољка. Примирила сам се тек кад по гласу осетих да је Тата доброг расположења и да га забавља моје запрепашћење. Волела сам га, волела бескрајно и од њега очекивала одговор на свако моје питање о великом чудесном свету који ми се сваким даном лагано и све више откривао.
Било је то на обали Јадранског мора, у Земљи орлова, у граду који смо звали Валона. Много година потом, дознала сам да је наша Валона у свету позната под именом Влора и да је у античко доба била позната као Анлон.
Живели смо у Југословенском конзулату који се налазио надомак плаже. Једноспратница са великом терасом наместо већег дела крова. Са терасе се пружао видик на прелепа поља и ливаде све до у подножје планине уз коју су се терасасто пели мали виногради. Испред конзулата мали ружичњак и гвоздена капија која је излазила на друм који је у правој линији водио ка граду у који су ме само једном одвели кад су ми на моја упорна мољакања купили из излога црвене бомбоне које су ми јарко обојиле и усне и језик.
Тата је у Албанији службовао као југословенски генерални конзул. Изузетно висок и складно грађен, црнокос, маркантних црта. Јак и самоуверен био је тада у пуној снази. Дипломата од каријере који се уместо прижељкиваног постављена у Паризу, затекао у Валони јер се у пркосу замерио некоме од претпостављених (речено ми је много година потом).
Потекао је из угледне трговачке породице Гођевац која је изродила прве српске индустријалце. Из ваљевског краја који је у деветнаестом веку и надаље умногоме допринео војничкој и политичкој изградњи Србије.
. . . . .
Започела сам са писањем почетком зиме па прекидох, и време ми потом неосетно измаче. У међувремену је окончан тронедељни рат у Ираку. Садам је свгнут и потом ишчезао а његови се доглавници лагано предају «Коалицији вољних». Американци се хватају у коштац са последицама ратног разарања, и нове и наслеђене беде у коју је земља запала током овог рата и тридесетогодишње тираније и десет година санкција које су му претходиле. У међувремену, противно сваком очекивању ратних вођа, утростручиле су се терористичке активности.
Киша од јутра непрестано пада. Најављују кишу и за следећих десетак дана. Суморно је и влажно пролеће. Одлучила сам да наставим са писањем и да пожурим, без лицкања. Толико тога треба прво исписати, бар како-тако.
. . . . .
Маму једва памтим из Валоне. Данас, на искецаној и мусавој фотографији из Валоне: Мама је витка и веома лепа. У мојим очима и дан-дањи, њено држање одаје изузетну господственост и префињеност.
О млађој сестрици Гордани (Гоци) и мени водила је рачуна једна средовечна Немица коју смо звали Фрајла. Не памтим јој лик. Памтим је само као оличење безосећајности и окрутности. Учила ме је старој немачкој Готици и нагонила да декламујем немачке песмице наизуст. Није ме штедела ни при шетњама дуж друма који је водио у град.
Једном ме је просто позвала да изађем на терасу и видим шта се догодило мом вољеном жутом канаринцу. Још се сећам себе како потрешена зурим у празан кавез, престрашена крвљу и умазаним меким белим перјем на искривљеним жицама кавеза. И чујем како Фрајла посве равнодушно закључује да је мог канаринца однео орао или кобац-птица грабљивица које смо повремено виђали како високо под облацима моћно круже над оближњим пашњацима. Тада сам по први пут даживела ужас грозне силе над питомим и беспомоћним и много плакала и пропатила.
Тата ме је свагда храбрио свагда ведар и пун енергије. За ручком би за мене чистио рибу од костију и припремао за мене заогај по залогај што му је видно причињавало радост. Једном ме је наговорио да ставим целу маслинку у уста. И упркос непријатном укусу у први мах, на крају је успео да ме убеди да је маслинка нешто изванредно.
Водио нас је, мене и Гоцу, у лов. И мама је ишла с нама чему сведочи стара фотографија. Уз њу је и гаваз конзулата, Филип са пушком о рамену. Не памтм да су ишта икад уловили, а ако и јесу, улов је вероватно ишао на трпезу Филиповог многобројног домаћинства.
Под крај јесени наишли су у планини на орла поломљеног крила и донели га у конзулат да га однегују. Тата ме је одвео у окалдрмљено двориште иза конзулата да видим повређеног орла у кавезу. Слепљених крила некад моћни орао деловао је много жалосно стешњен у кавезу. И моћни могу да настрадају, мислила сам и мислила сам да је много лепо што Тата жели да му помогне.
Имали смо собара који се звао Кузман, куварицу Ану и момка Мемеца. Сећам се младог Кузмана зализане косе по моди из тадањих немих филмова. У конзулату је носио сиви платнени мантил до испод колена. Нисам у стању да призовем у сећање лик куварице Ане. Једино што памтим јесте да да је при раду носила бели мантил. Чинило се да Кузман нечујно клизи свуд по конзулату а Ана је вазда била уз шпорет под вечно замагљеним прозорима у кујни. Мени је увек била окренута леђима.
Мемеца се најбоље сећам. Стасит весео младић, црне гргураве косе. Тата је Мемеца највише волео и вазда га хвалио. Усхићено нам је причао како је глувонеми Мемец одлазио у биоскоп па би по повратку у конзулат Кузману дочаравао филм. А Кузман је радије пратио Мемецово приповедање него да филм гледа у биоскопу.
Тако сам и ја заволела Мемеца и почела да схватам да се људи међусобно разликују. Да су једни способнији али мање даровити од других. И на првом месту да треба волети и ценити људе, без обзира на физичке или друге недостатке.
У предвечерје би се Тата понекад довезао с Мамом на плажу у сјајном зеленом отвореном Студебекер двоседу са широком папучицом. Зауставили би се да попричају са мном и Гоцом, и вероватно са Фрајлом, мада се ја никако не могу ње да сетим на плажи. Ауто би кренуо даље и моји лепи и вољени родитељи би очас нестали у недогледу плаже. Као да још видим дуге трагове гума у песку, опипљиви доказ да су Тата и Мама малошас ту збиља били и прошли.
У Валони сам ја добила плави бицикл а Гоца црвени трицикл. Власништво «правог» бицикла испуњавало ме је поносом и непресушном радошћу. Била сам уверења да сам с бициклом ушла у свет одраслих, све док једног дана нисам са наше терасе уочила да бицикли одраслих на друму имају шипку која мом бициклу недостаје. Грдно сам се снуждила јер сам поверовала да ми је подваљено. Тата се трудио да ми објасни да је мени купљен женски бицикл какав имају све даме у великом далеком свету. Чак ми је донео и један журнал да ми своју тврдњу докаже. Смирио ме је и ја сам почела да замишљам далеки велики свет дама и господе коме и ја припадам. И почела да схватам да каткада понешто може да изгледа мањкаво мада је у ствари обрнуто.
Повремено су нас потресали земљотреси. Једне ноћи пала је моја велика лутка с полице и пуче јој глава код слепоочнице. Није се могла поправити. Била је то моја последња лутка. Мама ми је много година потом причала како је пресрећна била кад је за мене купила ту изузетно велику и скупу лутку у Паризу и потом две ноћи и дан с лутком у крилу путовала возом до Београда.
Кад се пронела вест да су италијански бродови на домаку валонске луке, и да је Италија спремна да окупира Албанију, Тата нас је у хитњи одвезао у вилу италијанског конзула ван Валоне. Памтим себе у ауту на вијугавом путу уз окомиту планину. Био је Велики Петак и Фрајла се Мами вајакала што мора да се придржава Поста. Не сећам се виле италијанског конзула, али да као кроз сан још чујем мукло грување топова са укотвљених ратних бродова у заливу. Већ сутрадан смо се вратили у без крви окупирану Валону.
Много ми је тешко пао прекид одлажења на плажу. А кад су ме на силна мољакања најзад одвели до мора: ништа нисам више нисам могла да препознам, па чак ни море. Све је било застрашујуће одбојно. На сивом хоризонту су се оцртавали усидрени огромни ратни бродови. Мени су се причињавали као грозовита чудовишта. Плажа је била сасвим закрчена војним баракама. Песак прљав, пун отпадака. Подигох из песка и понесох у руци црвену кокарду са перушком коју сам већ била уочила на зеленим шеширима италијанских војника који су врвели одасвуда. Неколико година потом, угледала сам је у нашем подрумну међ старим стварима које су изашле из употребе.
Ни у конзулату више ништа није било по старом. Ужурбано се паковало и само говорило о повратку у Београд. Мене је додатно растужила Татина одлука да бицикл не могу у Београд понети. Речено ми је да треба да га поклоним деци нашег гаваза. Жестоко сам се противила и осећала да сам себичним опирањем Тату онерасположила. Говорио ми је да та деца ненају лепе ствари и играчке као ја и да ће им мој бицикл причинити велику радост. Обећао ми је да ће мени у Београду купити нови и лепши бицикл. Напослетку сам пристала да лично однесем бицикл гавазовој деци. И штавише, зарадовала сам се томе. Али кад смо дошли до пред њихову приземљушу, стидљиве девојчице се нису одазивале. Бицикл смо оставили прислоњен уза зид од куће. Ускоро потом, кренули смо возом за Београд.